ОТАЏБИНА ЗОВЕ, ТАЈ ПОЗИВ СЕ НЕ ОДБИЈА: Исповест војника граничара, Кошаре 1998. – 1999.

Ово писање је позив, вапај и молба да не забравимо ко смо, шта смо и колико вредну историју имамо. Да не заборавимо претке који су животе подредили слободи Србије, који су се као феникс подизали из пепела онда када су сви мислили да их више нема и одбранили неодбрањиво. Заштитимо вредности које баштинимо, а не заборавимо, уз то и сачувајмо оне којима слободу дугујемо.

Историја је учитељица живота, а нас никако да научи да се јунаци поштују и док су живи. Научимо децу правој истини. Наши јунаци у најскоријем рату данас најчешће немају ни за хлеб и живе у најтежим условима, често болесни, неретко као социјални случајеви, препуштени сами себи. А тада.. Па, тада су били потребни и без њих се није могло.

Отаџбина зове. Тај позив се не одбија. Један такав, у плавој коверти, 1998.године добија и мој суграђанин, Иван Остојић, тада младић од 19 година. Прва станица, Сурдулица. 18.март 1998.године. Након 2 месеца и 22 дана обуке, прекомандован на бугарску границу на Караулу Сушица, да би недуго затим био послат на Косово и Метохију.

У Ђаковици се задржавам таман толико да ручам и онда по распореду креће свако на своју караулу. Моја, судбинска и потајно жељена бива караула Кошаре. У врсти стојимо на терену и схватам да сваки шести иде тамо. Не бих то ни констатовао да не беше мог саборца Драгана Кривокуће, из Чачка. Једини је био кога сам познавао и како је он одређен за ту караулу, моја жеља била је иста, да се не раздвајамо. Ех да смо тада знали оно што знамо данас, не бисмо били толико срећни због тога. Или бисмо. Ко ће га знати..

Ђаковица – Морина -Кошаре

Пут до тамо неизвестан. Није ме било страх, никога није. Нисмо знали шта нас тамо чека. Некоме су Проклетије остале вечна кућа. Тада, уз оно мало информација којима смо баратали, знајући да је било трзавица на граници, ипак релативно спокојно одлазимо да одужимо дуг држави. Када смо стигли, пинц стазом од карауле Морина до нас, караула је била пуна. Прављена за педесетак људи, у том тренутку угошћавала је преко три стотине душа, што војника, што војних полицајаца, што разних јединица.

Караула је била лепа, чак лепша од описивања. Сав предео био је бајковит. У долини, у рупи где се налазила, била је довољно велика и сјајна, раскошна лепотица која је усправно стајала одолевајући свему што би покушало да јој умањи лепоту. Мислио сам да ћу бити задовољан ту и надао се да ће бити последња прекоманда, да после ње одлазим кући. Нисам се преварио, тако је и било. Само не на начин на који сам очекивао.

Постојало је место скоро на самој граници, стотинак метара од линије прелаза. Ту је била стара караула. Место, где је заправо караула Кошаре и требала да се налази, ипак саграђена је мало ниже, ограђена шумом са стране. Некад се запитам шта би било да је било другације. Редовно смо ту стражарили и правили заседе.

23.априла 1998. године дешава се акција, око шест сати ујутру на подручју карауле Кошаре. Преко границе прелазила је већа група наоружаних терориста. Било их је око две стотине. На позив граничара да се зауставе, они су одговорили пуцањем. Граничари су узвратили ватру. Убијено је 22 терориста и неколико је ухапшено. У току претреса пронађено је доста наоружања и војне опреме. У тој групи налазила се и британска новинарка, Сали Бекер. Она је ухапшена и спроведена на караулу Кошаре где је провела ноћ, а затим пребачена у Ђаковицу. Са њом је била једна жена и двоје деце албанске националности. После тог догађаја, опет су дани протицали у релативно редовном стању.

Сећам се, из Ђаковице је стигло наређење да се људство смањи на планирано, обзиром да у последње време није било трзавица ни са једне стране. Тада нас је на караули остало око педесетак. Надаље, све се одвијало уобичајно, ишли смо у заседе, патроле, обилазили и поправљали заклоне, спремали храну и дрва за зиму. Дани су пролазили без икаквих битних дешавања. Уживали смо дружећи се, свако поштујући своју војничку дужност. Зближили смо се међусобно, постали подршка једни другима. Не кажу џаба да у војсци стекнеш друга до гроба. И тако је све то трајало до тренутка када зло почиње да показује своје зубе. Зло не умире, само се притајило. 30.септембар, дан када је све почело.

