ОТАЦ ЈУСТИН О ЕКУМЕНИЗМУ И МОДЕРНИЗМУ: ИЗ ПИСАМА ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

 

МОЛИТВА И БОГОСЛОВЉЕ

 

Свети Јустин Ћелијски, један од нових светаца наше Цркве и доктор богословља, добро је знао да теологија није рационалистичка наука, него молитва кроз коју Бог открива Себе оном ко се истински моли. Младом монаху Григорију 1966. он пише: „Чедо моје мило, зашто ти ја ово пишем? – Зато што си философ. А у свима философијама свих времена главни је проблем: гносеологија. Богочовек је и ту сав нов. „Философија по Христу” одговара богочовечански савршено на сва основна питања свих философија свих светова. Истина? – Он: Његова Богочовечанска Личност. Мерило = Он; Свевредност = Он; Доброта = Он; Лепота = Он; Вечни Живот = Он; Све савршености и савршенства = Он. Јер? – Он: Једини Истинити Бог у човеку, у телу човечијем; и зато, и тиме: Једини Истинити Човек у свима световима. И ми – вером у Њега, животом у Њему доживљујемо благодатну богочовечанску пуноћу свога људског бића, и зато свегромовска благовест Највећег Громовника свих светова: „ми Ум Христов имамо”. Уствари, хришћанство и није „теологија”, у философском „научном” смислу, већ – нови живот, живот богочовечански: човек свом душом, свим срцем, свим умом, свом снагом преноси себе у Бога помоћу свете љубави, и осталих светих врлина. Најпре помоћу свете молитве. Јер: „љубав је од молитве”. Ова света благовест је од најемпиричнијег философа православног – светог Исака Сирина. Зато је нама хришћанима молитва најнеопходнија света врлина. Она нас уводи у све свете врлине: она их засађује у нама, она и усавршава, она и обесмрћује, она и овечнује. Отуда и заповест, и благовест еванђелска: „непрестано се молите”. Омолитвити себе, омолитвити сав ум, сву душу, сво срце, сву вољу, – то нека је наш свакодневни подвиг. „Молитва је хоровођа у хору врлина”, – то је благовест светих Отаца. Света молитва исправља и поправља сваку врлину што је у нама, са једном жељом: да је доведе до њеног завршног савршенства. Зато правом хришћанину никада није доста молитве. Нека срце бди и када тело спава… Када се ум потпуно омолитви, у њему гране вечно пролеће. Молитва – вечно пролеће ума. Молитва – вечно пролеће и душе, и срца, и воље. Молитва одгони из човека зиму греха, зиму страсти, зиму сваке слатке самообмане, слатке прелести, и зацарује у њему непролазно рајско пролеће Вечне Истине Христове, Истине Богочовекове, Истине Човекове.”

Томе је и тако учио своју духовну децу. Између осталих, и потоње архијереје – митрополита Амфилохија (Радовића) и владике Атанасија ( Јевтића), Артемија (Радосављевића) и Иринеја ( Буловића ). То се види из двотомне преписке коју је водио са духовном децом, и која је објављена у Јустиновим Сабраним делима у издању манастира Ћелије код Ваљева. Основа теза је: само се молитвом стиче дар истинског богословља.

 

ПИСМА О МОЛИТВЕНОМ ЖИВОТУ БОГОСЛОВА

 

Почетком фебруара 1961. године отац Јустин пише „Христочежњивим Јерођаконима: Оцу Артемију и Оцу Атанасију”:„На испитима сте: нека Благи Господ благослови сваки напор Ваш ка Њему. И све што бива у Вама и са Вама нека бива ради Њега, Њиме и у Њему. Онда ће дворац Ваш на небу бити сав од непролазног бисерја. Ми монаси стално смо, дан и ноћ, на једном непрекидном испиту: под свевидећим оком Божјим и свезнајућим умом Његовим боримо се за Живот Вечни и Истину Вечну”.

На Велики уторак 1969, отац Јустин пише јеромонаху Амфилохију, који је у то време на студијама у Атини:“Умало да заборавим оно што је најглавније. А то је ово: моја је жеља и молба, да два неболетна монаха млада, ти и о. Артемије, имате заједничку молитву увече и ујутру. Разуме се, распоред мора бити монашко – научнички. То значи: да увече лежете најкасније у 11, и да устајање ујутру буде заједничко. А кад то, вас двојица одредите сами. – Дивно је за душу монаха – студента да сваког часа провуче по једне бројанице, ма где био: у келији, у библиотеци, у возу, на путу. О, најидеалније је за монахе – студенте да се науче непрестано се молити. Значи: треба омолитвити ум, вољу и срце“.

