ОТАЦ САВА ВАЗНЕСЕЊСКИ: ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА / ЗАПИСИ РАЗНИХ ГОДИНА

Отац Сава из манастира Вазнесење под Овчаром родио се у породици Ћировића у гружанском селу Годачици, од оца Николе и мајке Ангелине, који су учили децу свакој побожности. Најстарије дете им био је отац Сава ( у мирјанству Здравко ), рођен 1924. године; отац Серафим је рођен 1925; монахиња Серафима 1928; Десанка (умрла као дете) 1930, а монахиња Параскева 1932. године.
Никола Ћировић је пешке ишао и пешке се враћао из Жиче – на Свету Литургију. Његова побожност била је искрена и чврста, до краја живота. Дружио се са богомољцима, од којих су и његова деца штошта могла да науче.

Отац и мати су, како рекосмо, децу упућивали на богомољство, па су се будући јеромонаси Сава и Серафим рано упознали са Владиком Николајем, који их је привијао уза се. Касније се и они и њихове сестре прихватају монашких завета. Замонашиће им се и родитељи, па ће на свом имању подићи манастир Светог Димитрија. Манастир у Годачици подигнут је 1968. године на породичном имању Ћировића по благослову владике Василија.

Отац Сава је искушеник био у Жичи. Затим је служио војску као болничар у Илирској Бистрици. Извесно време је провео у манастирима Рачи и Јошаници, да би онда отишао код чувеног оца Гаврила Ралетиначког, монаха кога је Владика Николај дубоко поштовао, и који је био богомолнички путујући мисионар, још пре Другог светског рата. Био је одличан проповедник и појац, а својом маркантном појавом задивио би све које сретне. Његови духовни синови били су, поред оца Саве, и потоњи архимандрит хиландарски Мојсије, отац Петар из Денковца и отац Павле из Грнчарице, сва тројица озбиљни калуђери старога кова. Иначе, манастири Ралетинац, Саринац (такође обновљен старањем оца Гаврила) и Денковац су близу један другом, и народно предање каже да су их подигле три сестре – Ралетина, Денка и Сара.

У Ралетинцу, отац Сава је био чудо од вредноће: направио је, својим рукама, млин и подигао пчелињак, а од оца Гаврила се учио појању и проповедању, мада је свом духовнику кроз шалу говорио да је архимандрит Гаврило човек од пера, а да је он, Сава, човек од мотике. Касније, кад је, као духовник манастира Вазнесења, ишао у посету у Ралетинац са побожним људима, отац Сава је правио велику метанију пред својим духовним оцем, а то су чинили и они који су били с њим.
После боравка у Ралетинцу, оци Сава и Серафим били су, по благослову владике шумадијског Валеријана, у манастиру Вољавчи код Страгара.
О оцу Сави и његовој ревносној проповеди против комунистичког безбожја, отац Серафим је касније сведочио: „Јао, Боже Господе, што се Сава напатио! Много су га мучили. Он је био храбар и борац је био, ал’ за истину је мог’о да погине. Био је оштар. Говорио сам му: ’Ћути, Саво!’ а он ће: ’Ја ћу да говорим, па нека ме обесе!’”

Зато што је у војсци одлучно исповедао веру, тврдећи да од ње нико не може да га одвоји, био је позиван на саслушање. Војним иследницима јасно је рекао: „Зар ја да будем друг непријатеља Божјих? Зар за мене да буде срећа да будем друг оних који руше и српство, и Карађорђевиће, да будем друг њихов и сарадник? Е, то не може.” Многи који су кришом веровали у Бога касније су му прилазили и сами признавали да су верујући људи.

Два месеца је отац Сава провео у затвору због свог чврстог националног и верског става. Касније, по благослову владике Василија, отац Сава прелази у Вазнесење под Очаром, које обнавља до темеља и у коме се подвизава до смрти.Тежак живот га никад није поколебао. Једном је епископу Василију Жичком, који се бринуо о сиромаштву манастира, рекао да су Свети Оци брстили и пасли траву, и да њима, у Вазнесењу, ништа не недостаје.

Отац Сава је, све док није пао у постељу, сваког дана служио Свету Литургију. Богослужбени поредак био је беспрекоран. Ускоро су код њега почели да стижу људи жељни поуке и утехе. И он их је примао, тешио, саветовао, налазећи лепу реч за свакога – ако је тај стремио истинској побожности. Није волео оно што је звао „шарлатанство” – паљење Богу свеће, а ђаволу свећице, храмање на обе ноге, идење час ка Христу, а час ка идолима.. Такве је терао од себе. Године 2003. пао је у постељу, оболевши од тумора. И даље је примао и тешио духовну децу.Једном свом духовном сину је рекао: „Моли се Богу да те избави од опасности. Чувај своје духовно и морално достојанство. Опомињи се цара Давида који каже: „Сетих се Господа и лакну души мојој”. Тако и

ти кажи: „Сетих се Тебе, Господе, и лакну души мојој.””

Отац Сава се упокојио 13. / 26. фебруара, 2004. године на празник св. Симеона Мироточивог, свеца кога је много волео, као оца Светог Саве и оца отаџбине.

‘ОЋЕ ЛИ БИТИ ШТА ОД ТЕБЕ?

Успомене на оца Саву

Увод

Тешко ми је да пишем о оцу Сави зато што још немам довољно временско одстојање. Он је још жив, ту, са мном. Као да ћу га затећи кад одем у Вазнесење на мотокултиватору, или док копа или оправља пут. „Владимире! Откуд ти? Са ким си дошао?“ чујем га још увек. „Шта има ново?“ пита ме, преобучен у нову мантију, док откључава храм у који улазимо ради исповести.

Био је то човек пред којим сам осећао стид што се називам православним Србином, а, по речи Владике Николаја, носим славну фирму на празном дућану. Оно српско, домаћинско, светосавско налазило се у његовој личности; све је било на своме месту. Манастир Вазнесење је за мене био тврђава Смисла, у којој сам налазио уточиште пред кобним стихијама

овога света. Ту сам се учио храбрости и врлини говорења истине. Ту сам се учио да будем мањи од маковог зрна. Ту сам се учио да кренем «путем који води у живот», путем Светог Саве и наших светих предака. Ту сам осећао највећу част кад ми кажу да на Литургији читам Символ вере или носим барјак у опходу храма на Велику Суботу. И кад ми је говорио: „Ниси ти за неки рад! Ти си мек!“ и слао ме да берем камилицу, и кад ме је учио да пазим како и шта говорим, да не брукам веру,веровао сам и знао да је у праву.

Што сам га питао, и послушао, нисам се покајао. Кад је требало да се женим, питао сам га шта ћу за кумство. Старо кумство је било подалеко, у селу мог оца, а веза с њим прекинута, још давно. Отац Сава ми је рекао да тражим старо кумство, и да га обавезно обновим.

-Ко зна колико су стари кумовали једни другима? По двеста-триста година! То је благослов Божји!

И послушао сам га. И нисам се покајао. Кум је прави домаћин који ми чини част.

Заувек ме је запленио једном приликом, чије околности нећу заборавити. Отац и ја смо отишли да помогнемо. Радили смо, али смо журили кући, јер ми

је мајка била болесна. Заустављао нас је на ручку, но нисмо могли да останемо. Силазили смо полако низ пут. Кад смо дошли до станице аутобуса, видимо, неко трчи иза нас. Био је то отац Сава! У руци је држао две кришке хлеба и два комада рибе. Трчао је за нама, пречицом, скоро километар!

-Ево, да поједете, сигурно сте гладни!

Од тог тренутка сам знао да је он прави слуга Божји, и да је његова љубав истинска.

Тешко ми је да запишем све што би требало и могло. Али, покушаћу. Ослањам се, делимично, и на своје белешке, које сам понекад водио после разговора с њим. Ослањам се и на своје непоуздано памћење. Ослаљам се и на помоћ Божју, јер бих желео да пренесем, макар мало, утиске од сусрета са овим човеком Христовим, који је живео у наше дане.

Господе, благослови!

 

Први сусрет

У позну јесен 1989., било ми је јако тешко. На души сам имао голем грех, који ме је мучио. Тражио сам код кога да се исповедим. На Богословском факултету упознао сам једног студента (касније се замонашио),

који ми је, кад је чуо да сам из Чачка, препоручио да одем код оца Саве, за кога до тада нисам био ни чуо.

Кренуо сам рано, аутобусом. Било је око пет изјутра. Изашао сам станицу касније, па сам морао да се вратим, пролазећи кроз тунел. Била је тама, и док сам стигао до Вазнесења, добро сам се испрепадао. У души ми је било тешко. Раздаљивало се, полако, али утешно. Отац Сава и његово сестринство кретали су на јутарњу службу. Кад ме је угледао, питао ме је ко сам и прво што ми је рекао, било је:

-Е, Владимире, ти сад благодариш Богу на Његовој милости, што си Му пришао. Ко зна ко се од наших предака за нас молио да се обратимо?

Пошле су ми сузе од тих речи. Дао ми је кључ да откључам храм, што сам ја доживео као нарочиту милост Господњу. На служби сам плакао од тежине греха и лакоће коју, као дар, поклања Господ души која жели да Му се врати.

На исповести, отац Сава је био сушта благост. Ни једне прекорне речи ми није рекао. Чудио сам се веома, јер ми је овај студент богословља рекао да је веома строг. У ствари, он је осетио како је на мојој души, и растеретио ме је с неколико благих савета, тако да сам од њега отишао као на крилима.

Касније, међутим, није био тако благ. Умео је да грди и прекори, да каже: „Ништа ти не знаш!“ Ценио је то што мисионарим у народу; али, пред њим сам увек осећао да је мој труд далеко од озбиљног делања богомолничких проповедника Речи Божје, које је отац Сава знао и волео пре Другог светског рата.

 

О оцу Гаврилу

Отац Сава је много волео и поштовао оца Гаврила, свог духовника, и истицао га као правог монаха. „Он је био персона“, говорио је. А имао је шта од њега и да научи.

Једна монахиња, која је била код оца Гаврила, сећа се да се, кад је први пут дошла у Ралетинац, зачудила тамошњем сиромаштву. А отац Гаврило, као да је читао њене мисли, рекао јој је:

-Можда теби ово не личи на манастир. Могао сам да бирам где сам хтео, али сам дошао у овај поток, само ради побожности и мира.

И отац Сава је то говорио за Вазнесење: сиромашан манастир, без много имовине, боље одговара молитвеним потребама монаха. Луксузи и много стоке одвлаче од молитве. Сам отац Сава је држао једино козе и живину. И то је било у складу са поукама

архимандрита Гаврила, који је монаштву говорио: „Ко не воли молитву, него само посао, изједначиће се са световњацима. „Такође, није дозвољавао да монахиње у Ралетинцу скупа читају молитву пред спавање; да би свака могла да појми прочитано, треба да чита сама. Монахиње су му свакодневно, увече, исповедале помисли, а он их је усмеравао на умну молитву, коју је и сам упражњавао.

