ПАПИНО ОБРАЋАЊЕ ПОВОДОМ 17. ВЕКОВА НИКЕЈСКОГ САБОРА

УВОДНА РЕЧ 

Представљајући српској православној јавности документ папе Леона Четрнаестог, који треба да се, поводом 17. векова Првог васељенског сабора, сретне са цариградским патријархом Вартоломејем(1), морамо указати на чињеницу: садашњи папа је, за разлику од свог претходника, који је био модерниста скоро кловновских размера, теолошки више него озбиљан „играч“ на сцени планетарног екуменизма. Посланица коју нуди оличење је теолошке озбиљности, а њен садржај је, на први поглед, скоро сасвим „православан“. Само добри познаваоци римокатоличке екуменистичке теологије могу да виде да је унијатски садржај уобличен тако да позива у загрљај папи, али на начин крајње „заслађен“ и „прихватљив“, чак и за православне „површњаке“, којих је данас тако много. Чувени светогорски теолог, архимандрит и старешина манастира Григорија, блаженопочивши отац Георгије ( Капсанис ) је, још поводом православно – римокатоличког дијалога у Равени 2007, рекао о чему је реч:“Познавајући стратегију Ватикана сматрамо да римокатолици не могу одбацити свој папоцентризам, стари као и нови, зато што је он запечаћен одлукама њихових тринаест „васељенских“ сабора.  Подсећамо на последњу објаву папе Јована Павла II, у енциклици Ut Unum Sint (1995): „Католичка црква има уверење да је сачувала службу наследника ап. Петра, епископа Рима,кога је Бог установио „као вечни и видљиви темељ јединства“ (парагр.88). И: „Уверен сам да на овом месту имам нарочиту одговорност… да пронађем један облик примене примата, који ће, без да на било који начин порекнем суштину његове мисије, одпочети у новим околностима“. Поред осталог, ту је и скорашња објава папског примата од стране папе Бенедикта XVI, на Фанару 2006.“

Управо се на енциклику „Ut Unum Sint“ папе Ивана Павла Другог, кога је Ватикан прогласио за „свеца“, и позива папа Леон Четрнаести, када нуи своје решење за ново јединство свих хришћана – јединство у различитости, али под папом римским. У тој енциклики папе Војтиле пише, између осталог, и ово – у одбрану папског примата:“Примат не противречи ауторитету бискупа над његовом паством; примат се врши у заједници папе са бискупатом и верницима и стога не противречи еклисиологији заједничарења; суштина Петровог служења јесте осигурање јединства Цркве кроз заједницу свих помесних Цркава са римским бискупом; ова служба се може манифестовати у различитим облицима у зависности од историјске ситуације, али њена догматска суштина остаје непромењена.“ Године 2016, „православни“ елуменисти и римокатолици, чланови комисије за дијалог, усвојили су документ „Сaборност и примат у првом миленијуму: ка заједничком разумевању служења јединству Цркве“. Овај документ је потврдио да је у древној Цркви постојао папски примат, али увек у оквиру саборности, те да примат и саборност нису супротстављени већ узајамно допуниви елементи црквеног устројства. Појавиле су се и тезе римокатоличких теолога да православни не морају да признају папску незаблудивост по питањима вере, као што га признају римокатолици, него да понтифекса схвате као „чувара Евхаристије“ ( Пол Мек Партлан ): унија би била постигнута на „лабавим“ основама, али би ипак била постигнута.

Нудећи српском читаоцу овај документ, упозоравамо: папа Леон Четрнаести је човек од кога се може очекивати нови полет ка унији. Искрено се надамо да ће самосвест православних остати на путу Истине, Која је Христос. 

ПРИРЕДИО И УВОД НАПИСАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

1.  https://www.pillarcatholic.com/p/how-close-can-east-and-west-get-in

ЛЕОН XIV
АПОСТОЛСКО ПИСМО
IN UNITATE FIDEI ( У ЈЕДИНСТВУ ВЕРЕ )
О 1700-ГОДИШЊИЦИ НИКЕЈСКОГ САБОРА

1. У јединству вере, које се проповеда од самих почетака Цркве, хришћани су позвани да ходе у слози, чувајући и преносећи дар који су примили с љубављу и радошћу. Ово се изражава у речима Символа вере: „Верујем у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег Јединородног… који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса“, које је пре 1700 година формулисао Никејски сабор, прво васељенско сабрање у историји хришћанства.