Да поновимо: Свети Оци су учили – ко се моли, истински је богослов; ко је истински богослов, тај се стално моли. То је била и Јустинова наука својим духовним чедима.

 

 

КАКО ИЗБЕЋИ ЗАМКЕ МОДЕРНИЗМА

 

 

Године 1964, Ристо Радовић, духовни син оца Јустина, обавестио га је да жели да се замонаши, и поставио му извесна питања. Отац Јустин му је одговорио:“Ставили сте ме пред многе проблеме; о њима се могу написати читаве књиге; стога морам бити кратак, и најкраћи.1) Став према ванправославном хришћанском свету. Најпре: утврдити себе умом и срцем и животом у Православљу: у његовим светим тајнама и светим врлинама; на тај начин осаборити себе, свој yћи, своје срце, свој живот; живети стално ,,са свима светима“, јер се само тако могу познати богочовечанске дубине и висине и ширине свега Христовога: живети ,,са свима светима“ = мислити „са свима светима“ = осећати „са свима светима“ = молити се „са свима светима“ = љубити „са свима светима“. Једино се на тај начин осигурава свето и Непогрешиво мерило Истине = Цркве Христове, која је увек Ипостасна Истина Богочовека Христа, не икога другога или ичега другога: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“.

2) Шта српски теолози мисле с свеправославном Сабору? Знали бисмо када би они објавили шта мисле. Ви с правом помињете Гранића. У историјској перспективи, од Карађорђа до данас, мало се о томе рекло, или нимало. У ствари: за „Свеправославни сабор“ су потребне дуге и дуге припреме. Такав Сабор би морао истицати, органски и предањски, из Свеправославног предања Светих Апостола и Светих Отаца: као Богочовечански поток Богочовечанске Свеистине, која почиње са Господом Христом, па Духом Светим кроз Свете Апостоле и Свете Оце живи Црквом и путује Њоме кроз векове и нараштаје, све тако до данас, и од данас до Страшнога Суда. Конкретно: у данашњем анархичном историјском раздобљу онтолошки, и историософски, и географски је немогуће одржати Свеправославни сабор. За наше поколење то може бити само молитвена жеља, и то богомудра молитвена жеља.

„Екуменизми“ су у моди. Но при томе се, изгледа ми, превиђа оно најбитније: Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског = Православног екуменизма, који је увек Ипостас Богочовека Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој, и надкозмичкој, и свеукупној целостности, и у земаљској историјској конкретности. Никада човек, нити ишта човечије, не може бити ни мерило, ни символ, ни конкретум екуменизма. Никада човек, ма који човек, већ увек и само Богочовек. Сва је трагедија Запада што je кроз cвoje сваковрсне хоминизме и хуманизме одбацио Христово Богочовештво…“

Свети Јустин Ћелијски јеромонаху Атанасију пише на Чисти четвртак 1967. године о разлозима због којих теолози са православног Истока падају у заблуде екуменизма и модернизма:„Православни богослови, не познавајући Свете Оце, обично се отисну у хуманистички рационализам, који хара и разара сваки ум који се молитвено и смиреноумно не држи Светих Отаца као богомудрих вођа у свима еванђелским и црквеним проблемима“.

Ко се руководи Духом Светим, Који је водио Оце Цркве од Истока, не може погрешити. Све друго је пут у пропаст.

 

ПОУКА СВЕТОГ ВИКЕНТИЈА ЛЕРИНСКОГ

 

У трећем тому своје Догматике, отац Јустин нас подсећа на златне речи Светог Викентија Леринског, ранохришћанског учитеља, који позива на будност у чувању Светог Предања:“Карактерна је особина православних да чувају предања и завете светих Отаца, осуђујући непотребна новачења по поновљеној речи Апостола: Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примнете, нека буде анатема (Гал. 1, 8)… И тако,чимсе покаже трулеж какве заблуде,… одмах ваља сабрати мишљења предака… Али, ваља купити мишљења оних Отаца, који су живели, учили и боравили у вери и васељенској заједници: свето, мудро, непрекидно, и удостојили се да с вером отпочину у Христу, или да блажено умру за Христа. А њима треба веровати по овом правилу: то што сви, или многи, једнодушно примају, држе и предају отворено и стално, као по каквој претходној међусобној сагласности учитеља, — то треба сматрати потпуно поузданим и несумњивим./…/ У самој васељенској Цркви треба се на сваки начин држати онога што су свагда, што су свуда, што су сви веровали (quod semper, quod ubique, quod ab omnibus creditum est); jep у ствари и у правом смислу само то и јесте васељенско, што потпуно све собом обухвата, као што показује и само значење ове речи. А овоме правилу ми ћемо бити верни једино тако, ако будемо следовали свеопштости, древности, сагласности. Следовати свеопштости значи признавати за истину само ону веру, коју исповеда сва Црква на свом земном шару; следовати древности значи ни у ком случају не отступати од учења, којега су се несумњиво држали наши свети Оци и преци; следовати, најзад, сагласности значи у самој древности примати само оне одредбе вере и решења, којих су се држали сви, или, у крајњем случају, готово сви пастири и учитељи“

Ко не иде стазом трезвења и чуварности, и понаша се попут римокатолика и протестаната потонулих у сваковрсни модернизам, скреће са пута Христовог у пропаст.