Отац Гаврило се и молио за сређивање брачних прилика. Једном му је дошла жена неког Богољуба из Челица, Илинка, која је била побожна и, кад је могла, навраћала у Ралетинац. Молила је оца Гаврила да дође код ње кући, и чита јелеосвећење за болесника. Он јој каже шта све да спреми, и оде кад су се договорили. Кад тамо, нема болесника! Само Илинка.

-Коме да читам молитву? Ко је болесник?

-Па, мој муж Богољуб, он болује од безбожништва. Цепа ми мараму кад ме затекне на молитви, и све кријући од њега идем у цркву.

Отац Гаврило пристане и очита. Ускоро, Богољуб постане искрено побожан, и почне да помаже манастирима Ралетинцу и Саринцу, и да са женом живи у хришћанској слози.

Тако је и отац Сава читао молитве за породичну слогу и срећу, помињао на Литургији људе-који су залутали – у пијанство, беспутан живот… Они су се, милошћу Божјом, обраћали, а породична слога се обнављала.

Отац Гаврило је много утицао на своје духовне синове. Отац Петар из Денковца о њему каже: „Он је имао код Владике Николаја велику слободу, то јест поверење. Звао га је Гаја: Гајо, кад будеш добио позив, и хоћеш да проповедаш, слободан си, само се јави игуману да ћеш да идеш.

И кад будеш завршио, у било које доба да завршиш, и за месец дана, јави се игуману.“ И отац Гаврило је слободно ишао из манастира да проповеда. Он је био тако леп, да су у Загребу тражили да га сниме и да му плате само да га ставе у излог. Таква је то лепота била. И ако је био тако леп човск, никада се за њега није прилепила ниједна женска. Зашто? Зато што је држао своје молитвено правило! Он је проповедао до поноћи, до један после поноћи, али правило не пропушта макар морао да чита до сванућа. Кад сам дошао у манастир, требало је да бирам духовника. Кажем: „Хоћу код тебе!“ Он мени: „Ја сам много љут!“ „И ја сам“, одговорим ја. „То отпиши!“ То је мени била душевна храна. Ја сам код њега био свако вече, да молитву обавимо. И данас се сећам: ја читам

наглас канон Анђелу чувару, и он пева, или он чита, а ја певам. Ја ништа нисам мислио да урадим без његовог благослова. Али оно што ми он каже, ја сам сигуран као да ми је с неба речено. Ја сам био код Михаила, духовника који је њега монашио. Михаило је са Уба, он је 1920. отишао на Свету Гору и остао је тамо. Отац Гаврило је имао само два разреда основне школе, а био је начитанији од неких владика. Он је у Јовању направио хор од 50 сестара, Бог га је обдарио слухом. Поносио се кад Владика Николај служи, а ја изађем да читам Апостол – бос, немам опанке. Био је проповедник ненадмашан. Ишао је чак до Госпића и проповедао реч Божју.“

Свакако да је ова снажна личност утицала на духовно уобличавање оца Саве, на његове монашке навике и особине. Отац Сава је од архимандрита Гаврила изузетно лепо научио да пева, па је, из олтара, каткад припевао вазнесењским монахињама. Стално је волео да прича како су му драги добри певачи.

-Волим и певца кад добро пева, говорио је. Кад чујем доброг певца да пева, одмах га купујем, не питам за цену.

Отац Гаврило га је научио и монашком, господском држању, благодатном одстојању према људима које, међутим, неискључује љубав и пажњу према

ближњем. Та опасаност законом Божијим, велика молитвеност и уздржање, руководили су оца Саву целога живота.

 

О Божјем покрову над оцем Савом

Кад је својевремено био у затвору, један стражар-комуниста му се изругивао:

-Шта је с тобом? Да нећеш можда да будеш владика? Или патријарх?

А отац Сава му одговори као из топа:

-Па, знаш шта, ја немам школе да то постанем, хоћу да будем обичан монах, али никад се не зна. Видиш, овај човек, обичан бравар, а поста нам председник државе.

Стражар, Титов следбеник, одмах је ућутао и повукао се. Храброст оца Саве је заиста била ретка: говорио је оно што други нису смели ни да мисле; а Бог га је због тога штитио.

Оца Саву су непријатељи вере често уходили. Тако му је једном дошла нека бивша партизанка, која се правила побожна, али се хвалила својом оданошћу „народно-ослободилачкој борби и револуцији“. Било је то можда 1978. или 1979. (Тито је био још жив).

Долазила је повремено у Вазнесење, а том приликом је оца Саву непрестано наводила на разговор о Титу. Он се уздржавао, уздржавао, окретао на другу тему, али ова упорна. Кад му је прекипело, отац Сава узвикне:

-Ма, ону стрвину Тита треба убити!

Мати Јелена је, кад је партизанка отишла, уплашено рекла оцу Сави:

– Оче, ухапсиће Вас!

-Па, нека ме ухапсе!

Међутим, нико није долазио да га хапси, а ни оне партизанке дуго није било у Вазнесењу. Једном ју је мати Јелена срела и упитала:

– Што те нема код нас?

– Шта што ме нема? Једва остадох жива! Кад сам прошли пут ишла из манастира, на другој кривини чујем ја нешто шишти. Гпедам, гледам- и имам шта да видим! На мојој ташни се склупчала змија шарка. Ја бацим ташну и отрчим до аутобуске станице што ме ноге носе! Једва сам остала жива од страха!

Очито, овај случај је уплашио партизанку, па се баба није усудила да оде и пријави оца Саву кога је Бог чувао.

Деценијама је у Србији био познат Љуба врачар из Мајдева код Крушевца, који се хвалио својом «побожношћу» (чак је и подигао неку своју цркву) и носио прилоге по манастирима. Једном је дошао у Вазнесење и донео «дарове». Отац Сава је служио службу, али, кад му је монах Иринеј, који је био из Љубиног краја, рекао ко је на Литургији, отац Сава је на пола службе отворио двери и узвикну:

-Љуба врачар да  изађе!

-Нећу, одврати овај.

Неки су хтели да га избаце, али отац Сава је рекао:

– Како си се ти усудио да дођеш код мене? Ако хоћеш да оставиш врачање, ми можемо да разговарамо. У супротном – не! Можеш да останеш на служби, али напусти овај манастир чим се служба заврши, а мој гост за трпезом не можеш бити.

И касније је поновио:

– Љуба и све његове присталице нека иду!

Овај је био зелен од беса и злобе, и урлао је, одлазећи:

– Имам ја где да ручам!

У пратњи су му били неки опасни, крупни батинаши, које је водио као своју „телесну гарду“. Међутим, оцу

Сави нису смели да приђу. Божји покров био је над њим.

О борби за душу оца Иринеја

Године 1974. у Вазнесење је из села Дворане код Крушевца дошао будући монах Милојко Богићевић (1909-1995). Био је то добар богомољац, чисте и искрене молитве.Три године отац Сава није хтео да га монаши док није проверио његову решеност. Кад су долазили сељаци из Дворана, питали су оца Саву што га не монаши, а он је у шали одговарао: „Морам прво да га бијем, па ако се буде окретао око манастира, оставићу га, а ако буде побегао низ пут -ништа од монашења!“

Монах Иринеј је био добар и вредан човек, који је оцу Сави помагао док није ослепео на оба ока. Од тада су се старали о њему. Он је много туговао над собом и својим гресима. Сећам се да је на служби непрестано клечао и плакао, тихим и топлим сузама покајања. Молио се и за ближи… Оца Саву је поштовао изузетно, и никад му није противуречио.

Кад је пао у постељу пред смрт, дошли су демони да га искушавају. Једној монахињи је рекао да не сме да легне у постељу јер види девет демона који око

постеље стражаре и чекају да га киње. Тој истој монахињи отац Сава је, незнајући шта је монах Иринеј видео, испричао да је прошле ноћи сањао деветоро! (очито демона) који свирају и певају на које је насрнуо са српом у руци и све их прогнао. Затим је ушао у конак и рекао: „Где ми је Иринеј? Небој се, Иринеје, све сам их српом исекао“. Сутрадан, кад је чуо за виђење старог монаха, кога су зли дуси искушавали, очитао је молитву и покропио светом водицом Иринејеву постељу. После тога, беси нису узнемиравали доброг старца. ОтацСава их је, очито посекао српом молитве.

Када се упокојио монах Иринеј, отац Сава га је хвалио као великог праведника, који је своје слепило трпео с благодарношћу Богу и миром. Често је ударао у околне предмете, али никад није роптао на свој удео. Отац Сава му је говорио да ће се сигурно спасти јер је трпео њега, Саву, све време док је био у манастиру.

Отац Сава и монархија

Отац Сава је био монархиста не само по убеђењу, него свим својим бићем. Његов монархизам је извирао из оног погледа на свет који називамо домаћинским, и због кога је Свети Николај Жички рекао да су три

највеће вредности српског народа Бог, Краљ и Дом. Верност Краљу је верност крсту часном и слободи златној, јер све што је вредно у српској историји плод је делања побожних владара, слугу Христа Бога.

Отац Сава је нарочито истицао вредност личности Карађорђеве, као Богом изабране да ослободи српски народ од иноверних тирана, Турака. А ако је Карађорђе свети корен, и његови потомци се морају поштовати, поготову ако су у питању такви витезови-народољупци какви су били Петар И и Александар, његов син.

Вазнесењски подвижник је био спреман да прекине свако општење са било киме ко вређа Карађорђевиће. Тако се посвађао са директором једног јавног предузећа, који је учинио велику услугу манастиру, само зато што је овај рекао нешто ружно о престолонаследнику Александру. А један Србин из Босне, који је дошао да помаже оцу Сави, доживео је, после сличне примедбе, да му старац каже: „Овде ћеш да вечераш и да ноћиш. А сутра – пут за уши, па иди одакле си дошао. Ти ћеш да вређаш Карађорђевог потомка!“

Основно начело предањског живота у народу је: „Чији си ти, мали?“ Ако си син кућића, тешко да можеш бити никоговић. Зато је отац Сава са одушевљењем

ишао да 1991. године дочека престолонаследника покрај храма Свстог Саве на Врачару. Сећам се да су му сузе биле у очима кад је гледао престолонаследника и његовог сина Петра. Он, који је робијао под комунистима због верности Богу и Круни, био је пуна срца гледајући Вождове потомке крај Вождовог споменика.

Ценио је и мудрост и вештину кнеза Милоша, али Обреновићима никад није могао да заборави Карађорђево убиство.

 

О народним вођама

Једном је отац Сава испричао нешто о случају који се збио за време Другог светског рата у манастиру Враћевшници. Ђенерал Дража је често свраћао у Враћевшницу, ту се исповедао и причешћивао (код јеромонаха Јована Рапајића). Једном приликом нађоше се ту и оци Јустин (Поповић) и Гаврило (Димитријевић), духовник оца Саве. Отац Јустин је говорио како народ много страда што се обезбожио и отпао од Цркве, али отац Гаврило му рече:

– Нисте у праву, оче Јустине. Није народ крив онолико колико су криве његове вође. Овај народ нема ко да води.

