Патријарх Павле и фото-рекеташи: Како се злоупотребом лика светог човека и службене дужности згрћу милиони у судским лакрдијама

Техника је следећа: окачите неку занимљиву фотографију на интернету, оставите инструкцију да се она може слободно преузети на коришћење, и пратите ко ће се упецати. Један београдски фотограф, након информације о смрти познате екс-ју поп звезде, објављује из своје архиве његов портрет настао давних осамдесетих. Неколико редакција се “упецало”, адвокат је спреман, одштетни захтев сурово болан, парница дуга, трошкови енормни, вредност устостручена.

Пред српским судовима води се на стотине процеса због наводне повреде ауторских права на фотографијама. Писци, научници, публицисти, новинари су изузети – довољно је навести извор и узимај до миле воље, без последица. Али објавити и свој портрет у неком гласилу, настао шкљоцањем телефоном, без личне дозволе шкљоцача, може бити веома неугодно.

Британском фотографу Дејвиду Слејтеру у Индонезији је мајмун украо фото-апарат и направио више стотина фотографија ‒ аутопортрета, од којих су неке мутне, али има на десетине оних које су врхунског квалитета. То мајмуну није донело титулу мајстора фотографије, али је отворило широку расправу о томе шта је ауторска фотографија а шта мануелна радња или, народски речено, обично шкљоцање.

Најапсурдније у свему је што су најчешћи предмет спорова фотографије на којима су покојници без наследника. Ако и постоје, уживаоци њихове заоставштине немају сазнања да тзв. “носиоци ауторских права” на нечијем лику систематски згрћу огромне паре у маратонским парницама, где судски трошкови неретко достижу енормне своте.

У правосудним круговима најпознатији је случај са фотографијама патријарха Павла. Бивши фотограф и уредник фотографије у листу “Православље”, Хаџи Марко Вујичић, уз асистенцију своје мајке Гордане Вујичић, адвоката из нужде, јер је због етичких или стручних разлога лишена судијског достојанства, води на десетине судских спорова због фотографија можда једине потпуно неспорне личности у овом спорном времену, блаженопочившег патријарха Павла. А хаџи-фотограф снимке је начинио обављајући службену дужност, као радно ангажован у СПЦ и њеном званичном гласилу, и те фотографије похранио у документацији Цркве.

Да је жив, свети човек чији се лик налази на фотографијама, сматран светим за живота управо због скромности, сигурно би их анатемисао и спречио такво уновчавање свог лика. Забранио би такву безочну изнуду, својствену само криминалном талогу најбрложнијег дела друштва.

Нажалост, ваљање у блату је усуд наших дана и Дисових сутерена уздигнутих на висок ниво неподношљивог заударања. Проветрити просторију од физичког смрада није лако, али морални воњ се још теже неутралише.

Тандем мајка и син не крије везе са високим нивоима правосуђа, што се види из судских списа. Предмет који је трајао 12 година пред Вишим судом у Београду – управо због њиховог одуговлачења, тражења изузећа судија, кривичних пријава, преиспитивања процеса, покушаја криминализовања тужених и њихових правних и законских заступника – пред Апелационим судом у Београду решен је за месец дана и то у њихову корист. Апелациони судија није само постигла рекорд у брзини решавања предмета, већ је и умешача, Српску православну цркву, као наследника лика и дела патријарха Павла, лишила тог права, укључујући и лишење права на поседовање службеног материјала. Првостепеном пресудом суд је утврдио да су фотографије настале као део службене дужности, рутинском радњом бележења свакодневних активности блаженопочившег поглавара Српске православне цркве, те самим тим представљају службени, документарни материјал СПЦ.

Како је Апелациони суд експресно оборио првостепену пресуду, тандем мајка и син су пред поновно суђење поднели кривичну пријаву против првостепеног судије Слободана Керановића и правних заступника туженог и умешача.

Та пријава је одбачена, али је очигледно на судију Керановића имала ефекта. Видно уплашен брзином реаговања тужилаштва по небулозној пријави хаџије парничара, али вероватно и другим притисцима, што није скривао у судници, судија Керановић је променио мишљење и усвојио тужбени захтев и поред чињенице да се Српска православна црква као умешач изјаснила да је издавачкој кући „Принцип Прес“ спорне фотографије уступила као својину јер је једина наследник права на лик и дело блаженопочившег патријарха.

Не сумњајући у “експедитивност” апелационог судије Иде Никитовић, волео бих да добијем одговор колико се првостепених маратонских парница у апелацији реши у тако кратком року!?

За судију Керановића логично питање: Који су то нови аргументи, правни или неки други, утицали да промени одлуку у корист овог изнуђивачког тандема који је до сада успео да инкасира милионске износе на рачун службених фотографија човека који је сам крпио одећу, поправљао ципеле, остављајући нам у аманет да будемо људи, да будемо бољи ако хоћемо да нам буде боље и не слутећи да ће недуго по упокојењу постати мамац за новчану изнуду од добронамерних појединаца и предузећа чији је једини грех био намера да што дубље и трајније укорене лик и дело овог светог човека у свест колективитета. Лик светог човека коме су и неверујући веровали, кога су и иноверци поштовали, данас повлаче по судовима показујући све оно од чега је он зазирао.

“Нема тог интереса националног и појединачног који би могао да буде изговор за то да будемо нељуди”, говорио је патријарх Павле.

Управо због пијетета према њему ову појаву и њене виновнике нисам третирао на начин који заслужују. А заслужили су више од тога, мада су плодови бахатог сперматозоида и похлепне јајне ћелије, да парафразирам покојног Тијанића, на све отпорни осим на новчаник.