Од карауле Кошаре у обилазак терена ка 601 и 502 пинц стазом можеш да наиђеш на траву, ниско растиње, жбуње и стрму, веома стрму шуму. Баш на једном скретању, на кривини, налази се поток, чији хук ствара ненормалну буку. Просто је немогуће чути се између себе, а камоли чути човека изван возила. Тог дана, тим путем упутили су се новопристигли војници из Ниша, из Извиђачко диверзантске јединице, Владимир Радоичић, Миладин Гобељић, Илија Павловић, Мирослав Јоцић, Милош Павловић, као и заставник Драган Бундало, капетан Горан Лозница и Горан Симић.

Тих дана важила је забрана изласка возила на терен. Ипак, одлучено је да млади војници крену у извидницу и обилазак реона.

Дан је био сунчан и топао. Благи ветар опомињао је да се ближи зима. Налазим се на коти 502. У једном тренутку чујемо стравичну пуцњаву и детонације из правца Расе Кошарес. Водник Шаранчић Александар, вођа заседе, позива на покрет и нас седморица, Шаранчић, Стојке, Грубић, Дража, Јан, Матори и ја крећемо журно ка том правцу остављајући остале у заседи. Колико год брзо да смо се кретали, нисмо стигли на време. Наишли смо само на беживотна тела другова које смо сатима раније упознали. Баш на оној кривини изгубили су животе. За нас, рат је почео тог 30. септембра 1998. године. Од тог дана, све што смо раније радили, заседе, патроле, све смо радили дупло више и сваки дан је био све неизвеснији.

23.априла 1999. године све је мирисало другачије. У ваздуху је треперела напетост. Било је говора о рату већ неко време, али мислили смо или се ипак само потајно надали да је гласина и да се неће обистинити, иако смо на граници ипак све јасније видели. Наједном, командир карауле позвао нас је и постројио у ходнику. Речено нам је да је стигло из команде да се очекује напад из ваздуха на нашу земљу и да будемо у борбеној приправности уколико дође до копнене инвазије. Подељени смо на места за стражу и од тог дана више нисмо спавали на караули. Имали смо заклоне и шаторе из којих се ишло на реон, у заседе и патроле.

Налазимо се на заседном месту Ц4. У том реону су два заседна места. На стотинак метара од границе налазио се главни заклон са шатором, тамо се једе и спава, а по потреби се излази на саму граничну линију где се, опет, по потреби, држе заседе. Између та два заседна места је шума. Осмог априла негде после подне, кренули смо ка нашој осматрачници која се налази на самој линији границе. Са тог места видиш целу Метохију и део Албаније. Нигде, на територији Албаније, докле год ти поглед сеже, није се примећивало ниста, човека ни на видику. Затим смо се спустили једно стотинак метара у њихову територију. Никога није било. Поседели смо мало и вратили се у наш шатор.

Почело је да се смркава. Ноћ је била хладњикава, али сува. Облачна, али мирна. Ипак, тај мир уносио је немир. Често се дешавало да мир уноси немир, тако је то у рату. Док год је мирно, знај да је то затишје пред буру. И у животу је неретко тако. Свакодневно је владала нека блага тензија, онај осећај у стомаку кад чујеш авион да прелеце, нисмо више знали хоце ли нас неко напасти, ко, када, како. Нека нелагода ширила ми се телом. У неком тренутку, са 601 јављају нам да примецују нека светла у дубини албанске територије, али обзиром да је све остало било мирно, не приписујемо велики значај томе.

Свиће нам Велики петак. У један после поноћи, Дражић , мој класић и ја одлазимо на стражу. Негде око три, четири изјутра креће гранатирање суседне карауле Морина, испоставиће се касније лажно, како би нам одвукли пажњу. То је трајало око пола сата, сат и престало. Почело је да свиће. Око пет ујутру, покојни Грубић Драган, Кривокућа и Чкребо крећу по воду до оближњег потока. Док су узимали воду, сасвим случајно приметили су човека са моторолом са наше стране границе. Покојни Грубић Драган са Чкребом одлучује са остану ту и извиде ситуацију док Криви сиђе по нас. Када је дошао и рекао о чему се ради, крецемо Дражић Иван, Васојевић Иван односно водник Јагуар, Кривокућа и ја ка њима, да извршимо претрес терена, а седморица осталих остају у заклону код шатора. У међувремену, Грубић је контактирао команду како би добио дозволу да, уколико се укаже потреба, ликвидира лице. То је војска, њена правила морају да се поштују. Нема деловања без обавештења, иако су ратне прилике. У међувремену, човек је нестао и ми смо кренули да се пењемо ка нашој линији, како би извидели терен и прочешљали околину. Међутим, како смо се на ту узвишицу попели, они нас примете. У том тренутку киша метака полетела је и сручила се ка нама и тада упадамо у њихову потковицу.