Дража, који је, по оцу Сави, био врло ћутљив и учтив човек, до тада се није мешао у разговор духовника. Али, тада је пружио руку оцу Гаврилу и рекао му:

– Оче Гаврило, Ви сте у праву.

Игуман Сава је истицао да су данашњи народни вођи људи непобожни, и да због тога нама не може да буде добро.

 

Учтивост

Учење о учтивости пред Богом и према људима било је суштинско за поглед на свет оца Саве. Учтив је пристојан, скроман, прибран човек, који зна своју меру и границу, и од Бога и људи не тражи више од онога што му припада. Учтив је ћутљив, несклон наметању свог мишљења, али тврд и постојан у ономе што је као веру примио и чега се држи. Учтив није радознао, не мудрује више него што сме, не улази у тајне вишњег света без страха и трепета. То је човек умерен у јелу и пићу, који пази шта ће где и шта ће коме да каже.

Отац Сава је јако држао до те учтивости. Пажљиво је посматрао понашање гостију: како ко говори, колико говори, да ли је бучан, да, не дај Боже, не изговори неку ружну реч (такве није трпео у манастиру);

пратио је да ли га неко слуша или му блуди поглед; шта гледа, у кога гледа… Често није давао одмах до знања да је уочио непристојност, али је до знања давао увек, и неки пут говорио онима које процени као тешко поправљиве да му више не долазе. Пазио је на понашање и мушког и женског. За трпезом, после службе, увек су се прво служиле ракија и кафа. Ракију су углавном узимали мушкарци. Отац Сава није волео да види да жене пију; и то му је често служило као један од знакова које је бележио у своје мислено тефтерче.

Своје монаштво је чувао од утицаја спољњег света не дозвољавајући му сувишно причање са дошавшима. Сестра донесе слатко и воду, послужи кафу и – склања се. Монаштво је нежна биљка, и треба га ограђивати од штетних утицаја световних људи.

Причао ми је један, који од младости иде у Вазнесење, да је неком приликом помагао оцу Сави, и да су о нечему причали. Он је, не размишљајући, говорио гласно, а ту су биле и неке од сестара. Изговорио је реченицу: „Кад је моја мајка била трудна мноме“… Отац Сава је викнуо на њега, и затражио да одмах престане да говори. Уплашен и постиђен, овај човек је од оца Саве касније добио објашњење:

– Мораш да пазиш шта причаш, поготову у женском манастиру. Овде су монахиње, које су се много чега одрекле, између осталог – и мајчинства. Ако лупеташ шта ти падне на памет, могао би неког да увредиш.

Једном сам присуствовао кад је бака из Чачка дошла и донела дар за манастир. Између осталог, биле су ту и банане. Узе бака једну банану, и поче да је даје слепом оцу Иринеју. Наравно, из најбољих намера. А отац Сава врати банану на њено место, и рече:

– Остави ти то. То није твоје да ти делиш по манастиру. Има ко овде да брине о њему! Ниси ти позвана да то радиш…

Једном, нека жена откиде грозд који је растао на лози близу старог трема (уз конак). И доби прекор:

– Кога си питала да то узмеш? Овде се ништа не узима без питања.

На први поглед, реч је о «ситничарењу». Али, није. Јер, дрскост, као и учтивост, пројављују се и кроз ситне и кроз крупне поступке подједнако, и зато је отац Сава самочиније сасецао у корену. Једноставно, код њега није било шале. Морао си да пазиш шта радиш, шта причаш, како ходаш и како седаш.

Много пута сам га гледао како проницљиво осматра људе и пази на њихово понашање. Умео је и да наведе

човека да се „покаже“. Једном дође неки тобож смирени, па почне да уздише:

– Јао, оче Саво, сви смо ми грешни.

– Јесте, јесте, вели отац Саво, сви сте ви грешни.

– Ех, оче, сви смо грешни.

– Јесте, баш тако! Сви сте ви грешници!

А овај смиренословац дрекне:

– Пашта ‘оћеш, оче Саво, и ти си грешан!

– Е ту сам те чек’о, каже отац Сава, показујући „смиреноме“ да ли је заиста смирен или само прича о смирењу.

О уздржању и трпези

Отац Сава је истицао да човек мора бити врло уздржан у храни и пићу. Говорио је:

– Пре рата ниси могао да видиш дебелог човека. Људи су радили и постили, и сви су били витког стаса. Петров пост се постио на ‘лебу, луку и сирћету, и косило се, па ником ништа није фалило. А данас умиру од срца због дебљине.

Кад неко претера у узимању слатког са водом, отац Сава је имао обичај да каже:

Полако, није то пасуљ! Не узима се то толико!

Због тога су код њега за трпезом сви настојали да буду скромни и уздржљиви. А код Срба је трпеза увек била таква. Ото Дубислав Пирх, Аустријанац који је пролазио кроз Србију 1829., забележио је како изгледа ручак у српској домаћинској кући: „Чаша ракије, коју служи домаћица, почетак је сваког ручка и пошто се прекрсте, држи се обично здравица. Главна садржина тих здравица је хвала Господу, жеља да Бог чува књаза, кнезове, кметове, народ. Кад дође ред на домаћина, он поздравља госте поново добродошлицом, извињава се што дочек није бољи, и завршује са изјавом благодарности коју су му учинили њиховом посетом. /…/ За време ручка жене, момци и слуге стоје око стола, церемонија која се врши и у сељачкој кући. То долази од живог разговора који се непрестано води за столом, и од УМЕРЕНОСТИ С КОЈОМ СВАКИ ЈЕДЕ (подвукао В.Д.). Разговор је увек пречи посао при столу од јела и пића; за столом се увек више радују због друштва и забаве него због материјалних наслада. СИПАТИ ЈЕЛО У ВЕЛИКИМ КОЛИЧИНАМА СМАТРА СЕ ЗА НЕУЧТИВОСТ, А НИЗ ЈЕЛА ДАЈУ ДОВОЉНО ПРИЛИКЕ ДА СЕ СВАКИ НАСИТИ (подвлачење В. Д.). Сваки једе са извесном уздржљивошћу. Домаћин истина нуди госта,

али више у разговору но у намери да га тиме принуди на јело“.

Код оца Саве све је било по том српском благообразном чину. Прво је служена  ракија (неко од побожних људи, у које је отац Сава имао поверења, сипа ракију у чашице). При томе се праве лаке пошалице и хвали порекло ракије. Затим игуман, са чашицом, иде од човека до човека, здрави се и сваком каже понеку лепу реч. Онда се поставе јела, очита молитва и почиње ручак. Отац Сава углавном није јео ништа, него је све време беседио и поучавао-у потпуној тишини. Његове очи су живо мотриле присутне. Нудио је људе да се служе. Увек је трпеза била изобилна – али се више слушала његова реч-свештена и сољу зачињена. Благодарио је људима који долазе и помажу манастиру, хвалио побожност и озбиљан живот православних, причао анегдоте из свог плодног живота… Умео је да поуку пренесе кроз шалу. Једном је, говорећи о томе како је лако критиковати друге, а тешко испуњавати заповести Божје, испричао о неком сеоском свирачу, чичици који је умео помало да гуди на виолини, па су га звали на мања весеља. Свирао је „лоћикаво“, испод просека, па су му се људи и смејали. Кад му неко каже: „Лоше бре, свираш!“, он узме виолину и гудало, пружи оном

ко му замера и љубазно мукаже: „На ти, на ти!“ То јест, ја умем свакојако; а да видимо тебе.

Остајало се у разговору и поукама и по два-три сата.

Озбиљна лица присутних, лица српских домаћина које је отац Сава волео као радне и поштене људе, увек су ме подсећала на то колико смо далеко од нашег негдашњег народног живота, али и на то да му можемо поново постати блиски, само ако се вратимо Богу и себи. Зар се за земаљском трпезом, коју нам Бог шаље, сме бити другачији него пред Часном Трпезом са које се причешћујемо?

 

Пристојно облачење

Отац Сава је захтевао да се људи који долазе у манастир одевају пристојно и лети и зими. Кад је топло време, мушкарци у кошуљама с дугим рукавима и, наравно, панталонама с дугим ногавицама, а жене под марамом и у дужој сукњи. Није волео „благочестиво“ кинђурење. Кад су, последњих година, почеле јаке летње врућине, па многи стали да се одевају у бело (ради „заштите од сунца“), а жене да носе беле мараме, отац Сава је говорио: „Шта ми долазите тако, у белом, к’о вампири? Не бојте се, неће те црћи од врућине! Ја по цео дан радим у црној

мантији, па ми ништа не фали!“ Није дозвољавао дуге, офарбане нокте, кармин, итд. Човек је требало да пред Бога излази онаквим каквим га је Бог и дао.

Ни туристима није дозвољавао да долазе како било. Одвраћао их је. Сећам се, изашла група туриста из аутобуса, и пошла ка манастиру.Отац Сава и нас неколико на оправци пута. Он види туристе, туристички обучене, и каже им:

– Шта ћете ви овамо? Овде нема ништа занимљиво за туристе! То је мали и сиротињски манастир, и уњему нема никаквих старина! Лепо се ви вратите, па идите на друго место.

Кад су неки бестидници и бестиднице почели да са главног пута скрећу на манастирски, ноћу, он је узео мотку и написао на парчету картона:

„Проклет сваки који скрнави овај манастирски пут!“ После тога, бестидници се више нису усуђивали да приђу.

Један комшија манастира пређе преко порте, у кратким панталонама. А отац Сава му вели: Где си ти пош’о, тако го к’о скакавац?“ Овај се извињава-ради нешто, па не стиже да се обуче. Али, више му се то није понављало.

О вези телесног и духовног у Предању је речено много. Данас, међутим, извесни веле да то и није „толико важно“. Спасавамо се без обзира на спољњи изглед и спољно понашање. Генијални руски философ-Алексеј Лосев је у својој „Дијалектици мита“ с пуним правом приметио:

„Немогуће је бити толико неосетљив да се не види разлика између стеарина и воска, између керозина и уља за кандило, између колоњске воде и тамјана. Код стеарина има нешто практично, службено, уз то нешто прљаво и масно, нешто простачко и уображено. Восак је умиљато и топло, код њега је кротост и љубав, добродушност и чистота, код њега је почетак умне молитве која непрестано тежи тишини и топлоти срца. Такође је простачки и безблагодатан керозин, он љубав мери на пудове а топлоту на калорије, он је духовно нечист и заудара на смрад, он је машина и средство за подмазивање. Као што је дуван тамјан сатани, тако је и керозин ђавољи сос. Колоњска вода постоји само за фризера и трговачке помоћнике и, можда, само за модерне архиђаконе. Тако, молити се са стеаринском свећом, наливши у кандило керозин и намирисавши се колоњском  водицом, то може само одступник од праве вере. То је јерес у правом смислу и такве самовољнике треба анатемисати“

Спољашње је израз унутрашњег. Ако оно само имитира присуство унутрашњег, као фирма на празном дућану, тек онда је реч о фарисејству. Али, побожан човек свим својим бићем зна да не треба да излази полунаг и непристојно одевен пред Бога, управо зато што је нагост символ лишености благодати Божје. На Страшном суду праведници ће као Црква, бити одевени у свилу, јер је она правда светих (Откр. 19,8), а непокајани грешници ће бити наги и ружни у тој нагости. Поуке оца Саве стога су ишле у саму срж предањског аскетизма, за који ништа није небитно. Мати Јелена каже;

-Никад га нисмо виделе без мантије!

