Пост је са нама.
Дошао је и тај светли час.
У понедељак увече Чисте недеље отац Андреј Ткачов бележи у свој великопосни дневник: „Прочитасмо први део Великог канона. Дужина овог поста је привидна. Док дланом о длан, недеља Свете Марије Египатске, Акатист Богородици, Цвети и Васкрс. Ко се с почетка раслаби, мислећи да има још много до краја, тај ни неће успети да отпости како треба.
А цео канон је непрестано позивање на текстове Светога Писма. Бескрајне слике Мојсија, Лавана, Јосифа, Јакова, Мелхиседека, Лота делују као хијероглифи за оне који не познају Свето Писмо, макар фабулу библијских књига. Да и не причамо о мистичном, духовном смислу. Ништа им не вреди што се Писмо два пута помиње у Символу вере (Христос је васкрсао у трећи дан по Писму, а Дух Свети је говорио кроз пророке). Не убеђује их ни чињеница да ја канон Светог Андреја препун слика из светих књига. То ми је веома чудно.“
Зато, каже прота Ткачов, сваки православни хришћанин треба да чита Свето Писмо и тумачења Светих Отаца која нам Свето Писмо приближавају.
У уторак прве седмице отац Андреј бележи: „Сви свештеници које знам кажу да је, кад се чита канон, препун храм народа. Утешно. Шта год да се збива, али „Помилуј ме, Боже“, само у Москви десетине (а можда и стотине хиљада) људи поју сваког дана. Значи има праведника – јер, ко је данас праведник осим покајника?“
Отац Андреј каже да је недавно разговарао са једним стручњаком за књижевност, који се питао зашто руска литература нема остварен идеал позитивног јунака: у совјетском систему позитивни ликови су били лаж и пропаганда, или су се, као код Гогоља и реалиста, просто „гасили“, „венули“, били некако папирнати. Прота Ткачов одговара на размишљања свог саговорника: „А ја све нешто мислим: зато што идеал ни не треба представљати. Идеал је дат у Јеванђељу. То је Христос Који је исто онолико доступан колико је и недостижан. Треба сликати покајника. Тога је фалило пре револуције, а да и не говоримо после октобра 1917. Најдрагоценији тип човека је покајник, како је старац Амвросије говорио о Достојевском. Треба да нас радује мисао да се ових дана из целог света у небо дижу милиони покајничких уздисаја. Није увек тако, али у Великом посту нас, православних, који пред Господом не раздиремо хаљине, него срца своја, стварно има много.“
Што више искрених покајника, то ближа милост Господња.
У четвртак прве седмице прота Ткачов размишља о православљу и правоживљу: „Канон je прочитан. Прва четири дана су, као и увек, брзо протекла. Живот брзо пролази и то се у Великом посту јасно види. Целог дана осећам као неку пролећну слабост. Немогуће је себе приморати да се у руке узме псалтир или Свето Писмо. Ухватим себе како помишљам – да није обавезних богослужења у храму, највећи део нашег живота би прошао без икакве молитве, у раслабљености од лењости и чамотиње, у неспособности да се приморамо на духовни труд. Сви животни оквири, као обале реке, морају бити чврсти и јасно обележени. Јер, у супротном, то није река, него бара.“
Добра је свака навика која нас дисциплинује да будемо Христови ученици. Јер, реч дисциплина и потиче од латинске речи „discipulus“, која значи ученик.
Емили Ширли, Американка која се из протестантизма обратила у православно хришћанство, у тексту „Свежи поглед на пост: шта можемо научити о посту од православних“, каже да је пост за хришћанина исто што и тренинг за спортисту. Изазован је, помало монотон и тражи дисциплину неопходну за успех. Западни хришћани губе битку зато што посте индивидуално, док је код православаца пост саборна делатност: „Предање у Православној Цркви гради стваралачку заједницу оних који посте при чему гордост због аскезе сузбијају смирењем, јер они увек комбинују пост са радосним празницима“.
Велики пост православних почиње подсећањем на речи Христове (Мт.6,14) да ће нам Бог опростити грехе само ако их ми опростимо ближњима, каже Емили Ширли. На вечерњој служби уочи Чистог понедељка, у Недељи праштања, они једни друге моле за опроштај. Тек тада започињу пост. Она нас подсећа: „Сваки парохијанин прилази другом и каже: „Опрости ми“. Овај каже: „Бог да прости, праштај и ти мени“, и целивају један другог. Јулија Коен, православна хришћанка, с тим у вези истиче: „Шта год да се дешава у свету око нас, ови обредни чинови нас опомињу да постоји љубав која преображава, као и могућност измирења. Ако гордељивац уђе на вечерњу службу праштања, и он се, кад се служба заврши, осећа другачије“.
Кад се оконча, после дугог поста, васкршња служба, сви чланови православних породица се заједно омрсе, што је, по Емили Ширли, такође диван пример саборности у подвигу који постаје празник.
Неко би могао да каже да православци крше опомену Христову да се не показују кад посте, него да посте у тајности, на шта ће им Отац узвратити јавно (Мт.6,16). Али, каже Емили Ширли, саборни пост православних није исто што и театрализација поста, то јест фарисејство. Саборни пост смирује, а фарисејски погорђује.