Док се припремам за своје Апостолско путовање у Турску, желим да ово Писмо охрабри читаву Цркву да обнови своју ревност у исповедању вере. Вековима је ово трајно исповедање вере заједничко наслеђе хришћана и заслужује да буде увек изнова исповедано и поимано на нове и актуелне начине. У ту сврху одобрен је значајан документ Међународне теолошке комисије: „Исус Христос, Син Божији, Спаситељ. 1700-годишњица Васељенског сабора у Никеји“. Спомињем овај документ зато што пружа драгоцене увиде за проучавање значаја и актуелности Никејског сабора, не само у његовој теолошкој и црквеној димензији, већ и у његовим културним и друштвеним аспектима.

1. „Почетак Јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијег“: овим речима свети Марко почиње своје Јеванђеље, сажимајући његову целокупну поруку у тврђењу да је Исус Христос Син Божији. Слично томе, апостол Павле зна да је позван да проповеда Божију радосну вест о Сину Његовом, који је за нас умро и васкрсао (уп. Рим 1, 9). Заиста, Исус је коначно Божије „да“ на обећања пророка (уп.  Друга Кор 1, 19–20). У Исусу Христу, Реч која беше Бог пре времена и кроз коју је све постало, како каже пролог Јеванђеља по Јовану, „тело постаде и настани се међу нама“ (Јн 1, 14). У њему је Бог постао наш ближњи до те мере да све што учинимо једноме од најмање браће и сестара, њему чинимо (уп. Мт 25, 40).

У овој Светој години, посвећеној теми „Христос наша нада“, догађа се, по промислу, да истовремено обележавамо и 1700-годишњицу Првог васељенског сабора у Никеји, који је 325. године објавио исповедање вере у Исуса Христа, Сина Божијег. То је срце хришћанске вере. И данас, на свакој недељној евхаристијској прослави, изговарамо Никео-цариградски Символ вере, исповедање вере које уједињује све хришћане. У овим тешким временима у којима живимо, усред толиких брига и страхова, претњи ратом и насиљем, природних катастрофа, тешких неправди и неравнотеже, глади и беде коју трпе милиони наше браће и сестара, овај Символ вере улива нам наду.

1. Времена Никејског сабора нису била ништа мање бурна. Када је започео 325. године, ране нанесене у прогонима хришћана још су биле свеже. Милански едикт (313), који су издали цареви Константин и Лициније, чинио се као најава зоре новог доба мира. Ипак, у позадини спољашњих претњи, унутар саме Цркве убрзо су се појавиле расправе и сукоби.

Арије, свештеник из Александрије у Египту, учио је да Исус није истински Син Божији. Иако је био више од створења, сматрало се да је неко средишње биће између недоступног Бога и човечанства. Штавише, постојало би време када Син „није постојао“. Ово схватање било је у складу са преовлађујућим начином мишљења тог доба и зато се чинило уверљивим.

Ипак, Бог не напушта своју Цркву. Он увек подиже храбре мушкарце и жене који сведоче веру, као и пастире који воде његов народ и показују му пут Јеванђеља. Александар, епископ Александрије, схватио је да Аријева учења никако нису у сагласју са Светим Писмом. Пошто Арије није био склон помирењу, Александар је сазвао епископе Египта и Либије на синод који је осудио Аријева учења. Затим је послао писмо другим епископима Истока, пружајући детаљан извештај. На Западу, то је био епископ Осије из Кордобе у Шпанији, који је предузео кораке. Он се већ показао као ревносни исповедник вере за време прогона цара Максимијана и уживао је поверење римског епископа, папе Силвестра.