 

О ДРУГОМ ВАТИКАНСКОМ КОНЦИЛУ

 

Други ватикански концил имао је за циљ осавремењавање римокатолицизма које би хришћанство учинило доступнијим модерном човеку. Поред наглашавања потребе за екуменским зближавањем са осталим хришћанима (у ствари, за новом врстом унијаћења скривеног иза маске плурализма и толеранције), одлучено је да се и богослужење прилагоди захтевима новог доба. Педесетак година пре тога поједини римокатолички научници – литургичари почели су са истраживањем ранохришћанског богослужења и извели погрешне закључке о њему: тобож, у раној цркви богослужење је било непосредније, без преграда између свештеника и народа, а свештеник је био лицем окренут народу. На основу тих закључака папа Павао Шести је спровео реформу римске мисе (римокатоличке литургије). Из мисе је уклоњен вековима присутан латински језик, Часна трпеза изнета пред народ, свештеник се окренуо лицем ка народу, служба је скраћена на тридесетак минута, уздржање од хране пред примање хостије (римокатоличког причешћа) сведено је на сат времена, из храмова су уклоњени многи украси, статуе светаца, а нови храмови су грађени као стерилне зграде у модернистичком протестантском стилу. На мисама су понегде почели да користе и рок музику да би привукли младе.

Последице су биле катастрофалне. Број верника у црквама нагло је опао, настали су многи расколи, француски кардинал Марсел Лефевр одбио је модернистичку реформу и одвојио се од Ватикана са стотинама хиљада следбеника. Ако се томе дода и безобални екуменизам, који је почео да се утапа и у друге религије, изједначавајући са хришћанском истином, ствар је изгледала још трагичније.

 

ОТАЦ ЈУСТИН О КОНЦИЛУ

 

Отац Јустин је најоштрије критиковао реформе Другог ватиканског концила. Крајем фебруара 1967, писао је оцу Атанасију да он не може а да не буде оштар према ватиканском експерименту:„Твоје Богојављенско писмо доставило ми је жељу твог пријатеља, асистента на Теолошком Факултету Атинском, да напишем чланак о Ватик. концилу за тај Зборник који би се штампао на немачком. У недоумици сам шта да радим… Мој радикализам у том погледу одударао би (бар тако ми априори изгледа) од свега у том Зборнику.“

На дан Св. Елефтерија 1967. године он указује због чега је папа кренуо у модернизацију римокатолицизма:“Ватикан се запрепастио, збунио и уплашио, зато и похитао да „саборски” објасни Европина еванђеља, и саборски поново потврди папску непогрешивост… Концилом се папа ставио на чело европског Апокалипсиса…Свему томе нигде краја сем у враћању Богочовеку Христу кроз свесмирено покајање европско“.

Покајања, авај, није било.

Европа је наставила да иде путем нихилизма, који ју је довео на ивицу самоистребљења.

Тако се пролази кад се изневери Христос, једина Истина човека и света, и када се сједињењу са Христом прилази пукошћу и олакошћу секуларног „оптимизма“.

Зато је, у књизи „Тајне вере и живота“, отац Јустин јасно рекао да се за Свето Прричешће морамо озбиљно спремати, да не бисмо упали замку римокатоличке олакости:“Пошто у Светој Тајни причешћа причасник прима само пресвето Тело и саму пречасну Крв Господа Христа, неопходно је потребно да се причасник припреми за ову Свету Тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују душу од сваког греха и нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити. Приступи ли светом Причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду. О томе говори свети апостол Павле: «Човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и из чаше да пије; јер који недостојно једе и пије – суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега» (1. Кор. 11, 28-29).“

Пут озбиљности и опреза је једини царски пут за свакога од нас.

 

ДОСЛЕДНОСТ ОЦА ЈУСТИНА

 

Свети Јустин Ћелијски је доследно светоотачки мислио целог свог живота. Он је, као млади и ревностан калуђер, дизао глас против сваког модернизма у Цркви, и о томе писао у свом часопису „Хришћански живот“ непосредно после Првог светског рата.

