ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ СВЕТАЦ КОЈИ ЈЕ И У ЗЕМНОМ ЖИВОТУ ПО НЕБУ ХОДИО

„Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро, остаје заувек.“ (Свети патријарх Павле, 1914-2009)

„Живот је живио као да ће му сваки дан бити судњи и говорио је као да ће му свака реч бити последња. Нико у бучнијем веку није живио тише, а чуо се даље. Нико није говорио мање, а да је рекао више. Нико није лакше ходио земљом, а да је оставио дубље трагове. Нико није био мањег раста, а да се видео с веће даљине. Отуда, ни више људи, ни веће тишине на његовом погребу…“ (Матија Бећковић, 1939, књижевник и академик; о Светом патријарху Павлу)

„Велике душе, племените људе, не треба тражити с буктињом у руци; они се у животу не виде од лажне светлости, лажних величина људских. Тек из гроба сијају они својом сопственом тихом и чистом светлошћу…“ (Божидар Кнежевић, 1862-1905, филозоф)

„Има на свијету мирних, добрих људи / што кроз свијет нечујно и тихо газе / као да ногом ступају по памуку, / а наше очи никад не опазе / ни њих ни њину тиху радост или муку…“ (Александар Лесо Ивановић, 1911-1965, пјесник)

Једанаестог септембра 2024.године, навршило се 110 година од када се високо вазнесена душа Светог патријарха Павле (1914-2009) обукла у человеческо. Био је 44.поглавар Српске православне цркве (СПЦ), који је спокојно уснио у Господу након свете тајне причешћа. На светосавском патријаршијском трону провео је деветнаест година. Први по части архијереј СПЦ постао је (1990) у својој 76.години, апостолским жребом, односно промишљу Божјом. О томе постоји следећа анегдота:

„У време када је Свети Отац Павле био монах у манастиру Благовештење, у Овчар Бањи, крене неколико њих монаха чамцем да обрађује манастирску земљу с друге стране Западне Мораве. Чамац се под теретом накриви, а отац Антоније (Ђурђевић) падне у реку. Павле скочи у воду и извуче Антонија на обалу.

После више од четири деценије Антонију је, као благочестивом архимандриту манастира Троноша, припала част да извуче коверту са именом новог српског патријарха. Пошто је извукао коверту са Павловим именом, они, који су знали за догађај са Западне Мораве, казали су:

-Павле је извукао Антонија из реке, а Антоније Павла за патријарха!“

Његова Светост је изабрана за патријарха у једном од драматичних периода српске историје. Али, и тада је говорио:

„Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи и нема тог интереса, ни националног ни појединачног, који би нам био изговор да будемо нељуди…Ја бих пре пристао да нестане, не само велика него и мала Србија заједно са мном, него што бих пристао на нељудско и нечовечно. Ето, то за мене значи Косовски завет и опредељење за Царство Небеско.“

Свети патријарх Павле је благодатно и благодарно носио свој крст. Био је брижни пастир Божји национа сербскога. О томе свједоче његове богонадахнуте, помиритељске ријечи, од 11.марта 1991.године. У Београду, на Теразијама протестовале су присталице опозиције, а на Ушћу су се окупиле присталице власти. Пријетило је да дође до сукоба. Са импровизоване говорнице код теразијске чесме патријарх се незадовољним студентима обратио ријечима:

„Браћо и сестре, народе предака наших, долазим вам са трона Светог Саве, да вас замолим следеће: у интересу свега нашег народа је да, имајући у виду општи интерес у овим тешким приликама и невољама нашег народа, молим у име цркве Светосавске Православне да се ова тешка питања расправљају на месту на којем се могу расправљати мирно и разумно у општем интересу… да се у миру разиђемо…Поћи ћу и на ону другу страну, да и њих исто молим да се у овако тешким приликама разиђу…Све је ово наш народ. Зар да запливамо у крви?“

Добрица Ћосић је с правом казао да је „родољубље српског патријарха Павла поистовећено са човекољубљем, истинољубљем и правдољубљем“.

Духовна снага Светог патријарха Павла је била благодат Божија. Био је народни свети човјек. Ишао је пјешице као рани апостоли. Био је један од ријетких људи који су умјели мудро да ћуте. Нијесу га привлачила материјална блага, за њега је благо духовно уздизање, узношење ка Богу.

У људима је будио искру Божију, преносио и дијелио са другима љубав Божју и био мост који води ка Богу. Помагао је да отворимо капију обожења у својим душама. Један је од оних људи који пребрзо прођу кроз наш земни живот, и оставе Боголике трагове у нашим срцима и душама. И никада не остајемо исти, јер смо упознали Божјег човјека.

Поучавао је, током цијелог живота свога и друге: вјернике, свештенике, монахе и архијереје, да тако живе. „Што смо даље од Бога, даље смо и једни од других“ и „Будимо људи, деца Божија.“, говорио је.