Међутим, и Аријеве присталице су се окупиле. То је довело до једне од највећих криза у првом миленијуму Цркве. Разлог спора није био нека споредна појединост. Ради се о самој суштини хришћанске вере, то јест о одговору на пресудно питање које је Исус поставио својим ученицима код Цезарејеве Филипове: „А ви шта велите ко сам ја?“ (Мт 16, 15).

1. Док је расправа беснела, цар Константин је увидео да је јединство Цркве, а заправо и самог Царства, у опасности. Зато је сазвао све епископе на васељенски, то јест општи, сабор у Никеји, како би се поново успоставило јединство. Синод, познат као „Синод 318 Отаца“, одржан је под царевим председавањем, а број сабраних епископа био је до тада невиђен. Неки од њих и даље су на телу носили знаке мучења које су поднели за време прогона. Велика већина је долазила са Истока, док се чини да су свега петорица били са Запада. Папа Силвестар поверио је задатак теолошки веома угледној личности, епископу Oсији из Кордобе, и послао двојицу римских презвитера.
2. Оци Сабора посведочили су своју верност Светом Писму и Апостолском Предању, како се исповеда при крштењу, у складу са Исусовом заповешћу: „Идите дакле и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28, 19). На Западу су већ постојале разне формуле, укључујући и ону познату као Апостолски Символ вере.[1] И на Истоку је било много крсних исповедања сличне структуре. Језик који се користио није био учен и сложен, него, како је касније истицано, једноставан и разумљив рибарима Галилејског језера.

Полазећи од тога, Никејски Символ вере почиње следећим исповедањем: „Верујем у једнога Бога, Оца свемогућега, Творца… свега видљивог и невидљивог.“[2] На тај начин Оци Сабора изразили су своју веру у једнога, јединога Бога. Овај моменат није био спорно питање на Сабору. Међутим, други члан је био предмет расправе. И он је био утемељен на библијском језику и изражавао је веру у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег. Расправа је настала из потребе да се одговори на питање које је Арије поставио: како треба разумети израз „Син Божији“ и како се он може ускладити са библијским монотеизмом. Сабор је, дакле, имао за циљ да одреди исправно значење вере у Исуса као „Сина Божијег“.

Оци су исповедили да је Исус Син Божији утолико што је „од суштине (ousia) Оца… рођен, не створен, једносуштан (homooúsios) Оцу“. Ова дефиниција била је радикално одбацивање Аријеве тезе.[3] Да би изразио истину вере, Сабор је усвојио две речи – „суштина“ (ousia) и „једносуштан“ (homooúsios) – које се не налазе у Писму. Намера Сабора тиме није била да замени библијске изразе грчком филозофијом. Напротив, Сабор је употребио те термине управо да би с јасноћом потврдио библијску веру и разликовао је од Аријеве заблуде, која је била дубоко прожета хеленизмом. Због тога се оптужба за „хеленизацију“ има упутити на лажно учење Арија и његових следбеника, а не на Оце Никеје.

Оци Никеје били су чврсти у одлуци да остану верни библијском монотеизму и истинитости Инкарнације. Желели су да поново потврде да једини истинити Бог није недоступно удаљен од нас, него да се, напротив, приближио и дошао у сусрет са нама у Исусу Христу.

1. Да би своју поруку пренео једноставним језиком Библије и литургије, познатим целом Божјем народу, Сабор је унео неке изразе из крсног исповедања: „Бог од Бога, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог“. Сабор је тиме преузео библијску метафору светлости: „Бог је светлост“ (1Јн 1, 3; уп. Јн 1, 4–5). Као што се светлост зрачећи дарује и саопштава без умањења себе, тако је и Син „одсјај (apaugasma) славе Божије и образ (character) бића (hypostasis) Његовог“ (уп. Јев 1, 3; 2Кор 4, 4). Инкарнирани Син, Исус, стога је светлост света и светлост живота (уп. Јн 8, 12). Кроз крштење просвећују се очи нашег срца (уп. Еф 1, 18), да бисмо и ми били светлост у свету (уп. Мт 5, 14).

Штавише, Символ вере потврђује да је Син „Бог истинити од Бога истинитог“. На многим местима Библија разликује мртве идоле од истинитог и живог Бога. Истинити Бог је Бог који говори и делује у историји спасења: Бог Аврама, Исака и Јакова; Бог који се открио Мојсију у купини која гори (уп. Изл 3, 14); Бог који види невољу народа, чује њихов крик и води их и прати кроз пустињу у стубу огњеном (уп. Изл 13, 21); Бог који им говори гласом грома (уп. Пон. Зак. 5, 26) и сажаљева их (уп. Ос 11, 8–9). Хришћани су, стога, позвани да се одврате од мртвих идола ка живом и истинитом Богу (уп. Дап 12, 25; 1 Сол 1, 9). Тиме у Цезареји Филиповој Симон Петар исповеда: „Ти си Христос, Син Бога живога“ (Мт 16, 16).

1. Никејски Символ вере не формулише неку филозофску теорију. Он исповеда веру у Бога који нас је избавио кроз Исуса Христа. Говор је о живом Богу који хоће да имамо живот и да га имамо у изобиљу (уп. Јн 10, 10). Стога Символ вере наставља речима крштењског исповедања: Син Божији који је „ради нас људи и ради нашега спасења… сишао с небеса, и… оваплотио се… пострадао… и васкрсао трећи дан… вазнео се на небеса… и опет ће доћи… да суди живима и мртвима“. Тако је јасно да су саборске изјаве о вери у Христа укорењене у историји спасења између Бога и Његових створења.

Свети Атанасије, који је учествовао на Сабору као ђакон епископа Александра, а касније га наследио као епископ Александрије у Египту, више пута је снажно истицао сотириолошку димензију Никејског Символа вере. Он пише да је Син, који је сишао с небеса, „учинио да постанемо деца Оца и обожио је човечанску природу тиме што је сам постао човек. Дакле, он није био човек па затим постао Бог, него је био Бог па је постао човек, и то да би нас обожио“.[4] То је могуће само уколико је Син заиста Бог: ниједно смртно биће не може, заправо, победити смрт и спасти нас; само Бог то може. Он нас је ослободио кроз Свога Сина који је постао човек, да бисмо ми били слободни (уп. Гал 5, 1).

Вредно је нагласити глагол descendit у Никејском Символу вере: „сишао је“. Свети Павле описује ово кретање снажним речима: Христос је „понизио самога себе, узевши обличје слуге, постао је сличан људима“ (Фил 2, 7). Пролог Јеванђеља по Јовану такође каже да је „Реч постала тело и настанила се међу нама“ (Јн 1, 14). Посланица Јеврејима учи да „немамо Првосвештеника који не може састрадавати нашим слабостима, него Искушанога у свему, као и ми, али без греха“ (Јев 4, 15). Уочи своје смрти, понизио се као слуга да опере ноге својим ученицима (уп. Јн 13, 1–17. Само када је могао да стави своје прсте у рану на ребру васкрслог Господа, апостол Тома је исповедио: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20, 28).

Управо силом Његовог инкарнирања ми данас сусрећемо Господа у браћи и сестрама у невољи: „Када учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт 25, 40). Никејски Символ вере не описује далеког, недоступног и непокретног Бога који почива у себи самом, него Бога који нам је близак и прати нас на нашем путу кроз свет, чак и на најмрачнијим местима на земљи. Његова величина се показује управо онда када се он чини малим, када се одриче своје бескрајне величанствености да би нам постао ближњи у малима и сиромашнима. То потпуно преображава незнабожачка и филозофска схватања Бога.

Још један израз из Никејског Символа вере нарочито је поучан за нас данас. Библијска изјава „тело постаде“ појашњава се додавањем речи „човек“ после „оваплотио се“. Никеја се тако јасно ограђује од лажног учења по коме је Логос узео само тело као спољашње „одело“, а не и људску душу, обдарену разумом и слободном вољом. Напротив, она настоји да потврди оно што ће Сабор у Халкидону (451) касније изричито објавити: у Христу је Бог примио и искупио целог човека, и тело и душу. Свети Атанасије објашњава да је Син Божији постао човек да би човек постао обожен.[5] Ово просветљујуће разумевање божанског откривења припремили су свети Иринеј Лионски и Ориген, а затим је с великом богатошћу даље развијено у источном духовном предању.

Обожење ни на који начин не подразумева самообожење човека. Напротив, обожење нас чува од праискушења да „будемо као Бог“ (уп. Пост 3, 5). Оно што је Христос по природи, ми постајемо по благодати. Кроз дело искупљења Бог није само повратио наше људско достојанство као своје иконе, него је Онај који нас је „дивно саздао“ сада „још дивније препородио“, учинивши нас причасницима божанске природе (уп. Друга Пт 1, 4).

Обожење је, дакле, истинско очовечење, постајање потпуно човеком. Зато људско постојање упућује изван себе, трага изван себе, жуди изван себе и немирно је док се не смири у Богу.[6] Deus enim solus satiat, Бог једини задовољава човека![7] Само Бог, у својој бесконачности, може да испуни бесконачну жеђ људског срца, и управо зато је Син Божији изабрао да постане наш брат и Искупитељ.

1. Као што је већ речено, Никеја је на јасан начин одбацила Аријево учење. Ипак, Арије и његови следбеници нису одустали. Сам цар Константин и његови наследници све су се више сврставали на страну аријанаца. Термин homooúsios постао је камен спотицања између никејаца и антинникејаца, чиме су подстакнути и други тешки сукоби. Свети Василије Кесаријски је сликовито описао насталу збрку упоређујући је са ноћном поморском битком за време жестоке олује.[8] Свети Иларион из Поатјеа, са своје стране, посведочио је правоверје лаика насупрот аријанизму многих епископа, запазивши да су „уши народа светије од срца свештеника“.[9]

Свети Атанасије је постао чврсти ослонац Никејског Символа вере својом непоколебивом и истрајном вером. Иако је пет пута смењиван и протериван са епископске катедре у Александрији, сваки пут се враћао као епископ. Чак и у прогонству настављао је да руководи Божјим народом својим списима и посланицама. Попут Мојсија, Атанасију није било дато да уђе у „обећану земљу“ црквеног мира. Ова благодат била је сачувана за нову генерацију, која је на неким местима названа „никејска омладина“. На Истоку су у ту генерацију спадала тројица кападокијских Отаца: свети Василије Кесаријски (око 330–379), који је добио наслов „Велики“, његов брат свети Григорије Ниски (335–394) и Василијев највећи пријатељ, свети Григорије Богослов (Назијанзин) (329/30–390). На Западу, значајне личности били су свети Иларион из Поатјеа (око 315–367), његов ученик свети Мартин Турски (око 316–397), а нарочито свети Амвросије Милански (333–397) и свети Августин Хипонски (354–430).

Посебна заслуга тројице Кападокијаца јесте у томе што су довели до пуноће формулацију Никејског Символа вере показујући да у Богу Јединство и Тројичност ни на који начин нису у супротности. Овај развој довео је до формулисања члана вере о Светом Духу на Првом сабору у Цариграду 381. године. Тако је Символ вере добио назив „Никејско-цариградски Символ вере“ и сада гласи: „И у Духа Светога, Господа, Животворнога, који од Оца исходи, који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, који је говорио кроз пророке.“[10]

На Сабору у Халкидону 451. године, Цариградски сабор је признат као васељенски, а Никејско-цариградски Символ вере проглашен је општеобавезујућим.[11] Он је стога постао веза јединства између Истока и Запада. У 16. веку Символ вере прихватиле су и црквене заједнице које су проистекле из Реформације. Никејско-цариградски Символ вере је, дакле, заједничко исповедање свих хришћанских традиција.

1. Пут који почиње у Светом Писму и води до исповедања вере у Никеји, затим прихваћеног у Цариграду и Халкидону, а поново и у 16. и у 21. веку, дуг је и доследан. Сви ми, као ученици Исуса Христа, крштени смо „у име Оца и Сина и Светога Духа“. Чинимо знак крста на себи и примамо благослов. Сваку молитву псалама у Литургији часова завршавамо славословљем: „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу“. И литургија и хришћански живот тако су дубоко укорењени у Никејско-цариградском Символу вере: оно што устима исповедамо треба да излази из срца да бисмо о томе могли да сведочимо својим животом.

Стога морамо упитати себе: Какво је данас наше унутрашње примање Символа вере? Да ли доживљавамо да он додирује и нашу садашњу ситуацију? Да ли разумемо и живимо оно што сваке недеље изговарамо? Шта те речи значе за наш живот?

1. Никејски Символ вере почиње исповедањем вере у Бога, Сведржитеља, Творца неба и земље. За многе људе данас, међутим, Бог и питање Бога готово да немају никакво значење у њиховом животу. Други ватикански концил је указао да су за ову ситуацију хришћани бар делимично одговорни, јер не сведоче истинску веру; они скривају право лице Бога начином живота и делима која се разилазе са Јеванђељем.[12] Водили су се ратови, људи су убијани, прогоњени и дискриминисани у име Бога. Уместо да се проповеда милостиви Бог, представљан је осветнички Бог који улива страх и кажњава.

У том смислу, Никејски Символ вере позива нас на испит савести. Шта ми Бог значи и како сведочим своју веру у њега? Да ли је једини Бог заиста Господ мог живота, или имам идоле које стављам испред Бога и његових заповести? Да ли је Бог за мене живи Бог, близак у свакој прилици, Отац коме се обраћам с детињим поверењем? Да ли је он Творац коме дугујем све што јесам и што имам, чији траг могу да препознам у сваком створењу? Да ли сам спреман да делим добра земље, која припадају свима, на праведан и једнак начин? Како се односим према творевини, делу руку његових? Да ли је пљачкам и уништавам, или је користим с поштовањем и захвалношћу, бринући се о њој и обрађујући је као заједнички дом човечанства?[13]

1. Исповедање вере у Исуса Христа, нашег Господа и Бога, средиште је Никејско-цариградског Символа вере. То је срце нашег хришћанског живота. Зато се обавезујемо да следимо Исуса као свога учитеља, сапутника, брата и пријатеља. Али Никејски Символ вере тражи још више: он нас подсећа да не заборавимо да је Исус Христос Господ (Kyrios), Син Бога живога, који је „ради нашег спасења сишао с небеса“ и који је „ради нас“ умро на крсту, отворивши нам путем свога Васкрсења и Вазнесења пролаз у нови живот.

Разуме се, следовање Исусу Христу није широк и удобан пут. Ипак, овај често захтеван, па и болан пут увек води у живот и спасење (уп. Мт 7, 13–14). Дела апостолска говоре о „новом путу“ (уп. Дап 19, 9. 23; 22, 4. 14–15. 22) који је сам Исус Христос (уп. Јн 14, 6). Следити Господа нужно значи поћи путем крста, који нас кроз покајање води у освећење и обожење.[14]

Ако нас Бог љуби целим својим Бићем, и ми смо позвани да љубимо једни друге. Не можемо љубити Бога, кога не видимо, а да не љубимо брата и сестру које видимо (уп. Прва Јн 4, 20). Љубав према Богу без љубави према ближњем јесте лицемерје; радикална љубав према ближњем, нарочито љубав према непријатељима, без љубави према Богу, захтевала би „херојство“ које би нас прегазило и притисло. У следовању Исусу, успињање ка Богу пролази кроз силажење и предавање себе браћи и сестрама, нарочито најмањима, најсиромашнијима, напуштенима и маргинализованима. Што год смо учинили једноме од најмање браће, Христу смо учинили (уп. Мт 25, 31–46). Суочени са несрећама, ратовима и бедом, сведочимо Божију милост онима који у Њега сумњају тек онда када они његову милост доживе преко нас.[15]

1. Најзад, Никејски сабор је и данас актуелан због свог великог екуменског значаја. Наиме, постизање јединства свих хришћана било је један од главних циљева последњег Сабора, Другог ватиканског концила.[16] Управо пре тридесет година, свети Иван Павао II је даље оснажио ову концилску поруку својом енцикликом Ut Unum Sint (25. мај 1995). Тако, заједно са великом годишњицом Првог Никејског сабора, обележавамо и годишњицу прве екуменске енциклике. Она се може сматрати манифестом који је актуализовао исте оне екуменске темеље које је поставио Никејски сабор.

Хвала Богу, екуменски покрет је у последњих шездесет година много постигао. Истина је да пуно видљиво јединство са Православним и Древноисточним Црквама, као и са црквеним заједницама насталим из Реформације, још није достигнуто. Па ипак, екуменски дијалог, утемељен на једном крштењу и Никејско-цариградском Символу вере, довео нас је до тога да чланове других Цркава и црквених заједница препознамо као своју браћу и сестре у Исусу Христу, и да изнова откријемо једну, васељенску заједницу Христових ученика широм света. Делимо исту веру у једнога и јединога Бога, Оца свих људи; заједно исповедамо једнога Господа и истинитог Сина Божијег, Исуса Христа, и једног Светога Духа, који нас надахњује и води ка пуном јединству и заједничком сведочењу Јеванђеља. Заиста, оно што нас уједињује много је веће од онога што нас дели![17] У свету који је подељен и раздиран бројним сукобима, једна, васељенска хришћанска заједница може бити знак мира и оруђе помирења, играјући пресудну улогу у глобалном настојању за мир. Свети Иван Павао II нас је посебно подсетио на сведочанство многих хришћанских мученика из свих Цркава и црквених заједница: њихово сећање нас обједињује и подстиче да и сами будемо сведоци и градитељи мира у свету.

Да бисмо овај задатак могли уверљиво да вршимо, морамо корачати заједно ка јединству и помирењу свих хришћана. Никејски Символ вере може бити основа и тачка оријентације за тај пут. Он нам нуди образац истинског јединства у легитимној различитости. Јединство у Тројици и Тројица у Јединству: јер јединство без множине постаје тиранија, а множина без јединства распарчаност. Тројично кретање није дуалистичко и искључиво „или/или“, већ одлучни спој „и/и“. Свети Дух је веза јединства којега заједно са Оцем и Сином поштујемо и славимо. Зато треба да оставимо иза себе богословске расправе које су изгубиле свој разлог постојања, како бисмо развили заједничко разумевање и, још више, заједничку молитву Светоме Духу, да нас он све сабере у једној вери и једној љубави.

То не значи екуменизам који би покушао да „врати стање“ пре подела, нити пуко међусобно признавање постојећег статус кво разноликости Цркава и црквених заједница. Ради се о екуменизму окренутом будућности, који тражи помирење кроз дијалог, у међусобном дељењу дарова и духовног наслеђа. Обнова јединства међу хришћанима не чини нас сиромашнијима; напротив, она нас обогаћује. Као и у Никеји, тај циљ биће могућ само кроз стрпљив, дуг и понекад тежак пут међусобног слушања и прихватања. То је богословски изазов, а још више духовни изазов, који захтева покајање и преумљење од свих.

Зато нам је потребан духовни екуменизам молитве, хвале и поклоњења, како је то изражено у Символу вере Никеје и Цариграда.

Призовимо, стога, Духа Светога да нас прати и руководи у овом делу.

Душе Свети Божији, ти водиш вернике стазама историје.
Захваљујемо ти што си надахнуо Символе вере и што у нашим срцима будиш радост исповедања нашег спасења у Исусу Христу, Сину Божијем, једносуштном Оцу. Без њега не можемо ништа.

Вечни Душе Божији, подмлађуј веру Цркве из нараштаја у нараштај. Помози нам да је продубљујемо и да се увек враћамо на оно што је суштинско, да бисмо је могли навештавати.

Да наше сведочанство у свету не буде узалудно, дођи, Душе Свети, огњем своје благодати, да оживиш нашу веру, да распалиш у нама наду, да разгориш у нама љубав.

