ОВО ЈЕ НЕДЕЉА СТРАШНОГ СУДА: ЈЕДНА СТАРА ПОУКА

Овај свет је њива Божја, а људи су радници на њој. И као што домаћин на крају дана награђује раднике иа својој њиви, тако и Домаћин ове њиве, која се свет зове, на крају дана постојања њиве награђује раднике на њој: свакога према његовом труду и заслузи. Његов суд је непристрасан и праведан, а последица је двојака: за једне – рај и вечно блаженство, за друге – пакао и вечне муке. Због ових последњих, људи тај суд називају страшним, па и најстрашнијим, јер он по објективности и временском трајању казни превазилази све људске судове у историји. За разлику од неразумних створења, човек је, као разумно и слободно биће, одговоран пред својим Творцем за сва дела своја, учињена у овом животу. То је за човека велика част, али и велика опасност. Част – да самостално одлучује у избору између добра и зла и пута којим ће у животу ићи. Опасност – ако се удружи са злом и изабере пут који у вечну погибао води. Јер од живота на Земљи зависи вечна судба човекова у оном другом свету, куда сви ми после телесне смрти прелазимо. Да би људи имали бар приближну слику тога суда, Бог је, по својој доброти и човекољубљу, омогућио старозаветном пророку Данилу и новозаветном еванђелисти Јовану да у пророчкој визији сагледају овај суд и дозволио им да га опишу (Дан. 7, 9–10; Отк. 20, 12–13). Суд ће вршити Син Божји, Господ Исус Христос, коме је Бог Отац предао власт да суди (Јн. 5, 22). А Он ће судити праведно, по делима у књизи записаним: „Како чујем, онако судим, и суд је мој праведан” (Јн. 5, 30). Према томе, свакога ће дела његова оправдати или осудити. На ово питање одговорио је Господ Исус Христос у својој споменутој причи. Према Његовим речима, оправдани ће бити они који верују у Бога и Сина Његовог Исуса Христа (Мк. 16, 16; Јн. 5, 24; 14, 1) и живе по Еванђељу Христовом: воле Бога и своје ближње и ту љубав потврђују делима милосрђа (Мт. 7, 21; 25, 31–46; 1. Јн. 3, 17–18). А осуђени ће бити они који не верују, који су заповести Божје газили, који љубави према ближњима нису имали нити дела милосрђа чинили. Син Божји својим силаском на Земљу и облачењем у тело човека узео је на Себе нашу природу и изједначио се са нама у свему, изузев греха. Тако је Он постао брат наш, сапатник наш. Зато Он наше патње и страдања осећа као своје, и дела милосрђа која ми један другоме чинимо Он прима као Њему учињено. Отуда ко гладног нахрани – Христа је нахранио, ко жедног напоји – Христа је напојио, ко голог одене – Христа је оденуо, ко болесног посети, послужи и понуди –Христу је добро дело учинио. За та добра дела Христос награђује вечним животом у рају и вечним блаженством. А ко ближњима не притиче у невољама, тај се о Христа оглушио и зато ће бити отеран у пакао и вечни огањ. Потрудимо се да наш кратки живот проживимо по заповестима Божјим, чинимо што више добрих дела и њима Христа задужујмо, да бисмо у дан суда Његовог били с десне стране Његове, са онима који ће наследити вечни живот и блаженство.

Уочи Недеље Страшног суда су великопосне Задушнице, када се молимо за покој душа наших покојника. Велики руски духовник, старац Кирил ( Павлов ) о томе је говорио:“ Помињући покојнике треба и сами озбиљније да се замислимо о загробном животу, све више и више се утврђујући у истини овог веровања, зато што од тога зависи изградња нашег живота на земљи и утврђивање наших моралног начела. Нестабилан је и ташт наш земаљски живот. Најјаснији ток неочекивано помрачују црни облаци свакодневних олуја и бура. Наше радости су помешане с несрећом: сиромаштво је близу богатства, здравље ничим није заштићено од болести, сам живот у сваком тренутку може бити пресечен смрћу. И човеку бива тужан кад види и осећа сву непостојаност земних добара. Али још тужнији бива кад притом остаје неутешан. А где тражити утеху ако не у чврстом уздању да се наш живот не завршава смрћу, да морамо да очекујемо будући, загробни живот?

Говорећи о њему свети апостол Павле пише солунским хришћанима: Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде (1 Сол. 4, 13). Само они који немају наде у наставак овог живота после смрти тугују и жале у све дане свог живота и ни у чему не налазе утеху. А верујући човек се, напротив, нада да загробни живот постоји, и ова нада, очекивање загробног живота, служи за њега као извор истинске утехе и успокојења. Дакле, мисао о нашој судбини у будућем животу треба да постоји у свима нама, и у срцу, и у уму, и треба да нас занима чешће од било којих других питања. Без обзира на то, неки ову живу истину у потпуности негирају, а неки се равнодушно односе према њој, уопште не размишљајући о својој будућој судбини.“

Да нам Бог помогне да схватимо и прхватимо да смо овде привремено, а тамо вечно.

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