Доналд Трамп би на крају могао изгубити изборе због мањег броја гласова у електорском колеџу, али он је победник кампање која је окончана 3. новембра.
Демократе су причале да ће га „почистити”, „одувати”, да ће „плави талас” спрати републиканце са власти, демократама обезбедити Сенат и увећати већину Демократске странке у Конгресу којим председава Ненси Пелоси. Замишљали су да ће Трампу нанети масиван и понижавајући пораз који би служио као вечна срамота његовом имену. И, што је најгнусније од свега, сматрали су да ће их историја упамтити као анђеле америчког искупљења.
То се није десило.
Амерички бирачи су одбили да играју улогу у моралистичкој игри коју им је наменио естаблишмент. Демократе су у уторак отишле на спавање престрављене мишљу да им је Америка опет окренула леђа, определивши се за Трампа уместо за агенде и лидере које они нуде.
Размислите само са каквим се све потешкоћама суочио Трамп. Почетком године земљу је погодила најгора пандемија у протеклих 100 година која је до изборног дана убила готово четврт милиона Американаца и изазвала економски колапс достојан поређења са Великом депресијом.
Трамп је свакога дана био суочен са готово једногласном мржњом од стране интелектуалаца, медија и културних елита. Колико је Вашингтон био непријатељски настројен према Трампу? Довољно је рећи да је у Вашингтону освојио 20 пута мање гласова од Џоа Бајдена. Ипак, Трамп је и под таквим теретом успео да освоји три милиона гласова више него 2016. године и да у поноћ, на крају изборног дана, буде виђен за победника председничких избора.
С обзиром на енергију и труд које је уложио у ову кампању (десетине митинга у последња три дана), као и ентузијазам огромног броја његових присталица који су присуствовали предизборним окупљањима, Трамп има разлога да буде поносан. Он ће можда изгубити битку за Овални кабинет, али Американци нису одбацили трампизам, ако он подразумева национализам под паролом „Америка на првом месту”, чврсту контролу граница, наметање царина у циљу обнове домаће производне базе, одбацивање глобализма и немешање у непотребне ратове и идеолошке походе.
А, ако Џо Бајден постане 46. председник, мандат овог видно крхког и слабог лидера вероватно ће бити један од најкраћих у америчкој историји и лишен било каквих великих достигнућа.
Што се тиче демократа, изгледа да су изгубили неколико места у Конгресу, а у Сенату, где су се надали победи која би Чака Шумера учинила новим лидером већине, демократе су, како сада ствари стоје, успеле да освоје само једно ново место. Изгледа да ће Мич Меконел (вођа републиканске већине у Сенату; прим. прев.) бити једина препрека на путу реализације агенди Бајдена и Харисове, односно Сандерса и Окасио-Кортезове.
Желим им сву срећу у покушају да усвоје политику која се не допада Мичу Меконелу.
Како данас ствари стоје, републиканци су на изборима 2020. године сачували могућност да у Сенату уложе вето на било који закон председничке администрације, био он либерални, прогресивни или социјалистички. Ови избори би од Мича Меконела могли направити најмоћнијег конгресног вођу још од Линдона Џонсона.