Јован Јањић, биограф патријарха Павла, у књизи „Будимо људи – реч патријарха Павла“, наводи, у прилог напријед реченом, и следећу анегдоту:

„Било је заседање Светог архијерејског сабора СПЦ. Његова Светост, као и обично, крену на вечерњу службу у Саборну цркву. Кад изађе из Патријаршијског двора, виде испред себе мноштво паркираних великих црних аутомобила. Пита свештеника који га прати:

-Чија су оволика луксузна кола?

– Наших епископа, Ваша Светости! Дошли су њима на овај Сабор – одговори овај.

– О, Бог га видео, шта би тек возили да нису дали завет скромности?! – зачуди се Његова Светост.“

Он, који није осјетио родитељску љубав, ширио је љубав Божју и био је брижни родитељ национа сербскога. На ријечи дивљења да је „светац који хода“, христолико је одговарао да о томе „ко је светац одлучује једино Бог“.

Свети патријарх Павле је добро разумио злонамјерност САД (и Запада) према Србији и српском народу. Тако је тадашњи амбасадор САД Ворен Цимерман, на једном пријему, питао патријарха шта може да учини за Српску православну цркву. Наш отац духовни је одговорио:

„Само немојте да нам одмажете, на тај начин ћете нам помоћи.“

Као владика Рашко-призренски провео је скоро тридесет четири године. Трпио је вријеђања и физичке нападе недобронамјерних Албанаца, као и насртаје на имовину СПЦ. Писао да је „било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буде српско“ и „Српска голгота на Косову траје вековима и то виде и знају сви осим оних који су изабрали да буду слепи за гледање истине и глуви за слушање правде.“

Свети патријарх Павле се налази у заједничком јату српско-руских архангела. Мојој супрузи Драгици се указује као високо вазнесено свјетлосно биће наднаравног небесно-плавог сјаја са великим, јарким, бијелим крилима која могу да покрију хоризонт. Ево и неколико Небеских указања Његове Светости, која смо преносили руским амбасадама у Подгорици и Београду, Српској патријаршији, Митрополији црногорско-приморској и на друге адресе:

„Српски народ мора да се духовно уједини, у Богољубљу и Христољубљу, са руским народом и Светом Русијом. Владимир Путин би, у том случају, био спаситељ Црне Горе и Србије и васколиког народа српског. Само ако се обожи и сложи, српски народ ће имати Божју и архангелску помоћ. Из Русије треба донети два освештана крста. Један од њих треба поставити на постоље испред храма Светога Саве, на Врачару, а други у Острошко светилиште.“ (24.2.2011.)

„Ако се српски народ не освести и не врати Богу, Русији и традиционалном моралу, Србију и Црну Гору чекају тешке последице.“ (13.4.2011.)

„Пристанак власти Србије на поделу Косова и Метохије довео би до нестанка Србије и српскога народа. Умољавам руско државно руководство да сачувају КиМ у саставу Србије. Једини спас за Србију је политички, економски и војни савез са Русијом.“ (1.6.2011.)

„Васкрсењу српске и руске духовности умногоме би допринело кад би велики српски патриота Емир Кустурица снимио серију документарних филмова о српским и руским светилиштима, који би се често приказивали на српским и руским ТВ каналима.“ (22.4.2013.)

„Искреном молитвом сваки Србин треба да призива Божју благодат на окупирано Косово и Метохију, на сав српски народ, све српске земље и Русију. Не сме се склапати никакав споразум о потпуној или делимичној предаји насилно отете средишне српске земље.“ (9.2.2018.)

Свети Сава је указао да Српска православна црква, уз помоћ власти Србије, треба да омогући да вјерни народ организовано ходочасти на гроб патријарха Павла у манастиру Раковица и напаја се исцјељујућом Божанском енергијом. Патријарх је снажни небески бранич Србије и српскога народа у цјелини, као и Русије и рускога народа.“ (26.2.2016.)

А Света Матрона (Матронушка) Московска Свемоћна је указала да је „неопходно изградити храм (цркву) посвећену патријарху Павлу у близини Палате Србије (некадашње Палате Федерације), поред Дунава, са крстом златне боје на њој. Вјерници – поштоваоци патријарха требало би да у то светилиште доносе по један цвијет. Донијето цвијеће би се увече стављало на Његове свете мошти ради неутралисања јаке негативне енергије на том подручју.“ (3.10.2016.)

Свете Мати и Свети Оци наши постојано умољавају да се патријарх Павле неодложно прогласи светитељем, односно да се изједначи његов статус на Земљи са оним на Небу. Тај свети чин би многоструко оснажио и усмјерио благодатну позитивну архангелску енергију на српски народ и српске земље. Такође, његовим посвећењем у Руској православној цркви, оснажена благодат Божја, преносила би се и на Свету Мајку Русију и руски народ.

„…Да будемо људи, Божји изабрани,/ Свети оче Павле, ти прeд Христа стани!“

Слава Ти и хвала, Свети оче Павле, Заштитниче и Заступниче наш небески!

Милан Гајовић, Подгорица

3.октобар 2024.године