Патрик Бјукенен: Америка на глобалном стрес тесту

Због тога што је Америка у оба светска рата у 20. веку ушла последња, док су све друге велике силе изнуривале једна другу, и због тога што смо надживели совјетско царство у Хладном рату, Америка је, током мандата председника Џорџа Буша Старијег, постала „последња суперсила“.

Имали смо све. Били смо „неизбежна нација“. Видели смо далеко у будућност и могли да наметнемо „добронамерну глобалну хегемонију“ читавом човечанству. И тако смо кренули да стварамо „нови светски поредак“, увлачећи се у узастопне ратове у Ираку, на Балкану, у Авганистану, поново у Ираку, Сирији, Либији, Јемену.

Радећи тако, крварили смо, развучени, исрцпљени и уморни, све док половина земље није узвикнула слоган из кампање Џорџа Мекгаверна из 1972. године: „Врати се кући, Америко.“

И док смо ми кретали у крсташке ратове за нови светски поредак, Русија Владимира Путина постепено се опорављала од тешког пораза у Хладном рату, а Кина је почела да излази из америчке сенке да би данас постала најмоћнији ривал са којим се модерна Америка икада суочила.

Бројни изазови

Данас је америчка хегемонија у целом свету доведена у питање – у источној Европи, на Блиском истоку, југоисточној и источној Азији. Изазов долази од аутократских режима уједињених у решености да смање моћ и присуство Сједињених Држава у њиховом делу света.

Сви амерички противници имају нешто заједничко: желе да напустимо њихово суседство.

Након понижавајућег повлачења председника Џоа Бајдена из Авганистана, Украјина је постала место најновијег изазова, проузрокованог руским размештањем око 100.000 војника на украјинским границама.

С обзиром на то да је он изазвао ову кризу, мало је вероватно да ће Путин повући све своје снаге без видљивих гаранција да Украјина никада неће постати чланица НАТО-а. А с обзиром на то да ниједна НАТО савезница или сусед Украјине нису показали спремност да се боре против Русије за Украјину, Путин ће, сва је вероватноћа, на крају победити.

Ни Грузија ни Украјина неће ускоро бити позване да се придруже НАТО-у, без обзира на политику „отворених врата“ Алијансе.

А пошто је Путин посвећен стварању сфере утицаја у којој ниједан најближи сусед није савезник НАТО-а, вероватно се налазимо тек на почетку серије криза око искључивања држава из Алијансе.

Други члан глобалног антиамеричког фронта је Иран.

Прича се да су САД и Иран близу обнове нуклеарног договора из којег је бивши председник Доналд Трамп иступио. Ипак, стална претња која долази од Ирана и његових радикалних савезника као што су Хути у Јемену, шиитске милиције у Сирији и Ираку и Хезболах у Либану, вероватно ће закомпликовати сваки наш напор да се извучемо са Блиског истока, на који смо протраћили толико енергије и новца од 11. септембра.

У источној Азији, Кина је поново почела да шаље војне авионе у идентификациону зону противваздушне одбране Тајвана, и никада се није одрекла својатања тог острва од 24 милиона становника са којим је Америка некада била у савезничком односу. Након што украјинска криза буде решена, вероватно ће Тајван избити у први план.

Ако се не бисмо борили против Русије за Украјину, зашто бисмо ишли у рат са Кином да одбранимо независност Тајвана кад су пре 50 година председник Ричард Никсон и Хенри Кисинџер прогласили Тајван „делом Кине“?

Северна Кореја наставила је са тестирањем својих крстарећих и балистичких ракета. А Пјонгјанг неће заувек одлагати тестирање нуклеарног оружја и интерконтиненталних балистичких ракета.

Овде се поставља питање колико је далеко следећи сукоб? А с обзиром на то да унутар САД не постоји спремност да се боре за Украјину, тешко је поверовати да бисмо, 70 година након што смо послали 350.000 војника у Јужну Корјеу, послали војску те величине да се поново бори против Северне.

Нови однос снага

Суштина је у следећем: однос снага се стално мења. А у овом новом веку он се помера у корист америчких противника, који желе да умање нашу моћ.

Тамо где је бивши председник Џорџ В. Буш упозорио на „осовину зла“ која је укључивала Ирак, Иран и Северну Кореју, његов наследник данас укључује Русију, Кину, Иран и Северну Кореју, далеко моћнију осовину. Штавише, релативна моћ САД и спремност да се та моћ користи далеко су мањи у односу на оно што је било у време Џорџа Буша.

Нова корелација снага је следећа:

Северна Кореја постала је пуноправна нуклеарна сила са интерконтиненталним балистичким ракетама које могу да погоде САД. Руске оружане снаге су импозантније него што су биле пре две деценије. Кина је надмашила сваку ривалску силу Сједињених Држава, док су савезници Америке мање моћни и мање уједињени у подршци Вашингтону.

У међувремену, Америка је нагомилала државни дуг већи од целокупне домаће економије. Њени трговински дефицити су на рекордним нивоима. Њене границе преплављују мигранти из читавог света. А склоност ка интервенцијама, ангажманима и борби за демократију ретко кад је била нижа.

Глобални стрес тест последње суперсиле је у току и мало је вероватно да ћемо га проћи са онако високом оценом какву смо зарадили на крају Хладног рата.

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард