ПАД НА ПАМЕТ – Путовање у илузију језика

У одсуству тражења истинске равноправности ми се бавимо језичким уступцима, и у том уступању права свима наћи ћемо само привид демократије и равноправности, али и крај језика. Међутим, ово и јесте циљ, јер би то био огроман прилог глобализацији и ономе што она захтева, а то је укидање идентитета зарад мање поларизације тржишта

Свуда око нас видимо привид борбе за некаква права и слободе којих суштински нема, нити су заиста циљ тих обрачуна. Ови окршаји се воде само зарад што боље позиције у друштву у ком се о моралу више чак и не прича и које је све оно што га може одржати у животу предало реткима да на својим леђима носе муку ове земље, док се даве у полуанонимности и срећу само по књигама и научним скуповима.

Ако је језик вододелница нације, ко смо ми да на њему градимо бране и уставе које би ту бујицу успоравале и смањивале претварајући је у поток који не може да напоји ни вола, а некмоли читав народ.

Сведоци смо отимања нашег језика и његовог преименовања, а то се не би дешавало да тај језик није добар. Он, изгледа, само не ваља нама којима је матерњи, док као језик маћехе прија свима.

Изнуђивање демократије претњама затвором и новчаним казнама за некоришћење родно равноправног, иако лингвистички неоправданог, језика довешће само до угрожавања те исте демократије, лингвистике, а ако мене питате и достојанства, па и права самих жена.

Уместо захтевања равноправности на неком конкретном нивоу, рецимо оном где би се у неким струкама запослило више жена, као што је случај у просвети, па би се, баш као и тамо, временом дошло до тога да поједина занимања у женском роду сама уђу у језик природно, те би све речи звучале тако лепо попут „учитељица“. Али не, они који намећу ове глупости изабрали су „водичкињу“, „кловнесу“, „психолошкињу“ и њима сличне самопоругнице.

Ми који немамо ништа против родне равноправности, али имамо против касапљења језика, а поједини само од језика и живимо, морамо рећи оним дамама које у стопу прате „боркиње“ да ће их оне само одвести у илузију језика, и то потпуно обесправљене, и оставиће их заглављене негде у историји још увек гладне равноправности, а храњене лажима.

Дакле, у одсуству тражења истинске равноправности ми се бавимо језичким уступцима, и у том уступању права свима наћи ћемо само привид демократије и равноправности, али и крај језика. Међутим, ово и јесте циљ, јер би то био огроман прилог глобализацији и ономе што она захтева, а то је укидање идентитета зарад мање поларизације тржишта чији отац – корпоративни капитализам – на ово задовољно трља радом ненажуљане руке након предавања бедног ситниша демократији да купи нову шминку, али и њеним стилистима који ће је упутити како да се исцртава не би ли подсећала на свој младалачки лик – онај рођен у старој Грчкој, а чије је лице естетским захватима унаказио Запад. Зарад чега? Зарад продавања привидне лепоте људима који лепоту, услед недовољног образовања и одсуства љубави за своју земљу, не проналазе у шару рођеног народа.

Они који грабе тај ситниш морају схватити да продају богатство за ситнину. Ако то значи бити „грађанин света“, тим пре би требало бити српски сељак, али онај ком онда у неком следећем рату немате право да дођете на врата и захтевате да брани земљу која без српског језика више и није његова. Нека је тада бране војникиње, LGBTQ+-/* трансвојници и ведете залуђивања квазидемократијом заваљене у фотеље на водећим позицијама ове државе, па нека тим својим „пријатељима“, јер ову земљу нема ко други ни напасти, при поласку у рат причају како се грозе насиља и крви.

Пошаљите ми број рачуна на који треба уплатити казне за некоришћење родно равноправних термина да вам сваког месеца пошаљем целу плату, иако унапред знам да ћу вам увек бити дужан и много веће суме.