Грубић, Васојевић, Чкребо су испред нас, Дража се налази доле лево, а Криви и ја десно, иза једне огромне букве. Срећом, на време смо се раширили и направили једну врсту потковице. У првих пола сата жестоко смо узвраћали ватру. Срећа је то што смо се налазили на узвишењу и док су нас они гађали, углавном је све ишло изнад нас, док су они били мало ниже. Опет казем срећа, јер су Грубић, Васојевић и Чкребо добро гађали па су ликвидирали човека на митраљезу, човека са ракетним бацачем… Много их је настрадало у том првом сусрету са нама. Што је битка дуже трајала, то је по нас било горе јер су се они ширили. Срећа је наша била та што смо их, као и они нас, ухватили на изненађење, јер они нису знали да смо ми уопште ту. Знали су за шаторе и у том правцу су планирали да реагују. На њих су, у међувремену, почели да пуцају и војници из шатора, па су у истом тренутку имали ватру на два фронта, што их је збунило и раштркало. На нашој страни, у том моменту био је положај јер они нису имали прилике где да се склоне од наших метака. У једном моменту на, претпостављам, глас њихове команде, пуцњава престаје. Врло важан психолошки моменат дешава се када Груби почиње да виче „Остоја, Дражо, опкољавајте!“

„Турци, дошао вам је црни петак“ док Јагуар прихвата игру и уз повике „Јуууриш“ наше оружје започиње офанзиву. Заправо, све ово смо радили како би, у нади да неко од њих разуме српски, постигли ефекат да нас је далеко више него што нас је заправо било. Мотороле су за све то време дешавања остале укључене, а повици Грубог и Јагуара подигли су морал осталим војницима. У тим моментима нико није поклекао, уплашио се или паничио. Сви су били и те како на висини задатка.

Пуцњава је опет почела са обе стране и наши повици су настављени, да бисмо у једном тренутку чули шиптаре како, на свом језику дозивају „Драже“, „Остоје“ . Ми смо били на раздаљини од око тридесетак метара па није било проблема да се чујемо. Чули смо ми њих, они нас. Када сам чуо своје име, није ми било свеједно. Ни Дражића та ситуација није оставила равнодушним. У правцу нас двојице гађали су ручним ракетним бацачем са тридесет метра раздаљине и промашили нас, пројектил је отишао изнад, у крошње дрвећа и тамо експлодирао. Не могу вам описати тај звук. Како смо се нашли иза те букве, сакрили смо главе у њен корен, да не бисмо били погођени, а када смо главе подигли, на петнаестак центиметара од нас буква је била изрешетана. После извесног времена почели смо да остајемо без муниције. Тада Јагуар одлучује да нам даје одступницу пиштољем, како бисмо се повукли до заклона, до шатора, с тим да ми не знамо шта се тамо догодило и да ли је неко уопште остао жив. Први крећемо Криви и ја, док киша метака опет пуца по нама, покушавајући да се лежећи окренемо јер само пар центиметара подизања главе може значити крај. Један преко другог то успевамо и провлачимо се поред корена букве намерно се котрљајући низ низбрдицу. Криви и Дража су се котрљали у добром правцу, док сам ја, ни сам не знам како, правац изгубио и улетео у наше минско поље. Сва срећа, престао сам са окретањем на самом почетку минског поља. Али моја срећа не беше дугог века јер тада схватам да сам се уплео у грмље из којег не могу да се ишчупам. Почињем да вичем и дозивам Кривог да се врати по мене јер било је немогуће изколебати се. Уз сву невољу, борбу, пуцњаву, преживљавање, па зар да ми главе дође грмље.

У целој тој ситуацији, смех је био лек. Па макар и преко мојих леђа. Напокон се спајамо са осталом седморицом сабораца које проналазимо живе. До тада, нико од нас није погинуо нити био рањен. Ту је Грубић нашим минобацачем гађао по њима и нисмо престали док нисмо све потрошили.

Разбијена група шиптара креће у правцу наше карауле не знајући да им је на путу заседа код колибица и да је тамо чистина те наши користе ту прилику и отварају ватру на њих. Земља се црнела од њихових униформи.

Ми везу са нашом караулом нисмо имали. Одлучујемо да кренемо назад и у међувремену се мимоиђемо са групом од двадесетак војника који су кренули нама у испомоћ. Наилазимо на другу нашу јединицу која је била око карауле, а у тренуцима борбе повукли су се мало испод па смо са њима заједно отишли до једне напуштене школе, где смо остали целу ноћ, а следећи дан искористили смо за прегруписавање. Испомоћ која се са нама мимоишла, како касније сазнајемо, целу ноћ је остала на Ц4 без иједног испаљеног метка.

