ОТАЦ СРБОЉУБ МИЛЕТИЋ: Национализам, глобализам и говор мржње

Негирати национализам значи негирати идентитет.

Нема ништа „екстремно“ у национализму. Када се придев „екстремни“ без икаквог доказа и чињенице паушално прикачи уз реч национализам, то се ради само да би се национализму придодало негативно значење које он нема.
Национализам је љубав према свом роду (народу), родољубље. Долази од латинског нати – рођен. Он представља приврженост сопственом роду, нацији и њеним интересима. Та љубав и приврженост није ни ратна ни насилничка. Ако пак, јесте насилничка, онда је јасно да то није љубав према своме роду, већ нешто друго.
Људи су по природи дружељубива бића. Љубав је исцељујућа, пријатна, слатка. Мржња је горка, љута, кисела. Она нагриза и ствара ране. Рећи да
је љубав према сопственом народу уствари мржња према другим народима, исто је што и рећи да је мед уствари отровна киселина која нагриза тело. А то може само болестан или покварени ум.

Ако пак, неко покушава да под видом национализма промовише неку отровну политичку идеологију, он тада уместо меда потура сирће, што се лако да проверити, показати и доказати. А рећи априори да је уствари свака тегла меда – сирће, представља дрску, безобразну и покварену лаж! То је исто што и рећи да је љубав према својој породици и рођацима уствари, само мржња према свима другима. То би се данас ваљда, назвало: говор мржње!

Објективно постоје специфични услови, како историјски тако и савремени, у којима постоје и специфична становишта и специфични интереси специфичних народа. Негирати све то наивно је и глупо. Ипак, нађе се и таквих који ће рећи да „национализам није љубав према властитој нацији, него мржња према туђој нацији!“
Који је разлог такве небулозне пропаганде? Исплативост? Можда. Јер, национализам се поставља као супротност глобализму, који се представља као негација свих националних разлика.
У смислу идентитета и културе, глобализам је ширење одређених идеја и схватања по целом свету где год је то могуће, како би се наводно, међународни односи проширили и побољшали, што се постиже медијима, интернетом, популарном (не)културом и међународним путовањима. Локална традиција и њене вредности се потискују, промовише се распад друштва и његово поновно формирање на другачијим основама, таквим које контролишу присталице и промотери глобализма. Тако је прва последица глобализма уствари, атомизација људског друштва. Утисак који глобализам оставља, може се формулисати као сугерисана помисао да – постојим ја као појединац, и постоје неки „незаустављиви“ универзални, глобални токови којима се ја, као појединац не могу супротставити. Између мене и „великог брата“ нема никога.

Нема нације, нема државе, културе, вере, цркве… као што нам је деценијама на увце певушио Џон Ленон у својој химни Имаџин: „Замисли да нема држава, то није тешко, ничег за шта би умрли или убили, нема религије такође… Замисли да нема имовине, нема потребе за похлепом… братство људи… сви деле цео свет…“ Наивна негација стварности и људских вредности. Порука је да – није вредно умрети за ближње, за Отаџбину, за слободу, правду, истину… Сви хероји свих времена су, по Ленону, били непотребни. Какав Христос, какав свети Сава и кнез Лазар! Мени сам важан само ја и да ми је лепо сад! Све друго ме не интересује. То је химна новог светског поретка. Али, та химна је за плебејство, а не за банкаре и менаџере глобалних корпорација. Она не важи за глобалне институције које претендују да свима диктирају све. А стара мудрост каже да онај који нема за шта да умре, тај нема зашта да живи. Његов живот је бесмислен.

Свети вл. Николај каже: „У свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за своје пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу. Таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео народ.

У најширем обиму она се односи на Сина Божијег Исуса Христа, који је живот свој положио на Крсту за васцели род људски.“
Волети своју Отаџбину и свој народ, волети своје претке и потомке јесте љубав, родољубље, национализам. Тврдити да онај који воли свој род уствари мрзи све друге, јесте говор мржње.

Србољуб Милетић,
Свештеник