Суштина сваког модернизма у Православној Цркви састоји се у позиву да се „надиђу“ потоњи „слојеви“ црквеног Предања и да се стигне до неке тобожње „првоапостолске“ чистоте. И – гле чуда! – та првоапостолска чистота поклопи се често са захтевима малограђана садашњег времена. Свети Јустин Ћелијски је, као млади подвижник, живео у доба када су модернисти свим силама тражили да се вековна Предања освештана одлукама васељенских сабора, замене нечим прикладнијим, прогресивнијим. Несрећне 1923. године „Свеправославни конгрес“ у Цариграду донео је одлуку да се уведе нови календар, да се, са осталим хришћанима, тобож научним методама утврди тачан датум Пасхе, која би тиме постала непокретан празник, да се свештеницима и ђаконима дозволи брак после рукоположења и други брак за свештенике – удовце. Дозвољено је свештеницима да се шишају и да ван храма носе световну одећу. Помесним Црквама је предложено да празнике прослављају суботом и недељом, како би се „смањио број нерадних дана“, итд. Сличне иницијативе јавиле су се и у Српској Православној Цркви. Отац Јустин је, у „Црквеном животу“ бр. 11 (1924. године), наоштрио перо и одговорио модернистима: „Начело свете апостолске саборности је душа Православља, његова моћ и његова свемоћ. У колико су поједине помесне Цркве прожете том душом, у толико су свете, у толико апостолске, у толико саборне. Најречитији израз те душе су Свети Архијерејски Сабори. Светост њихова је од Духа Светог. Одступе ли од Духа Светог, одступили су од своје светости и од свога апостолства, јер су Апостоли једном за свагда створили начело саборности: Дух Свети и ми (Д. Ап. 15, 28). У том начелу је сила и моћ, важност и вечна вредност Св. Васељенских Сабора. Св. Архијерејски Сабор сваке помесне Цркве у толико је свет и у толико православан, у колико сва црквена питања решава саборно са свима светима (Еф. 3, 18), са свима светима у Духу Светом. Одступи ли се од тога, одступа се од Православља. То бива када се локалне жеље, које иду у разрез са саборном, светом савешћу васељенске Цркве, узму као руководно начело при решавању ма ког црквеног проблема. Ако икоме, члановима Св. Арх. Сабора потребно је да имају дар за разликовање духова (1. Кор. 12, 10), дар за разликовање идеја, за разликовање предлога, јесу ли од Бога или не, јесу ли од Православља или не. У овогодишњем свом заседању наш Св. Арх. Сабор има да решава доста ствари, за чије је православно решење потребно много благодати Духа Светога. Духоносни Ап. Павле нас учи да и благодат може бити узалуд (2. Кор. 6, 1), ако се њоме не облагодати и воља и ум и срце  онога који је благодат од Бога примио. На првом месту Архијереји су ти који треба да живе са Светима, да су назидани на темељу Апостола и Пророка, где је крајеугаони камен сам Исус Христос (Еф. 2, 19-20). Јесу ли то, они су домаћи Богу (ib. 2, 19-20), знају тајне дома Божјег и домаћинства Божјег, и неће им бити немогуће да саборно, свето, апостолски, православно реше проблеме који су пред њима.

1) Наш Св. Арх. Сабор ће решавати календарско питање. Ако се не узме у обзир психологија нашег православног народа, може се учинити велика погрешка и поновити немило искуство Русије и Пољске у овом питању. И у Пољској и у Русији народ је одбио увођење новог стила као ненужно и опасно новачење, које значи молитвени раскол и немудро уступање пред римокатолицизмом. Наш народ, нарочито у Босни, Херцеговини, Далмацији, Јужној Србији и централној Србији, поступиће према увођењу новог стила не мање бунтовно од народа руског.

2) Сазив Васељенског Сабора у данашњим приликама је не само технички, него и психолошки неизводљив. Руска Православна Црква неће моћи учествовати на Сабору са онолико својих представника, са колико би требала, јер то бољшевици неће допустити. Неким помесним православним Црквама се хита, изгледа, делимично и за то што би при оваквим околностима утицај Руске Православне Цркве био сведен на минимум, и не би имао решавајућу улогу. Н осве то ипак ни мало не умањује значај Руске Цркве: она је својим мучеништвом, својим исповедништвом, својим светитељством, својим подвижништвом показала и доказала да јео на нарочито данас водећа Црква у Православљу.

3) Устав Српске православне Цркве  и Закон о Српској Православној Цркви су опет на дневном реду. Ако се Св. Арх. Сабор на томе питању не разбије у непомирљиве разломке, биће дело коме ће се многи радовати. У сваком случају, имовински проблем је ту главни камен спотицања и саблазни. Од многих се у овом питању присвојна заменица моје штирнеровски егоистично наглашује. Када би они учинили само један православни гест, када би уистини саборно, светоотачки решили овај проблем, многи би гладни свештеник далматински и херцеговачки, црногорски и македонски био нахрањен и збринут. Не учини ли се то, биће јасно да је паганско нечувствије/…/ овладало душама оних, који треба да су дано-ноћно осетљиви не само за глад људи, већ и за глад птица и животиња, који треба да глад свих гладних осећају као своју. Да, као своју.

4) Избор епископа: тркалиште многобројних непавловских амбиција, политичких уцењивања, христоборских интрига, котеријашких цењкања. Када све то исплива пред очи, онда је тешко да се и најправославнији човек не згрози у духу и не упита: где је овде место Духу Светоме? Један ревнитељ Православља недавно ми је говорио: «слушајте, ја ћу обновити стару црквену праксу; ако за епископа изаберу Н. Н. Ја ћу у храму за време хиротоније викнути: недостојан! Анаксиос!“

Шта би отац Јустин тек данас могао да каже?

 

ОТАЦ ЈУСТИН И ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА

 

И у време оца Јустина било је оних који су хтели да, у складу са својом вољом и разумом, мењају Литургију. Њима је Свети Исповедник Ћелијски поручивао ово:“Када у човеку почне да трне вера, упоредо с њом трне и осећање за разликовање добра од зла. Вера чини човека будним за све што је Божје и опрезним за све што је ђавоље. Човек који безрезервно верује у Господа Христа, зна границу између добра и зла, и никад не меша, добро са злом. Маловерје назире границу између добра и зла, а неверје уништава ту границу. Само права, само апостолска, само светоотачка вера зна шта је грех а шта није. «Што год није од вере – грех је», учи христоносни апостол Павле (Рм. 14, 23); што год је од вере – добро је. Граница између допуштеног и недопуштеног не постоји за неверног, једва постоји за маловерног, а јасна је за правоверног. Нарочито је опасно и саблажњиво када у Цркви људи не воде рачуна о тој граници. Код нас има свештенослужитеља који самовољно реформишу богослужење; то самовољно реформисање је ваистину деформисање богослужења, нарочито када се тиче Св. Литургије. Неки изостављају све јектеније између Св. Еванђеља и Херувимске песме; неки изостављају једну од прозбених јектенија; неки пак изостављају и једне и друге. Самовоља маловерних коснула се највеће Светиње, усудила се наружити Св. Литургију – ту Светињу над Светињама. Ако игде овде је потребна интервенција оних који власт имају; а то су просвећена господа епископи. Они су да то спрече, да то осуде, да то виде. Али како ће то видети, како ће то спречити они између њих, у чијим епархијама има не села, већ вароши, које четрдесет година епископа виделе нису?“

Отац Јустин је био против сваког сакаћења Свете Литургије које су неки хтели да врше у име њеног наводног „богаћења“ и „осавремењавања“.

 

 

ОТАЦ ЈУСТИН И ОБНОВЉЕНЦИ У РУСИЈИ

 

Кад су комунисти освојили власт у Русији, претворивши је у Совјетију, у Цркви, крваво гоњеној, појавили су се расколници, тзв. «обновљенци», који су подржали сатанисту Лењина и његову револуцију. Обновљенци су хтели да „револуционишу“ православну веру, укину „превазиђене“ каноне ( тражили су жењени епископат, избацивање постова, скраћење богослужења). У Литургију су унели своје измене – наглас су читали тајне свештеничке молитве, све време држали отворен олтар, хтели да изнесу Часну Трпезу пред народ, да свештеник служи све време лицем окренут народу, итд.

Православни Руси нису насели на њихове обмане – окупили су се око своје Цркве, на чијем челу је стајао богомудри Свети Тихон Исповедник, кога је отац Јустин неизмерно волео, посветивши му, као и српском патријарху Варнави, своју књигу „Достојевски о Европи и Словенству“. Будући ћелијски утамниченик и Христов борац за Србију у доба комунистичког ропства редовно је пратио све што су обновљенци чинили, и то оштро критиковао. Још 1923. године писао је о обновљенцима, истичући бесрамно понашање бившег архиепископа Антонина, који је новачења у богослужењу правдао револуционарним разлозима.

Пишући о Антонину, отац Јустин каже: „У једној својој беседи, да би оправдао што се царске двери не затварају и што се све молитве гласно читају, Антонин је рекао: Време је да се успоставе јавни дипломатски односи са Богом.“

Наравно да отац Јустин није био за такву праксу, него за древно читање свештеничких молитава тихим гласом, онако како су Срби, Руси и Бугари читали од када су примили православну веру, и како је чинио и Свети Сава. (Рецимо, у «Законоправилу» Св. Саве, у тумачењу 5. правила Лаодикијског сабора, јасно се каже: »Молитве које изговара архијереј над рукополаганим епископима, и презвитерима, и ђаконима, не изговарају се много гласно да сви људи чују, него само они који су унутра са архијерејем светитељем.)

Свештеничке молитве се читају тихо од када постоје најстарији записи Литургије (Барберинијев, на пример.) И у свом Служебнику, објављеном 1978, отац Јустин ставља до знања да се те молитве тихо читају.

 

ШТА ЗНАЧИ БИТИ ПРАВОСЛАВАН

 

Велики ћелијски исповедник остао је веран Богу и себи до краја живота, противећи се сваком модернизму туђем Светом Предању, управо онако како је писао у „Црквеном животу“(6/1924): „Лако је бити римокатолик, још лакше протестант, но тешко-претешко је бити православан. Јер бити православан значи: бити у непрестаном подвигу од човека ка Богочовеку, бити у непрестаном израђивању себе богочовечанским подвизима. Ту човек никада није сам: свако његово осећање, свако његово дело, свака његова мисао је лично-саборна; никада само лична, никада само саборна. Кад православни хришћанин мисли мисао, мисли је са страхом и трепетом молитвеним, јер онда кроз њега мисли сав  сонм Светитеља, сав лик свих чланова Цркве. Он никада није свој, никада не припада себи, већ свима Светима, и кроз њих најсветијем Господу Исусу. Када гледа дух свој он смирено говори себи: дух је мој ништа, ако га не помножим Духом Светим; и душа моја, и срце моје, и воља моја. У њему ништа не бива по човеку, већ по Богу; кроз непрекидне подвиге он се сабира у Богу: дух се његов сабира са Духом Божјим, и душа, и воља; све се сабира и саборнизира у Богу. И он свим бићем својим осећа да је православна црквеност увек света и увек саборна, да је категорија богочовечности неизменљива категорија црквености.

Православни су православни имајући непрекидно то осећање, подгревајући да и чувајући га молитвено и свето. Они никада себе не проповедају; никада се не хвале собом; никад не остају при голој човечности. Свети, духоносни, христовођени Апостоли дали су једном за свагда формулу црквености: нађе за добро Дух Свети и ми» (Да. 15, 28). Прво Дух Свети па онда ми; ми у толико у колико допуштамо Духу Светом да дела кроз нас. У тој богоданој формули је сав метод Цркве, сав њен пут, сав њен начин решавања проблема. Тај су свештени метод подухватили Мученици и Исповедници, Свети Оци и Васељенски Сабори. Одступи ли се од њега, одступа се од Духа Светог, одступа се од Св. Апостола и Мученика, од Св. Отаца и Васељенских Сабора. Православна Црква је једна, света, саборна и апостолска зато што не одступа од тог свештеног метода. Она је православна тиме што исповеда, држи и чува не само апостолско-саборску, васељенску идеологију хришћанства, већ и апостолско-саборску, васељенску методику хришћанства. У томе је сила Православља; у томе неисказано богатство; у томе искључива моћ. И ми смо православни док исповедамо и чувамо ту идеологију и ту методику Цркве. Одступимо ли од једне или друге, одступили смо од Православља. Апостолско-саборска, васељенска идеологија Цркве једино се може очувати апостолско-саборском, васељенском методиком Цркве. Болесна је то мисао, пагубна је то жеља: хтети очувати православну идеологију без православне методике. Од те болести болује један део нашег епископата и свештенства. Због тога смо у опасности да постанемо шизматици. Православна Црква је тиме православна што Св. Васељенске Саборе признаје за завршно и највише мерило црквености. Свака помесна црква пада под анатему Васељенских Сабора, ако сама измени или суспендује одлуке њихове. Ко има толико пагубног самопоуздања и несмислене смелости да себе стави више Васељенских Сабора, да себе предложи место њих? А неки наши свештеници имају; то су јавно исповедили на Ванредној Свештеничкој Скупштини у Београду. Исповедајући то, они су се јавили као одлучни црквоборци. Да су себе питали: шта мисли Дух Свети о овој мојој мисли, о овој мојој речи, – много би мање пало речи, за које ће се давати одговор на дан Страшнога Суда. Ко ј у истини православан, тај осећа и зна да су истински православни људи само сарадници Духа Светог, сарадници који непрестано ослушкују шта Он вели, који непрестано творе што Он жели, који непрестано своје мисли и речи проверавају Њиме. Не признајући то, /…/не противимо ли се Духу Светом? Одбацујући то, зар се нећемо јавити као Духоборци? Као црквоборци? – А неки су се на свештеничкој Скупштини јавили и објавили као духоборци. Један је протојереј осионо објавио да он сумња у канонско и догматско јединство православне цркве. – То је последњи стадиум протестантизма. Такву материјализацију појма црквености и јединства тешко је иоле православном човеку замислити. Но та мисао, та реч је не само то, већ нешто више од тога: она је хула на Духа Светог, јединство Цркве је не у духу мом и твом, већ у Духу Светом. Он је веза јединства, нераскидљива веза јединства, – не човек, не људи. Чланови Цркве су једно Духом Светим и у Духу Светом.

Хришћански живот неодступно стоји не само за апостолско-саборску, васељенску идеологију Цркве, већ и за апостолско-саборску, васељенску методику Цркве. Он сматра за грубу претенциозност и неопростиву гордост: хтети стварати и наметати питање другога брака свештеника има се решити у складу са овом идеологијом и овом методиком.“

Што је писао пре рата у свом часопису, то је, после рата, писао својој духовној деци – Артемију, Атанасију, Амфилохију и Иринеју.

 

ШТА ЈЕ БОГОЧОВЕЧАНСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ?

 

Отац Јустин се бори за „благодатно – богочовечански конзервативизам Православне Цркве“, указујући на чињеницу да све што је превише „по човеку“ може водити само у понор антропоцентризма и заборав свега што је Христово. Зато је стално упозоравао да се све одлуке у Цркви морају усаглашавати са „свима Светима“, да не би дошло до испадања из Предања. Тако је писао (Хришћански живот 2/1925): «Сувише је остарела земља, сувише су остарела небеса, сувише је остарео свет; одавно је изашао из руку Божијих и човек кида себе у кавезу материје, и риче од уздаха срца свог. Овакав какав је: деформисан и онакажен, свет је сувише увредљив за измученог човека. Изранављен, човек излази из старог и улази у нови, најновији и најновији бунт. Док му многонамучени дух кључа на страшној температури страдања, он снује разне модернизме и покушава да помоћу њих ослободи себе остарелог света. Но све су то само фластери на расцветаним живим ранама. Предубока је болест света, и човек јој никако не може дохитати корен и уклонити. Потребно је било, неопходно је било да Бог сиђе у тело, у материју, да пронађе корен болести света, и ишчупа. Тајанствени Господ Исус је то учинио. У Њему је почело обновљење остарелог света и обожење ђавоиманог човека. То је процес дубоко личан и дубоко саборан. Он се врши путем многобројних богочовечанских подвига. Господ Исус враћа човека допадном Адамовом стању, допадној богообразности његовој, предгрешности света. Спаситељ је дошао да човека врати не Мојсеју, не Аврааму, већ допадном Адаму, који је сав живео у Св. Тројици. Васпоставити богообразност адамовску – то је циљ Христов, то је чежња православних који чезну и уздишу у древну доброту изобразити се. Средства су за то благодатно-богочовачнска. Спасоносни је подвиг Христов: вратити човека Богу, вратити га темељу, са кога га је грех одбацио. То сачињава богочовечански конзерватизам Христов. Апостоли су то схватили и Св. Оци са њима: уколико човек Христом иде уназад ка своме почетку, утолико иде унапред ка своме завршетку, јер је Христос почетак и свршетак, алфа и омега.

Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме. И у име тих кожних модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзерватизма Православне Цркве. Не треба се варати: римокатолици су најрадикалнији модернисти, јер су темељ Хришћанства пренели са вечног Богочовека Христа на трулежног човека папу. И то прогласили за најглавнији догмат. А протестанти су само подухватили тај догмат и разрадили га до страшилних детаља. Православље живи и дела у знаку богочовечанског конзерватизма: ослањајући се на апостолско-светоотачку прошлост, оно чини корак по корак у неизвесну будућност. И чинећи тако испуњава завет Христов. Када „Хришћански Живот“ опомиње и позива: назад ка Апостолима, назад ка Св. Оцима, назад кроз њих ка Господу Исусу за православног хришћанина то значи: напред ка незаменљивом Господу Исусу» Путеви Цркве – путеви су Господњи: проклетство поражава оне који их кваре (ср. Д. А. 13, 10). Ко сам ја, а ко ти, да самопоуздано путимо путеве Цркве кроз историју? То је благодатни позив духоносних отаца; Св. Серафима Саровског, Св. Прохора Пчињског, Св. Саве, Јована Кронштатског. А наш је позив да за њима идемо молитвено и смирено, сем ако не желимо да полугом гордости избацимо себе из саборне заједнице са Црквом. Никакав модернистички salto mortale није у духу Православне Цркве. Спремаш ли се да учиниш корак унапред, осврни се, ослушни шта ти Дух Свети саветује кроз богоносне оце и Св. Васељенске Саборе. Не осврнеш ли се, не ослушнеш ли, не послушаш ли – себе стављаш изнад Васељенских Сабора, и тиме на себе згрћеш све њихове анатеме. Ако наша помесна Црква жели да остане православна и да иде напред, она то може једино ако корак који хоће да учини напред учини саборно: са свима Апостолима, са свима Мученицима, са свима Исповедницима, са свима Светим Оцима.“