О Светом Причешћу

Отац Сава се увек дивио сили и слави Божанског Причешћа, и људе подстицао да га што чешће примају, али не без припреме – поста и исповести. Држао се доследно онога што пише у Великом Типику: „Сви су свештенослужитељи дужни са чашћу која приличи да у храму Господњем савршавају служење своје, и Тајнама да се Божјим свештенокрасно поклањају, и да се старају за чешће примање тога Дара. Парохијски свештеник томе да

поучава и своје парохијане: да се сваки по п са чистом савешћу, по могућству, на празнике, а ако не, бар у четири поста у току године, припреми за причешће. Дужни су да са смирењем    и чистотом телесном приступају овим Божанским Тајнама.

Ко хоће да приступи Причешћу ван ова четири уобичајена поста, да пости седам дана пре тога, пребивајући у црквеној и домаћој молитви (ако није нека невоља, а ако јесте – три дана или дан), и да се припреме за подробно исповедање грехова својих. Који су у браку, да се у те дане свакако уздржавају од супружанских веза. Пред осми дан, да пред свештеником исповеде све своје грехе, и од вечери ништа да не окушају: ко не може због детињег доба или престарелости, нека поједе нешто мало, и од поноћи сви да се уздрже, пребивајући у молитвама, метанијама и духовним размишљањима, по својој моћи се припремајући /…/“

Овако су учила и два Света Оца наших дана, Николај и Јустин. Николај у „Вери светих“ каже: „Колико би пута требало да се причестимо? Најмање четири пута годишње (у току четири поста). Али је препоручљиво приступати Св. Причешћу што чешће, што је у зависности од приправности причасника. Особито је важно причешћивање у болести./…/ Неопходно је

исповедати се пре приступања Св. Тајни Причешћа“. А отац Јустин, у „Тајнама вере и живота“, вели: „Пошто у Св. Тајни Причешћа причасник прима тело и крв Спаситеља, НЕОПХОДНО ЈЕ ДА СЕ ПРИЧАСНИК припреми за ову Св. Тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују нашу душу од сваког греха и нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од   грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити. Приступи ли Светом Причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду. О томе говори ап. Павле: Али човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије – суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег (1, Кор. 11, 28-29).“

Отац Сава је благосиљао да се од понедељка пости на води и причести у суботу или недељу, или да се израчуна колико треба дана ако празник на који желимо да се причестимо пада у средини седмице. О свему овоме учио је од свог духовника, оца Гаврила, а овај од Владике Николаја. Отац Петар из Денковца, поучен оцем Гаврилом, вели: „Један поп ми је рекао да причешћује сваког ко зине. А ја му кажем: „А ако зине во? Пасе во поред цркве, па и он зине?“

Отац Сава је говорио: „Ми смо нечисти, и тело наше, и душа наша је нечиста, па како да се причешћујемо без припреме? Господ улази у нашу душу, а она сва прљава. И кад постимо,  нисмо достојни – а камоли без припреме… Дош’о један, па каже како се причешћује на свакој Литургији. А ја му кажем: „Ја би се на твом месту причешћивао три пута дневно“… Треба да будемо учтиви пред Господом, да покажемо да хоћемо да се исправимо. А знамење је последњих времена да се ‘лади однос према Причешћу, да то постаје обична ствар. Тако је то почело – неки су рекли да нафора није ништа, да може да се једе пре нафоре, а сад се иде тако да се и Причешће на то сведе. Не дај Боже да постанемо к’о католици! Они су тако постали немарни да више и“не посте и не исповедају се!“

Овакав однос према Причешћу није био присутан само код православних Срба, него и код Руса и Румуна. Старац Клеопа је исто тако говорио о припреми за Причешће као озбиљном духовном задатку (види књигу Старца Клеопе, „Пут неба“, Образ светачки, Београд 2001).

Рани хришћани су, говорио је отац Сава, живели светим животом, па су се чешће и причешћивали. А данашњи човек је у Цркви по милости Божјој, и мора

да се пази да не мисли о себи више него што јесте. Рана Црква је врло строго држала дисциплину – за блуд и прељубу од Причешћа је одлучивала по 10-15 година, а за абортус по двадесет. „Кад би се тога данас држали, ко би се причестио?“ говорио је отац Сава.

Међутим, он је на исповести био врло благ. Никога није одлучивао од Причешћа. „Ако се човек каје, ко сам ја да га одлучујем?“ рекао је једном. Он је само ревновао да људе подстакне на већу усрдност ка Богу и Светињи, али је био веома смирен у схватању своје људске ограничености.

О односу према самоубицама

20. 08, 1991, Преп. Дометије и Ор

„Прошле недеље био сам код оца Саве. „Обична“ недеља – а тридесетак гостију. Право мало чудо! Ту се нађоше и три богомољца, од којих је један умео дивно да пева. И певао је и причао – милина! После с њима дођосмо до Чачка. Веле да се покрет гаси, да нема подмлатка. А без одабраних вођа -опет не иде. А то је велика штета за духовност нашег народа, затвореног у јад и чемер своје пост-комунистичке свагдашњице.

Долазила су и два брата из Прибоја, са снајом и синовицом. Брат им се убио. Био је, веле, човек добар

и побожан – није се замерао ни са ким; и богат је био, и – опет таква смрт. Умолили су владику да изврши опело, а један монах из њиховог краја послао их је код оца Саве да им каже реч утехе да, ако хоће, служи парастос њиховом брату. Ја сам очекивао да отац Сава поступи по „правилу службе“, али он је поступио по љубави и разумевању. Објаснио је дошавшима да смо сви ми, као кршиоци заповести Божјих, самоубице; ко се не моли – себе убија; ко не пости – себе убија; ко краде-себе убија; сваки је грех самоубиство. А ко зна зашто се, вели, то десило брату вашем! И још каже:

– Ви се молите за њега, али немојте много да тугујете! Гледајте своју породицу и свој посао, и уздајте се у Бога. Ја ћу да помињем његово име.“

Ово је био запис из мог дневника. И ништа се није променило све док се отац Сава није преселио у вечност: умео је да утеши људе у тузи за ближњим а који су отишли пресекавши себи живот. Сажаљевао је такве људе, и свим силама се трудио да ублажи њихову родбину. Пре свега, говорио им је да о самоубилачком чину ближњег уопште ни не мисле, јер нико не зна шта човека доведе у такво стање да дигне руку на себе. Морају да се посвете својој души и својој породици, а да судбину онога ко је тако отишао са овог света препусте Свемилостивом Богу, Који зна

свачију тугу и невољу, и Који је препун Љубави и Доброте.

Тешио је и три ћерке једне добре и честите жене која је упала у тешко душевно стање због ситуације у браку и убила се, и говорио им:

-Не очајавајте, и не мислите о томе! Молите се Богу и палите свеће, а Бог зна шта је ту било…

Наравно, отац Сава није био попустљив према самоубиству, али самоубице није хтео да осуђује. Знао је слабости и крхкост човекову, поготову у нашем времену.

 

На исповести

-Како је, Владимире?  ‘Оће ли бити шта од тебе?

Тим питањем је углавном почињао отац Сава кад уђем у храм да се исповедим. И исповедао сам се, под епитрахиљем препуним благодати Божје. Он је слушао, давао понеки савет и читао разрешну молитву. Главни његов савет је био-треба се борити и никад не треба посустајати. Грех је упоран, али човек мора да буде упорнији; грех квари достојанство човеково, али човек мора да се подиже и поправља. А борба против греха није једноставна, и доживотна је.

Мом оцу, који му се на исповести жалио да понавља неке грехе, рекао је:

-Јеси ли ти кад спавао на њиви? Таман заспиш, а оно те жуља грумен земље. Ти се помериш – жуља те други. Опет се наместиш – жуља те бусен… И тако ти је цео живот.

Говорио је побожним брачницима:

-Благодарите Богу што сте побожни. Ви знате шта је грех, па се борите.

То: „Благодарите Богу што сте побожни!“ скоро никад нисам сасвим разумео. Знао сам да сам далеко од праве побожности. Али, касније сам схватао да то значи – брачна срећа је у побожности, у духовној слози заснованој на вери. Кад тога има, све друго ће ићи лакше и лепше, и све ће се издржати.

На исповести је човек осећао велико олакшање, чак и ако му отац Сава не каже ништа посебно. Многи који су се код њега исповедали сигурни су да је то због тога што је он, на неки начин, преузимао тегобе оних који су му се обраћали и молитвом их разрешавао. Пример његовог живота био је довољан да се човек поврати из туге и чамотиње у коју је запао.

Брачнике је умео да саветује нарочито суптилно. Иако сам приредио зборник о браку и породици, нисам

имао појма о томе нашта заиста личи породични живот. Уосталом, Свети Оци су писали о односу мужа и жене, али, у српском народу та ствар је много сложенија – ту су односи снаје и свекрве, снаје и свекра, таста и таште са зетовима, пријатеља, прија и остале многобројне својте и родбине. Ту је отац Сава успевао да покаже умеће духовног расуђивања. Учио је људе да се трпе и подносе. Мужевима је говрио да морају да трпе и вуку највише, јер је брачни јарам њима најприличнији. С друге стране, поучавао их је и да буду одлучни кад треба, и да не дозволе женској самовољи да узме превагу. О свему је најважније договарати се: „Како се ви договорите, тако и нека буде. И нека вам се нико не меша у брак-ни свекрва, ни ташта, ни овај, ни онај. Све слушај, своје свиђај!“ говорио је отац Сава.

-Данас је много незгодно што се маторе бабе кинђуре и дотерују, па су љубоморне на своје ћерке и снаје, и такмиче се с њима. Зато и има толико неслоге, додавао је.

Учио је људе и старој српској вештини неоговарања и прикривања туђих греха. Једна жена је имала проблема, тако уобичајених за наше време – брат и снаја се нису баш најбоље старали о мајци. Он јој је говорио:

Ћути и трпи и немој да се свађаш! Кад те народ пита, кажи да је гледају не може бити боље. Теби се највише верује! Сећам се, кад ми је деда био болестан (умро је од рака), године 1992, ишли смо у Вазнессње да се исповеди. Отац Сава му је приступио с највећом пажњом и обзиром. Причали су као домаћин с домаћином, а затим га је исповедио. Деда је пред њим излио читав живот, без икаквог зазора. Препознао је у њему свог, „старинског“ човека. Људи су га питали, кад се исповеде, за разне ствари.

Један простосрдачни верник му се жалио:

– Оче Саво, гордим се. Пролазим улицом и сви ми људи изгледају ружни. Шта да радим?

– Имаш ли ти огледало у кући? Погледај се у огледало, па види нашта ти личиш!

Опет га је питао:

– Како да стекнем страх Господњи?