Ни у једном моменту нисмо размишљали о повлачењу, једино о чему смо размишљали било је сачувати сопствени живот и живот брата до себе.

Касније смо коментарисали међусобно, да нисмо сасвим случајно видели шиптара док смо ишли по воду, они би затворили круг око карауле, направили заседу и када би борба кренула, у нашем покушају повлачења ту живог нашег војника не би остало. Имали смо јако пуно среће тог деветог априла. На дан страдања Исуса Христа, Бог нас је погледао и помогао нам. Тих дана, 110 војника бранило је реон Кошара без икакве озбиљније помоћи. Док смо ми ишчекивали испомоћ у најтежим тренуцима, пуковник Ђурковић, такозвани „командант“ одбране карауле Кошаре рекао је „Напала вас је шачица шиптара, а ви се повлачите.“ Са разочарењем смо касније говорили о томе. Нико нам није веровао, док није установљено да је у том тренутку нашу границу у реону Кошара, која је величине око 7 километара, покушало да пређе више од 1500 шиптарских терориста. Касније сазнајемо, на једном од наших окупљања, да је 7000 њихових људи у ешалонима било спремно за дејство.

Међу нама владао је осећај напуштености тих првих дана. Остали смо сами, препуштени себи. Од Ђаковице до нас, пинцгауром било је потребно око сат и по времена. Ми помоћ нисмо добијали два дана. У међувремену стигао је вод војне полиције који је остао кратко. На одласку, речено је да „Није то за њих“. Ни дан данас не знам шта су тиме хтели да кажу.

11.априла страдали су водник Иван Васојевић Јагуар, Дарко Бјелобрк, Миленко Бозић, Иван и Предраг Богосављевић и вучјак мајор Листер од стране шиптарских терориста преобучених у наше униформе. Тих дана, након тог догађаја међу нама владала је напетост, велика туга због изгубљених другова и неизвестост и бес шта ће донети нови дан. Тог дана, између осталог, стижу и добровољци, заједно са још неким јединицама. Тек тада, после три дана борбе почиње организација наше војске и прављење правог фронта. До тада, ми, граничари, држали смо фронт и свој део посла одрадили без икакве помоћи са стране. Касније, требало је држати одступницу док не стигне појачање. А појачања тих првих два дана, као што рекох, није било. Због тога нас је дуго држао осећај беса, неизвесности, питања су се ројила и стално одјекивала у нашим главама. Зашто је све то било тако? Како се то тако догодило? Јесмо ли били топовско месо?

Какав је однос државе био после рата, а какав је данас, према вама границарима, редовним војницима, који сте на бранику отаџбине били у првим борбеним редовима?

Од завршетка рата па до дана данашњег, пуне 22 године, држава није урадила ништа за нас граничаре. Од локалне самоуправе, војске па до државног врха. Још увек нас нису признали као борце. Подсетицу опет да су граничари са карауле Кошаре, та деца, моја браћа, зауставили копнени напад 9, 10 и 11 априла 1999., њих стотинак наспрам пар хиљада шиптарских терориста и Нато зликоваца! Нико од нас за живота није добио ни захвалницу на парчету папира, а да не говоримо о ордењу, војним споменицама, пензији и осталим погодностима и предностима. Не постоји ни један споменик граничарима са карауле Кошаре, борци умиру од болести и немаштине, већина једва саставља крај са крајем!

Какав је однос измедју вас граничара сада?

Као да смо и дан данас на караули, уз дружење, поштовање, несебично помагање. У контакту смо често, организујемо скупове, виђамо се, не дозвољавамо да се заборави учињено и наша браћа која су на вечној стражи!

Шта за тебе данас представљају Кошаре и која је порука коју би послао?

Кошаре су прошлост, садашњост и будућност српског народа. Кошаре су симбол младости и херојства, Кошаре су наша патња и наша бол. Кошаре су наш завет и наша дузност! Живе хероје са карауле Кошаре поштујте, а мртве чувајте од заборава. Разговор цу завршити речима нашег великог жупана Стефана Немање који је у свом завештању написао „Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, мртви ће ти истину казати!

Данас, пуне 22 године од краја Нато агресије на нашу земљу, ништа се није променило. Хоће ли мајке синова који држе вечну стражу у гудурама Проклетија икада наћи кости и знати гроб својих синова? Да ли је држава спремна да икада учини нешто сто би херојима смирило душе? Да ли граница крвљу исписана и даље стоји тамо где треба или окупатори слободно могу да нас баце на згариште историје? Да ли крвави бозури расту на Косову и данас или им се семе затире… Имамо ли сутра, а да немамо јуче?