Дођи, божански Утешитељу, изворе слоге, уједини срца и умове верника. Дођи и подари нам да окусимо лепоту заједништва.

Дођи, Љубави Оца и Сина, сабери нас у једно стадо Христово.

Покажи нам путеве којима треба да идемо, да бисмо, мудрошћу твојом, поново постали оно што јесмо у Христу: једно, да би свет поверовао. Амин.

Из Ватикана, 23. новембра 2025. године, на светковину Господа нашег Исуса Христа, Цара васељене

Леон пастир пастира  XIV

[1] L.H. Westra, The Apostles’ Creed. Origin, History and Some Early Commentaries, Turnhout 2002 ( Instrumenta patristica et mediaevalia, 43).

[2] First Council of Nicaea, Expositio fidei: CC COGD 1, Turnhout 2006, 19 6-8.

[3] Saint Athanasius of Alexandria, Contra Arianos, I, 9, 2 (ed. Metzler, Athanasius Werke, I/1,2, Berlin – New York 1998, 117-118) From the statements of Saint Athanasius in Contra Arianos I, 9, it is clear that homooúsios does not mean “of similar substance,” but “of the same substance” as the Father; it is therefore not a question of similarity of substance, but of identity of substance between Father and Son. The Latin translation of homooúsios therefore rightly speaks of unius substantiae cum Patre.

[4] Saint Athanasius of Alexandria, Contra Arianos, I, 38, 7 – 39, 1: ed. Metzler, Athanasius Werke, I/1,2, 148-149.

[5] Saint Athanasius of Alexandria, Cf. De incarnatione Verbi, 54, 3: SCh 199, Paris 2000, 458; id., Contra arianos, I, 39; 42; 45; II, 59ss.: ed. Metzler, Athanasius Werke, I/1,2, 149; 152, 154-155 e 235ss.

[6] Cf. Saint Augustine, Confessions, I, 1: CCSL 27, Turnhout 1981, 1.

[7] Saint Thomas Aquinas, In Symbolum Apostolorum, art. 12: ed. Spiazzi, Thomae Aquinatis, Opuscula theologica, II, Taurini – Romae 1954, 217.

[8] Saint Basil, De Spiritu Sancto, 30.

[9] Saint Hilary, Contra Arianos, vel Auxentium, 6. Mindful of the voices of the Fathers, the learned theologian, later Cardinal and now Saint and Doctor of the Church, John Henry Newman (1801-1890), investigated this dispute and came to the conclusion that the Nicene Creed has been preserved above all by the sensus fidei of the people of God. See On Consulting the Faithful in Matters of Doctrine (1859).

[10] First Council of Constantinople, Expositio fidei: CC, Conc. Oec. Gen. Decr. 1, 57 20-24. The statement “and proceeds from the Father and the Son ( Filioque)” is not found in the text of Constantinople; it was inserted into the Latin Creed by Pope Benedict VIII in 1014 and is a subject of Orthodox-Catholic dialogue.

[11] Council of Chalcedon, Definitio fidei: CC, Conc. Oec. Gen. Decr. 1, 137 393-138 411.

[12] Second Vatican Ecumenical Council, Pastoral Constitution on the Church in the Modern World Gaudium et spes, 19: AAS 58 (1966), 1039.

[13] Cf. Francis, Encyclical Letter Laudato Si’ (24 May 2015), 67; 78; 124: AAS 107 (2015), 873-874; 878; 897.

[14] Cf. Francis, Apostolic Exhortation Gaudete et Exsultate (19 March 2018), 92: AAS 110 (2018), 1136.

[15] Cf. Francis, Encyclical Letter Fratelli Tutti (3 October 2020), 67; 254: AAS 112 (2020), 992-993; 1059.

[16] Cf. Second Vatican Ecumenical Council, Decree on Ecumenism Unitatis Redintegratio, 1: AAS 57 (1965), 90-91.

[17] Cf. Saint John Paul II, Encyclical Letter Ut Unum Sint (25 May 1995), 20: AAS 87 (1995), 933.