– Бој се Божје батине! Кад се од ње будеш бојао, стећи ћеш страх Господњи.

А једном га је, гледајући криминалце који прилажу цркви, питао:

– Оче, а могу ли да се спасу криминалци? Они доста богато дају за цркву!

-Како да се спасу парама? Могу ли да поврате оне људе што су побили?

Једном бившем комунисти, који се кајао, рекао је:

– Одговараће и бивши комунисти и њихови потомци зато што су ратовали против Бога и против историје! То што си био комуниста има да плаћаш к’о вук кожом!

А то је значило: шта год те снађе због твојих претходних отпадија, мораш да трпиш и да знаш да си тако нешто заслужио.

Није давао епитимије. Рекао је једном:

-Никад нисам давао епитимије. Ако је Бог призвао човека, ко сам ја да му не дам да се причести?

Главни метод његовог деловања на савест биле су проповеди у цркви и за трпезом. Ту је грдио и грмео, корио и опомињао, тако да је свако могао да се препозна у беседама његовим. Као да се теби обраћа и каже ти: „Што си такав? Што се не поправљаш?“ Имао је обичај да каже:

„Што долазите код мене кад сте такви? Не требате ми!“ Али, ипак, кад види да неко хоће да служи Богу и да се каје, пиримао га је као отац.

Једна особа каже: „Осећала сам га као оца. Имао је ауторитет оца. Имао је љубав очинску.“

Оче Саво, Бог да ти душу прости! Био си душа, душа свих нас, и кроз тебе смо упознали Христа као Бога православних Срба, Бога Домаћина.

Нека ти Он, Коме си верно служио, стоструко узврати у Царству Своме!

 

Поуке и разговори са оцем Савом

За Туциндан, 5. 01. 1990, био сам у Вазнесењу и разговарао са оцем Савом.

-Оче, заповест је апостола да се молимо за оне који су на власти. А шта ћемо што су данас на власти они који не верују у Господа?

– За власт се не треба молити ако је безбожна, изузев за њено покајање.

– Данас у Цркви има доста људи са теолошком дипломом, али ипак није онако како је било за време Владике Николаја. Шта ви мислите?

-Нема данас међу богословима светих људи. Раније су свеци могли да бране хришћанску веру јер су били чисти, а многи међу свештеним лицима данас то нису. Као кад имаш родитеље: поштујеш их и волиш, али

ако не дају светитељски пример, ипак ти нешто смета. Тако и они- отаљавају посао.

-Ето, оче Саво, пропаде и марксизам, а тако се дуго тврдило да ће бити побеђено Хришћанство… Несрећни Маркс је, кажу, у младости био побожан…

-Маркс је хтео да сложи људе, али без Бога. Као да то може! Ни двојица се не слажу, а камоли цело друштво. Чим нема родитеља, деца се побију. А Бог је свима нама Родитељ, и ми смо за Њега будаласта деца…

Кажеш да је Маркс у младости био побожан. Е, да је био, не би постао богоотпадник. Не да Бог оне који Га воле. И за наш народ се каже „побожан“-ал’ мало сутра! Побожан је онај који држи свако слово Божје као закон, који редовно пости и редовно се моли… А данас људи иду својим путем, и паре су им милије од Бога.

– Оче Саво, данас се прича о масонерији. Они хоће да сруше Цркву, а ево, појављују се и код нас.

– Масонерија долази, и мора да дође. Где год је безбоштво и среброљубље, подлога је за ђавола, и он мора да дође. А ти, као верник, мораш да будеш стуб, дирек за њих, да морају да те заобиђу – једино могу да те убију, али ти душу узети не могу. Људи су

блесави, и ти си раније био будала, могли су у свашта да те убеде. Тако се и учлањавају у масоне.

-Што се тиче Маркса, требало би можда нашем народу објаснити ко је он био, да знају људи за ким су ишли. Ја сам хтео нешто да пишем.

-Шта, бре, наш народ брига за Маркса? Он гања паре и уживање. За младе је он важан, за студенте. Њима треба објашњавати ко је био. Али, ако пишеш, мораш да будеш побожан да би говорио о томе, а не да лупеташ, јер ће те људи после исмејати. Има много знања и зналаца данас, али је мало побожних. Зато, ако већ пишеш, пиши мало, а добро.

И Владика Николај је у старости морао да се каје за младалачке грешке у писању: И не треба се дружити с развратним људима и покварењацима – јер они искваре човека, а и други кажу: „Ето, с таквима је, а као верује у Бога..“

-Али, оче Саво, неки од тих, који нису баш морални, верују у Бога…

-Па и ђаво верује у Бога, и он је побожан, с тим што све хоће наопако. Али он ништа не може да уради, ни једном листу с дрвета да науди без Божјег допуштења. Ако би и хтео, Бог му не да. А иначе је он један од најбољих богослова, по мудрости одмах иза Бога и

анђела… Он је био у рају, зна много… Ето ти, видиш, и у рају је било непријатеља Божјих… А и данас их је пун рај. Како? Па ето, овај свет што га је Бог створио је рај који ми упропаштавамо. Зато је свецима у њему све чисто, јер је овај свет исто рај… А ми, ето, за оца имамо Адама који је хтео да се уортачи с ђаволом… И ми смо сви као он, или још гори… Уствари, и гори смо, јер бољи не можемо бити. Зато нам је тако…

– Шта да радим? Да ли да се прекрстим у студентској мензи, пред другима?

– Ти се прекрсти и у друштву, а кад те питају: „Зашто?“, реци да си побожан, па кажи: „Свети Сава је био побожан, па Немањићи, овај, онај…“ А ја сам од побожних Срба, и на њих се угледам. А ви, јесте ли ви Турци?

-Нисмо.

-Верујете ли у турску веру?

– Не верујемо.

– Па ушта онда верујете?

И тако: неки ће можда размислити, па ће видети да си у праву.

– А како се, оче, молити да би човек постао побожан?

Моли Бога да те натера да верујеш и да Му се молиш, да те туче док се не научиш памети. Увек пост и молитва да ти буду мили. Мало спавај. Млад човек је луд коњ-треба га смиривати. Читај Еванђеље, посланице и псалме, јер су псалми набрајање и кукњава за спас своје душе…

Недеља, 8. јули 1990.

Ово сам забележио од речи оца Саве:

– Свако је с овог света отиш’о обрукан. И пред Богом и пред људима.

– Данас су млади начисто пошашавили. И труде се да буду шашави, и дефектни, и свакакви. А говорило се: последња времена ће доћи кад ништа не буде на свом месту. Данас не ваља отац, не ваља мајка, не ваља ћерка, не ваља син, свекрва,   снаја, не ваља поп, не ваља министар. Иза овог хаоса морају да дођу тешке казне Божије.

– Како, бре, православни теолог, а масон? Ма то је поремећен човек, будала. Нит’ се моли Богу, нит’ је живео како ваља. На факултету је све научио, па опет уш’о у ту секту. То нису теолози, то су мангупи.

Данас нема благослова Божјег ни на чему и ни на коме. Људи се рађају без благослова, умиру без благослова.

– Сваку идеологију упропасте мангупи. Тако ће и Цркву. Цркву је основао Бог, основали апостоли, основали светитељи – а данас су у Цркви обични људи. Могу они да причају, народ их не слуша. Дете гледа шта родитељи раде, а не шта причају. Данас свештеник не зна шта је молитва, не зна шта је пост –па како да друге учи?

-Светитељима се треба молити према осећању, али знати да је њихова сила од Бога. И говорити: благо вама, благо вама, апостоли, јер сте ви живели са оним о чему ми сада читамо. Дивни су и чудни животи светих људи, и ниједан није већи од другог. Сви они испуњавају и украшавају план Божји, домострој нашега спасења.

– Много шта ти не знаш, а мислиш да знаш.

– Треба се чешће причешћивати, али што се чешће причешћујеш, значи да све светије живиш. Ко испуњава заповест: „Љуби Господа Бога свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом“, тај може, ако пости, да приступи Светој Тајни. Зло ономе ко се не причешћује, али и зло ономе ко се

причешћује без страха Божијег! Све дакле, зависи од онога ко хоће да прими Светињу –може ли или не.

– Кад су се у Првом балканском рату Турци разболели, краљ Петар Први им је помогао да се лече. Није рекао: „Турци су, нека поцркају!“ Значи, морамо мислити и о другима.

-Бог нам је све дао. Треба да побожно живимо да Му за то узвратимо.

– Господ је Своју Пречисту Крв излио и за неваљалце.

-Ако ниси побожан, не можеш причати о побожности. А безбожника се не треба плашити. Комунистима сам у лице рекао: „Ја сам ваш највећи непријатељ“.

– Попадије искваре попове. Они треба да буду чвршћи, а не оне да им одређују да ли ће да посте или неће.

– Тешко свештенику кога воле безбожници!

-Кад се нађеш у друштву оних који мрсе, а ти постиш, нипошто им не повлађуј, него ти пости, а они нек’ раде шта ‘оће. Боље да се они љуте на тебе него Бог.

Из бележнице једног верника

Један верник је такође бележио речи оца Саве, па из те његове записне свеске понешто преносимо.

-Треба се мучити да би се човек спасао, и то добро запети.

-Адам је био врло паметан док није згрешио. Био је као анђео, а после је изгубио памет. Геније је паметан као анђео.

– Свештеник може да се причести кад једе мрсно, али само кад служи службу, да би искористио Причешће. Ако не служи, а хоће да се причести, мора да пости као и мирјани.

-Пред Господом ћемо одговарати за сва своја дела и за сваку изговорену реч. Ми се Богу молимо само кад нам је добро, а кад нам је лоше ми се бунимо и гунђамо.

-Комунисти ће одговарати, и они, и њихови потомци, и који су знали, и који нису знали, зато што су ратовали против Бога.

-Адам је лако изгубио рај. Зато његови потомци морају да се муче да би рај задобили.

-Зачетник свих зала је незнање, а за њим долази неверовање. Кад су се људи жалили на свештенство, отац Сава је одговарао: „Шта хоћете? Шта кукате на

попове? Тражите да вам попови буду као анђели. Да је тако, тешко вама! Архангел Михаило би вас исекао на парчиће!“

– Према сваком буди пријатељски расположен, али нека ти не буде свако саветник.

-Ако те ко замоли да му помогнеш у послу, ради колико можеш.

– Уздржавај језик свој од оговарања, карања, клеветања, псовке, осуђивања и свих злих и празних речи. Не вичи и не говори много јако и брзо, јер, је писано: „Ко много говори, може погрешити“.

– Буди бодар, трезан, и чувај се лености и нерада.

– Полако од себе гони рђаве мисли и предај се Богу: Он ће те покрити десницом Својом.

– О добром делу, које желиш да учиниш, ником не говори док га не оствариш.

– Где је човек, ту је и ђаво. Ђаво неће где су животиње. Ђаво каже човеку: „Кад сам ја пао, можеш и ти“. Једном га је неко питао да ли мирјани, као монаси, могу да посте понедељком ради анђела. Он рече: „Могу кад су кући, а кад се иде негде на весеље, не мора се постити, да се народ не би чудио. Монасима се народ не чуди, а мирјанину би се чудио.

Треба постити што чешће, јер ђаво воли сласти и сладак живот“.

-Усташе ће своје злочине Богу платити, и то тешко. И сваки злочин ће бити плаћен. Треба се борити за свој дом и своју земљу, али часно. Некад, кад наши заробе Турчина, онда му се честита као добром борцу.

– Свака је кућа црква и све је ово творевина Божја.

– Зашто је Бог море поставио на камен? Да нема камена испод, сва би вода утекла у земљу.

– Бог воли мученике и сиротињу.

– Срећа је у побожности.

-Не смеш да се хвалиш побожношћу.

-Свекрва мора да покаже већу љубав према снаји него према сину јер се подразумева да воли свог сина. Дошла једна па ми каже да је у свађи рекла снаји: „Мој син може да нађе другу“. Питам је ја: „Како те, бре, снаја није убила? Не прича се тако!“

– Пре рата се говорило за узорног младића: „Какав је, као девојка!“

– Опасне су девојачке клетве!

– Обећање је гвоздена веза. Реч је обавеза пред Богом.

– Данас је много издајства у браку.

-Бог нас је дао, и ми смо прво Божји, па тек онда деца наших родитеља.

– Раније се у кући знао ред. Како домаћин одлучи, тако је и било. Нико није питао: „Што овако, а не онако?“

– Ако не знаш никакву молитву, ти реци: Господе, не ваљам, Ти ми помози“.

-Не смемо чељад по кући да грдимо. Ако нешто покваримо, како ћемо после поправити?

Био је 23. септембар 1990, недеља. После Литургије, са оцем Савом водио се овакав разговор:

-Ето, оче Саво, говорили су многи, паде и комунизам. Чинило им се да је Милошевићу крај близу, да ће Србија опет да се врати себи и својим коренима. Многе опозиционе странке су истицале да се оне боре за Православље и Српство. Отац Сава је трезвено одговарао: „Ви мислите да је комунизам мртав? Не, није, још није. Све те бивше идеологије су у Божјој руци – и, ко зна, ако се народ још више прозли, могу да се повампире. Ако сви иду за комунистима, ја ћу за крстом, па шта буде.“

Један гост га је упитао:

Оче Саво, да ли да се прекрстим кад ручам у предузећу? Осећам потребу, али ми се ругају.

-Они ти се ругају и овако и онако. Ти се прекрсти, па нека ти се ругају још и за то. Ако те питају, ти им реци: „Ја сам побожан, па се крстим јавно, а ви се крстите у мраку.“ Ако те псују што си хришћанин, саме себе псују. Непобожноме ти ништа не можеш. Један дошао овде код мене да ради, па каже да не верује у Бога, а није ни комуниста. Ја му велим: ‘Ако можеш да издржиш да се бијеш с Богом, а ти немој веровати у Њега“.

Често се водио и разговор о политичарима тзв. опозиције, који су у то време били изразито „национални“. Отац Сава је прозирао да ту није све у реду. Говорио је: „Какви су то антикомунисти кад се онашају исто к’о и комунисти? Нити посте, нити се Богу моле… То ти је као кад згазиш балегу: с једне стране ципеле балега, с друге стране балега.“

– Коме Бог да снагу, да му и добру памет. Мени Бог није дао снагу, јер сам шашав човек, и ко зна шта бих урадио!

– Кад је човек грешник, јуре га и Бог и ђаво.

– Кад Божја батина удара, она удара посвуда.

Дајите помене мртвима, тражите службе од нас за њих. Добро је свећу запалити, али нема помоћи док се не одвоји честица за Свету Чашу: тек од Тела и Крви Христове мртви имају користи.

– Човек је просто грађен, од земље, и његово тело тражи просту храну. А посна храна је проста.

– На Страшном суду ће ђаволи молити Бога да их помилује, али им неће вредети.

– Целог живота те неће оставити ђаво, али мораш да се бориш.

– Архангел Михаило је батином истерао ђавола из раја.

-Бог ради кроз свакога, па и кроз ђавола. Он нас пусти да нас ђаво бије, да бисмо се Њему вратили. Као кад неко истуче дете, па оно бежи мајци у крило.

– Причао ми је један сељак из Левча да је од краља Александра учио да се моли. Каже: краљ Александар дође у цркву пре свих, целива крст и икону и стане на једно место. Не помера се ни лево ни десно, само стоји и моли се Богу. Ја сам то од њега научио.

 

11. фебруар1990. године

Отац Сава воли сиромаштво, и презире луксуз:

Душа не воли луксуз, каже он. Човек није лутка, њему треба да се протегне, накашље, растури постељу… Чим уђеш у луксузну кућу, видиш да ту нешто није у реду, нешто ти смета.

Био је на помолу рат између народа бивше Југославије. Отац Сава је говорио:

-Бог није дао Србима да се свете за оно што је било у Другом светском рату. Да смо се светили, ми би били исти као усташе. Али, Србима и Русима се то није дало-зато ми имамо мученике, а они немају, и зато смо ми ближи Богу. Погледај, само су Срби и Руси очували стари календар, а Бугари, Румуни, Грци нису, нису били у стању да одбране оно што је православно. Бог је Србима дао ове муке да се приближе Њему, да виде да не вреди бити против Њега. Али, опет, ни ови што долазе у цркву нису много побожни, само су видели да невреди капом ветар терати.

Говорио је о потурчењацима:

– Они Срби који су прешли на турску веру да би сачували имање и паре, ушли су ђаволу у врећу.

Водио се и разговор о умно заосталим људима и њиховој одговорности пред Богом. Отац Сава рече:

– Ко је рођен умно заостао, тај не чини грехе. Шта год да уради, Бог му прашта. Тако и луд човек – он не

одговара за себе, Бог одговара за њега. То су деца Божја и, ако су се за живота мучили, Бог им спрема рајско насеље. Тако је и с малом децом – дете није ништа добро урадило, али ништа није ни згрешило да га Бог казни, зато га прима код Себе одмах.

Такви су људи срећнији од нас. Ми целог живота дајемо мало Богу, мало ђаволу, мало Богу, мало ђаволу –и на крају ништа не урадимо.

-Муслиманске земље биле су хришћанске док је било чуда. Кад је чуда нестало, тамошњи људи су престали да буду хришћани.

– Да је Христос муњом побио оне под крстом, преживели би поверовали. Али, Он никога није хтео на силу, нити је хтео да убија.

-У младости сам себи рекао-боље да копам него да се бавим теологијом и да пишем. Више користи и мени и људима.

-КО ГОД ЈЕ У СВЕТУ, ИМА СВЕТСКЕ ЖЕЉЕ. СВЕТИ ОЦИ СУ МАЛО ЈЕЛИ, МАЛО ПИЛИ, МАЛО ДРУГОВАЛИ, ПА СЕ ОНДА СПАСИЛИ.

-Што је човек старији, све више иде својим колосеком. Неко тоне, а неко се спасава.

-Људи који слушају лоше савете од других нису побожни, то да знаш.

– Нема спасења ван Цркве. Како он може да се спасе ако му вера дозвољава да убије? Није исто бити добар и бити побожан.

– Кад се неко моли Богу, често му дође ђаво, па вели: „Ајде да ми то баталимо!“

На питање о томе како ће бити праведницима на Дан Суда ако знају да су с леве стране грешници који иду у вечне муке, отац Сава одговара;

-У Дан Суда, људи ће гледати славу Божју, а не грешнике који се нису спасили. Па ни они неће гледати саме себе. Велики ће јад и туга то да буде.

-Молитва је најбоља наука. Човеку ништа друго не треба. Труди се да сваки дан читаш из Јеванђеља, Посланица, и бар по један псалам, и да се удубљујеш у покајничке речи цара Давида које нам је Бог због покајања и оставио.

– Стихови уОткривењу да су спасени „од сваког језика“, односе се на православне, а не на незнабошце. Сетимо се речи Христових: и Ко једе Моје Тело…“ Уска је стаза. Мало се људи спасава.

Много је људи писало, много побожних књига има, али шта то народ брига? Њима треба батина!

– Духовник ти је сваки човек и цео свет.

Већ су почињале да се издају многе књиге о православној духовности. Отац Сава је упозоравао:

-Можеш колико хоћеш књига да прочиташ, и то побожних, ако се не молиш Богу-ништа.Треба клекнути на молитви, жалити се, рећи: „Ето Боже, ја сам сав никакав. Молим те да ме помилујеш“.

Опет се разговор повео о зидању луксузних конака и новим богаташима као приложницима:

-Не требају монасима луксузни конаци. Луксуз је човеку док је млад, после му све више смета. Ако неко хоће да диже задужбину, конак, нека је диже за побожне људе. Ја не примам дарове од свакога. Ако човек не ваља, ја однесем његове дарове под обалу и бацим. Шта ће ми нешто од њега?

Говорећи о данашњем времену, и како је све више загађено, отац Сава је упозоравао да је све то последица људског греха:

– Све издаје човека, и ваздух, и вода, и ‘лебац. Зато што је човек покварен. Бог је премудар: како је лепо распоредио чула! Рецимо укус – прво ти се једне

слано, па кисело, а онда се заситиш, па ти се тражи слатко. Али, човек је грешан, и зато га све издаје. Сви смо ми блудни синови.

Говорио је и о неизбежности страдања:

– Свако од нас мора да страда, јер не може човек себе да се ослободи, куће у којој живи. Хришћанин не ради шта може него шта сме.

Разговарао сам и са оцем Иринејем. Прича о Владики Николају:

-Видео сам Владику Николаја само једном,  одмах после је поч’о рат. У Жичи је то било. Николај је говорио: „Наш народ не верује, сумња у душу. А ово је права вера: моја ће душа гледати моје мртво тело, као изношену хаљину. Ја то знам, и то је истина.“

Затим отац Иринеј прича о бекству из немачког заробљеничког сабирног центра у Крушевцу, па о бекству из групе мобилисаних четника које су заробили Руси. После рата није хтео да гласа на комунистичким изборима. Дошла му двојица комуниста у кућу:

– Што ти нећеш да гласаш?

– Ја се ни пре рата нисам бавио политиком.

– Јел’ ти знаш да ми такве к’о ти убијамо?

И одведу га.

– Ако нећеш да гласаш за нову власт, а ти стави куглицу у ћораву кутију.

– Е, па добро, да вас задовољим, каже отац Иринеј и стави куглицу у ћораву кутију.

Долазио му испосник из келије Светог Саве код Студенице. Иринеј  га испратио до воза, видео га неко и пријавио милицији. Оде он у СУП.

– Што си дош’о? пита га инспектор.

– Ваљда ви знате што сте ме звали.

– Јел’ био код тебе неки калуђер?

– Јесте.

-Што?

-Он је сирома’ човек, живи у кршу. Нема шта да једе. Дође тако, неко му да ‘леба, неко лука.

У селу оца Иринеја био је јак богомољачки покрет.

– Јел’ се ви тамо скупљате? пита га суповац.

– Скупљамо се.

– А јел’ читате Еванђеље?

– Читамо.

– А што је Сима иш’о у Израел?

(Неки Сима из њиховог села ишао на поклонички пут у Свету Земљу.)

– Ваљда ви знате што сте му дали пасош.

– А откуд му паре?

– Уз’о од ДОЗ-а. Осигурао пшеницу, град му помлатио, па има пара. Него, шта сте се ви окомили на нас богомољце? Што се нас тиче, ви на власти можете да останете двеста година. Имате ви својих непријатеља, па се гањајте с њима.

– Па, немој тако, чико, вели суповац. И смекша. Било му мило што је отац Иринеј рекао да они не сметају богомољцима.

У селу оца Иринеја комунисти су 1948. убили свештеника. Нико није смео да га довезе из шуме, где су му мучки пуцали у леђа, и сахрани га. Будући монах, тада Милојко богомољац, узме запрежна кола, и, без страха од безбажника, с још једним човеком, дотера тело његово и сахрани га.

 

ОТАЦ САВА И СРПСКО МОНАШКО ПРЕДАЊЕ

Српски народ је од првих својих светитеља и краљева везак за Свету Гору Атонску. У тој чудесној монашкој држави Дух Свети је Србе благословио царском

лавром Хиландаром, иконом Пресвете Богородице Тројеручице, испосницом Светог Саве у Кареји; зов многобројних атонских светиња Срби никада нису могли пречути. Током читаве своје историје настојали су да молитвени мирис светогорски пренесу у Србију, да цвет тамошњих храмова и манастира пресаде у дивљине наших шума и планина. Тако су многим крајевима Отаџбине настали читави гроздови монашких обитељи који су као узор имали светогорски начин подвига – у Црној Гори, у Старој Србији, крај Охрида, на плодним обронцима Фрушке горе. Један од најлепших плодова овог сустопичног праћења атонске вертикале су и манастири изникли на обалама Западне Мораве, у клисури коју је река издубила између планина Овчара и Каблара.

Када су манастири настали и ко су им оснивачи, не зна се. Предање каже да су у давна времена, присиљени да беже од папиних јуришника, многи Светогорци утекли су из Грчке и нашли прибежиште међу богољубивим Немањићима. Тражећи места на којима ће наставити своје освајање Царства Небеског, они су кренули по краљевству својих домаћина и оснивали обитељи тамо где би пронашли најбоље услове за молитвено тиховање.

Стигавши у клисуру Овчара и Каблара били су запрепашћени њеном дивљом лепотом, складом између стене, шуме и воде; све их је подсећало на атонску домовину коју су напустили. И од тада Српска Света Гора почиње да цвета. Преко пута манастира Преображења налази се и позната Савина вода. Тврди се да је проврела из тла по благослову датом јој првим архиепископом независне Српске Цркве, у доба кад је он боравио у Студеници као игуман, путујући по свим крајевима ради пастирске службе. Свакако, ниједна од ових претпоставки не може се доказати археолошким методима; то су предања која живе у народу силом његове духовне интуиције.

Храмови манастирски посвећени су празницима Христовим и Богородичиним – Ваведењу, Благовештењу, Сретењу, Преображењу, Вазнесењу, Успењу; један је подигнут у славу Свете Тројице; а остали угодницима Божијим- Светом Илији, Светом Јовану и Светом Николи. Сви они празници које је народ осећао као најприсније сабрали су се на једном месту, окупљајући око себе подвижнике који су се ка Богу упутили у дане „тешке и усилне“ када су Турци жарили и палили. Много пута храмови су рушени, конаци са земљом сравњивани, благо пљачкано. Оно

што је остало, ипак сведочи да су овдашње светиње биле жижа духовног, културног и привредног живота западне Србије. Најпознатији споменик је чувено рукописно НИКОЉСКО ЕВАНЂЕЉЕ. Настало је крајем 14. века и припада босанским рукописима српске редакције; могуће је да је у питаљу препис ранијег глагољског споменика. Ђура Даничић је мислио да је његов преписивач познати „крстјанин Хвал“. Књига је живописно илуминирана. Некада се чувала у Народној библиотеци у Београду, али је за време Првог светског рата украдена. Данас се налази у Ирској, у даблинској колекцији Честер Бити. Постоји и неколико других богослужбених књига које су или настале или биле чуване у манастирима крај Мораве, али оне нису толико познате. Што се храмовног сликања тиче, почетком 17. века велики део живописа радио је зограф Митрофан; потоњи сликари, као Симеон Лазовић и Јанко Михаиловић из Драгачева, такође су оставили свог трага. Поред овога, ризнице неких манастира (Никоље има и мали музеј) сачувале су лепе примерке кујунџијске вештине из 18. века (кандила, петохлебнице).

Овчарско-кабларске светиње делиле су судбину свог народа: кад је народ гоњен, околне шуме пружале су му скровишта; кад се дизао на устанак, ту су се

окупљали његови вође. Господње 1805. у Благовештењу састао се Совјет, прва влада устаничке Србије; кнез Милош је боравио у овдашњим обитељима. У планинама су и две пећине -Турчиновац и Кађеница. И за једну и за другу везана је прича о збегу. Кађеницу су, пуну жена, деце и стараца, запалили Турци. Мученичке мошти у камени саркофаг сабрао је Владика Николај Велимировић. Живо историјско сведочење ових манастира може се поткрепити и разнородним записима овдашњих калуђера који су описивали прилике животне и времена страдалништва, остављајући белешке о турским зулумима, великој скупоћи и природним  непогодама, каква је често изливаше Мораве.

Колико суовчарско-кабларске обитељи значајне за Српство, потврђују и посете које су им учинили Вук Стефановић Караџић, Јоаким Вујић и познати немачки путописац Феликс Каниц. Караџић је своје недовршено „Описаније српски намастира“ и почео баш овде, нотирајући рукописне књиге које се ту чувају и легенде о појединим топонимима. Слично је поступио и Вујић, а Каниц се много више задржао на опису монаха с којима се сусрео. Овај умни Немац је био одушевљен „Атосом Србије“ (тако га сам зове), његовом природом, чедном и дивљом у исти мах.

Највише су га, међутим, задивили калуђери које је срео, „предани раду и молитви, час за ралом, час са Библијом у руци, верни првобитним правилима калуђерског реда Светог Василија“ Они су „ЈЕДНОСТАВНИ, КОНТЕМПЛАТИВНИ И СЛОБОДОЉУБИВИ“. Западна Морава је за Каница српски Нил, који омогућује да је овај крај „најбогатији кутак Србије“.

Континуитет монашког живота је, после Првог светског рата, био озбиљно угрожен и ко зна шта би се с манастирима десило да се није појавио свенародни Богомољачки покрет на челу са Владиком Николајем. Николај је запуштене храмове обновио, срушене наново сазидао и вратио их на живот по вековним уставима.

Отац Сава, био је калуђер који је сасвим одговарао Каницовом опису: предан реду и молитви, час копајући и телесно се трудећи, а час са служебником и требником у руци, био је ЈЕДНОСТАВАН, СОЗЕРЦАТЕЉАН И СЛОБОДОЉУБИВ. Једноставност његова огледала се у одбијању свега сувишног, непотребног, луксузног; он је тврдио да манастирске њиве и стока не смеју одузимати време за молитву, презирао претерано одмарање и разнеженост, није примао дарове чија употреба не би

била на корист монасима. Сви велики православни духовници били су такви: старац Пајсије Светогорац је, рецимо, говорио да монаси морају да буду корак иза осталих људи у употреби средстава савремене технологије (а не корак испред, уз оправдање да би данас апостол Павле редовно користио мобилни телефон и „лаптоп“). Јер, монах је ИНОК; он је ИНИ, други и другачији у односу на овај свет. Он има исту природу као и остали људи, али се према свету односи трепетно, онако како је Бог благословио човека – да буде свештеник који, у храму свог срца, свом Творцу благодари „о всјех и за всја“ (зато је отац Сава онима који су му долазили стално говорио: „Благодарите Богу што сте побожни!“)

Оца Саву је красила и созерцатељност. Загледан у своју душу, он је пребивао у сталној молитви. Никада ниси могао да га затекнеш неусредсређеног, духовно неутегнутог: то је био војник Хрпстов увек спреман на јуришна позив Војводе наших душа – јуриш ка Небеском Јерусалиму, с мачем речи Божје, оружјем праведности десним и левим, како би рекао Апостол. То је захтевао и од долазећих му: да не буду распојасани, да буду учтиви и пред Богом и пред људима, да пазе шта причају и коме причају, да чувају

уши и очи, и надасве језик, који нас духовно сатире својом необузданошћу.

И трећа особина овчарских монаха, по Каницу, била је СЛОБОДОЉУБИВОСТ- У доба најжешће брозоморе, најстрашније комунистичке страховладе, отац Сава је био спреман да каже шта мисли, па и по цену затвора, па и по цену да га лише живота. Волео је слободу као сваки Прави Србин: слободу крста часног, која, само ако је таква, сија златом. Непријатеље српске пророчки је разобличавао, казујући да их Господ неће оставити на миру због њихових злодела и неправде према Србима. Али, и Србе је прекоравао за све оно што у њима ратује против Бога и правде Његове, против душе и Царства светлости… „Ни по бабу, ни по стричевима, / већ по правди Бога истинога“…

Није лако бити монах; још је теже бити јеромонах; и још теже бити духовник у женској обитељи. Монах носи самог себе на путу ка Христу; јеромонах се подвизава приносећи бескрвну Жртву Евхаристије; а духовник одговара за душе Богом му поверене. Отац Сава је очински брижно помагао духовно узрастање сестринства манастира Вазнесење, старајући се да се његове духовне кћери свагда угледају на свете монахиње хришћанске и српске прошлости. И оне су се трудиле и труде да остану верне заветима свог

духовног оца. А томе, по мери својих снага, стреме и сви мирјани који су се код схи игумана Саве сретали са истинама побожног живота.

Монах је призван да буде КАЛО-ГЕРОС, што на грчком значи „ДОБРИ СТАРАЦ“, али и „ЛЕПИ СТАРАЦ“. Наиме, православно подвижништво изражава древни идеал „калокагатије“ (доброте која је и лепота) и филокалије-добротољубља које је у исти мах и љубав према Лепоти, лепоти Христовој која ће, по Достојевском, спасити свет.

Свештеник Павле Флоренски каже да православно подвижништво не ствара само плотски и чулно доброг човека, колико духовно лепог, који зрачи светлошћу преображене личности. И заиста: могао си сатима да седиш поред оца Саве и да га гледаш, уживајући уњеговом погледу и покрету, у присуству човека који је живео за Бога и ближњег, и који је ради Христа, умро себи. Испод његове спољашње „намргођености“ крила се нежност оца који преко дана грди своју децу (да га не обрукају ни пред небом, ни пред људима), али ноћу се моли за њих, плаче над боловима њихове душе и покрива их да не озебу.

Многи су причали: „Кад дођеш код оца Саве, он те изгрди, али кад те испраћа, заборављаш све због чега те је он изгрдио.“

Добри и лепи старац Сава-добар добротом српских монаха, духовних синова Св. Саве, и леп лепотом свог немањићког имењака, кога је ВладикаНиколај звао „најлепшим српским дететом“.  Отац Сава је био истински отац, који је, с пуним правом, могао да каже, као и апостол Павле: „Угледајте се на мене, као и ја на Христа“. Јер, суштина очинства је управо у томе да свом детету можеш рећи: „Угледај се на мене.“

На једном старом српском споменику пише:

А сад, децо и унуци моји:

добро знате шта вам дужност стоји

поштуј Бога и ближњега свог,

придрж’те се карактера мога.

Ове речи је, увек, могао рећи и отац Сава.

Свој први сусрет с оцем Савом већ сам описао. Лајт-мотив тог сусрета биле су речи:

– Велика је милост Божја вера. Нико је од нас не заслужује. Али, ето, видиш, он ти је дао. Буди срећан, Владимире.

Било је хладно у скромном конаку манастира Вазнесења, 19.новембра 1989. године. Једна од сестара ми је донела вунене чарапе да их обујем, а

отац Сава ми је дао свој капут да га ставим под ноге. Каже ми:

– Ето, видиш, Владимире, тебе је Бог извукао из блата. Немој више никад да се враћаш у бару, никад! Сад ти је јасан пут.

Прича о себи:

– Ја сам отишао у монахе са својих шеснес’ година, 1943. године. Цела породица се замонашила. Сећам се, кад сам отиш’о од куће, долазио је код мене често брат у посету. Он је био две године млађи од мене. Ја сам га саветовао, пошто је он био ост’о код куће, да се ожени и продужи нам лозу.

А он вели, уозбиљио се:

-Слушај, бато, ако је теби жао и желиш да нам се не затре породица, ти се врати кући, па се жени. Ја остајем у манастиру.

И хвала Богу што ме није послушао. Оженио би се: вероватно, на силу, и упропастио живот.

Каже ми пре неки дан један побожан човек од Пожаревца; „Е, оче Саво, ја изродих пуну кућу мангупа и безбожника. Тешко ми кад погледам“.

Отац Сава ме погледа, па настави:

Ја не кудим брак, јер га је Бог благословио. Али, што ту човек може да се понизи, да падне, да буде попљуван – нигде не може. Јесте, ожењен човек има топал дом, а манастир, кад се у њега дође, то ти је туђина, туђа кућа – ал’ ја никад не бих напустио манастир. Већ сам тад видео какав је монах у питању. Каже:

-Свако ко хоће духовни напредак, треба да разговара с нама, монасима. Ми никад не препоручујемо оно што сами нисмо пробали, и никад не говоримо једно, а радимо друго. За пост и молитву нема бољих стручњака.

О посту додаје:

– Пост је битан, и то тако битан да га не можеш заменити ничим другим. Ко много једе и гурманише, тај не може дуго да издржи на путу вере. Јер и животињу, коња, вола, најбоље укротиш глађу – а тако је и с  телом, баш тако… И не треба постити само једући посна јела, него не треба јести неки пут уопште. Ја сам то раније редовно упражњавао, јер ме је мој духовни отац тако научио. Он је јео као мачка, стално се клонио превише да једе.

А онда поче о неморалу. Каже:

Свети Оци су говорили да ће последња времена настати онда кад жене буду почеле да се поносе својом развратношћу. Вама је, децо, тешко да останете чисти, јер су таква времена. Чула вам се пуне гадостима. Пре рата није било тако. Женско није могло да се уда ако није чисто, а и мушко није смело да буде на злу гласу. Али, шта је – ту је. Бог је сваком дао по својој вољи. Ви морате у таквим условима да останете хришћани.

Једну младост имате, и један живот. Божја промисао вас је ставила у ово време, и друго време за спасење немате. А како Господ бира кога ће да помилује? Ето, то ти је као кад сејач посеје семе, па падне свуда и узрасте. Неко семе му западне за око, или што се клица пробила из лошег земљишта, или зато што падне на плодно тле, па буја. Много ту има заслуга наших старих. Срби су криви, отпали од Бога, па сад, ево, њихова деца испаштају, траже, а не налазе…

Причали смо и о стању у Цркви. Он каже:

-Свештеници имају пуно оптерећења: целу парохију, жену, децу… Неки од њих лоше служе службу и лоши су људи. Пре рата су погогову били такви- узимали од народа, а нису се држали ни поста, ни молитве. Али, пази! То нема везе с духовним даром који они преносе. Кад цар пошаље наредбу, она се народу чита

преко пандура који је углавном поцепа, упрља, изгужва… Али, ипак, царева реч је царева реч, без обзира на каквој ‘артији… Тако је и са службом лоших свештеника.

О односу монаха према материјалном богатству:

– Ја никад нисам вол’о да манастир има много имовине. Краву треба помусти, а то мораш увече, па не одеш на службу. И данас се много угађа манастирским гостима-те јели му слатко,  је ли слано… Шта ја имам да једем, ето и теби. Не долазе овде људи да једу, него да чујуреч Божју. Код Владике Николаја се знало – на скупу богомољаца добијеш тањир пасуља, три дана грашку да не уловиш. То и хлеб. И доста!

А о Св. Николају Жичком каже:

– Ја сам знао Владику Николаја. Он је много вол’о мене и мог брата Серафима, често нас је водио у своју собу да нам нешто дадне. Говорио је мало, био велики молитвеник… Учен, али на првом месту молитвеник. Волео је Русе. Питају га:

-Владико, па они су црвени. Како ви то?

-Е, јесу, вели, они су црвени. Али они са Запада су црни. А црно не може да се пребоји ни у шта. На

скуповима богомољаца људе је наводио да проповедају. Каже:

-Браћо, ја вам нећу ништа говорити – Ви ћете мени.

– Како, владико, ја да говорим? Ја сам прост човек!

-А постиш ли, брате?

-Постим.

-Ето, причај нам о томе. Како постиш, зашто, чему те то води? Тако – један о посту, други о молитви, трећи о овоме, четврти о ономе.

На крају владика каже:

-Е, браћо, ја много од вас научих.

Говорио је отац Сава и о личном примеру:

-Ти си хришћанин у свету. Светлост си свету. Немој да се стидиш тога. Говори коме можеш, за кога знаш да ће чути. Немаш ти шта да се правиш да си неки апостол. Понашај се хришћански, па ће се људи замислити и рећи:

-Гледај! Онај зна због чега живи. Тако чини и не бој се.

О свом односу према безбожницима каже:

-Нисам био ни у Јерусалиму, ни на Светој Гори. Немам кад. Знам да многи људи дођу и с посла да ме

виде и попричају. Као и мој духовни отац, и ја сам ту због народа. Али,  с безбожницима умем строго. Дођу ми неки, тако, „интелектуалци“. Веле ово – оно. А ја им кажем:

-Срам вас било! Интелектуалац је прво образ, па све друго, а ви немате ни стида, ни образа.

Тако сам говорио и комунистима, кад су причали лоше о свештенству:

-И најгори свештеник, кажем им ја, бољи је од вас у свему како он, тако и његова породица.

Каже о себи:

-Кад сам био на почетку мог монаштва, говорио сам себи: „Ниси ти, Саво, за монаха. Пореди се са Светим Оцима, па ћеш видети да си недостојан. Али, остаћеш у манастиру, јер за тебе другог пута нема. Какав си- да си, мораш га следити.

Жао ми је што нисам увек бележио оно што ми је говорио отац Сава. Јер, увек је имао шта да каже. Недавно сам нашао његове мисли изречене у Недељу отаца 1999. године. Преносим их.

Стално је говорио о трпљењу:

– Старији увек морају више да трпе. Бог је најстарији, и Он највише трпи.

Почеше причу о неком владики склоном попустљивости. Он рече:

– Кажу да је добар. За кога? За католике и комунисте? Ти мораш да будеш најбољи у својој кући, најбољи својој чељади, а не другима. Владика мора бити добар свом народу, православнима.

Говорило се и о тешким данима који су нас снашли.

-Ово ти је све пред неку несрећу, сва ова погибија српска. К’о што је народ некад говорио: „Ниједан кокошињац нема да се гради а да није недеља и црвено слово. То је пред неку несрећу!“ Тако је и ово страдање пред неку несрећу.

Неки почеше да причају да се спрема јеретички „васељенски сабор“, увођење новог календара, и да би се тада требало одвојити од јеретика…

А отац Сава ће:

-Јесте лако је то рећи, али како ћеш да се одвојиш? Онда ће ти Црква бити повезана с државом. А ови што то ‘оће да раде, боље од тебе знају шта ћеш ти да урадиш. Па онда ће ове што се буне да гоне. Шта да гоне? Да убијају! Сад кажеш тако, а како ћеш онда – то ће да се види. Знаш како ти је кад мраз стегне – један дан, два дана, петнес’ дана – па ти издржи. Тако ти је било и за време Тита. Нико од Срба није вол’о

комунисте, ал’ мало помало, Срби постадоше безбожници, престадоше да посте, да славе славу. Није било лако нашим мајкама по Босни кад су им децу пред њима убијали чекићем – ал’ то је било кратко, тренутна смрт, а ово ће дуго да те мрцваре. Како ћеш кад немаш’ леба и с’ лебом? Како ћеш за дете? А’ де ћу ја, као калуђер, навик’о на манастир, у старе дане да идем под Овчар? Ал’ онда ће бити: „Даст ти Господ по сердцу Твојему“ – „Даће ти Бог по твојој жељи“ Ко хоће да иде за Христом, а Бог зна како ће ко да претрпи. Ја сам и овом нашем једном рек’о политичару: ти ћеш или да радиш за Запад или ћеш да прођеш ко овај што се борио за Српство, и то како, а сад га јуре да га шаљу у Хаг…

Неко рече да има „модерниста“ у Цркви који су за скраћивање постова; отац Сава додаје:

– То, што ће да скраћују постове, па то мора да буде. Ко зна колико наших попова не пости? Њима је пост терет. Они ће само да кажу: „Скидај тај терет санас!“ А ђаво ће само да каже:  ,,’Ајте, ‘ајте, сад ћу ја с вас да скинем терет. Ја ћу да вам дам и’леба и с ‘леба, само немојте да идете за Распетим!“ А неки ће да кажу: „Дај ти нама ‘леба и с ‘леба, а шта ће нам Распети! „Видиш ти кол’ко има људи који кажу: „Само ја да добро живим, а  нека влада ко ‘оће!“

Увек је говорио да у лукавим данима, будемо опрезни. У то време сам писао нешто о римокатолицизму, а он ми каже:

– Знаш ти, Владимире, кад се лисица направи мртва, па почну да је деру. Одереш је до пола, а она те уједе. Тако и ти, кад пишеш о католицима. То ти је моћна, светска организација. Имају они стручњаке, знају како да узврате.

Али, увек ми је давао благослов за сведочење.

– Пиши, пиши, Владимире, није још све пропало, даће Бог! Бог ће подићи људе да се боре за Српство и Православље, за које ти и не знаш…

И заиста – увек је тако било.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