Конзервативизам значи ЧУВАРНОСТ. Конзерванс чува зимницу да се не уквари, а Дух Свети преко светих људи чува Цркву да не постане, како би рекао отац Јустин, тркалиште привиђења у име „прогреса“ и „будућности“, а тобожње обнове „ранохришћанске праксе“.

 

НЕМА ХРИШЋАНСТВА БЕЗ ЦРКВЕ

 

Крајем фебруара 1968, Свети Јустин Ћелијски поновогрми, пишући оцу Атанасију:“Папски римокатолицизам и није Црква. То је псевдоцрква, и авај – антицрква. Апостолског прејемства не може бити у јеретика. Јерес самим својим бићем уништава прејемство. Јерес је ломача лажи на којој прејемство апостолско сагори. А папизам је не само јерес, већ свејерес. Нарочито од Првог Ватиканског Сабора,  од Другог: на ломачи те свејереси спаљена је сва Истина Апостолска, сво Еванђеље Апостолско, а тиме и само Апостолско Прејемство. Кроза све то спаљена је сама Црква Апостолска. А Црква је сам Богочовек Христос у свој пуноћи своје Божанске Ипостаси“.

Оцу Амфилохију 19. новембра 1969. ћелијски исповедник пише:“Јерес је, сејерес, тврдити да се Црква разделила. Тога никада није било, нити може бити. Отуда савремени екуменизам, овакав какав је, представља и логички и историјски апсурд“. На треће Тројице 1973, он додаје:“За мене, јеретици не могу имати благодатно свештенство. Самим тим што су јеретици, они немају апостолско прејемство. Иако су га пре јереси имали, са јересју они га губе“.

Савремени екуменисти, који папистима и протестантима дају комплименте да су некаква „црква“, непосредно се греше о завете Светих Отаца, међу којима блиста и Свети Јустин Ћелијски.

 

ОЧЕКИВАЊА ОД ДУХОВНЕ ДЕЦЕ

 

Он је од своје духовне деце очивао одлучну борбу против папског и протестантског екуменизма и модернизма.

Тако 1970, отац Јустин пише јеромонаху Амфилохију:“Метанишући пред милим оцем Атанасијем, и грлећи га, ја сам грлио сву вас тројицу и метанисао пред вама. И молим се Преслатком Господу да вас, сву тројицу, саборно води и руководи на свима путевима вашим, води и руководи кроз свете тајне и свете врлине, и да од вас начини јунаке Православља, који ће умети богомудро и јуначки исповедати истину Православља на свима поприштима и бојиштима овога света, по цену свих мученичких жртава и исповедничких самопрегора.“

На дан Светог апостола Томе 1971, отац Јустин пише јеромонаху Артемију:“Веома ме радује што си летос посетио Европу и осетио да у њој Господ Христос није „Пут, Истина и Живот“, већ – библиотека. Јектичави хуманизми нагло умиру, да ускоро најзад сасвим умру. И нас ће захватити то, ако се апостолско светоотачким Православљем не држимо Богочовека Господа Христа свим бићем својим“.

А јеромонаху Иринеју пише, изражавајући поштовање пред његовом оновременом правоверношћу и ревновањем за догмате и каноне:“Веома ми је мило што си у Европи био заставоносац Православља“.

Касније га обавештава:“Са радошћу ти шаљем светоотачко дело „Христианства нет без Церкви“, од архим. Илариона ( Троицког ),  и свесрдни благослов да га што пре преведеш на српски.“ Како је о црквеним питањима писао и мислио Свети Иларион, умучен од комуниста, јасно је из Иларионових исповедничких речи:„Ја никако не могу да мислим да су православље и римокатолицизам скоро једно исто, да су то две помесне цркве. Ја исповедам да је Црква једна, а римокатолици за мене нису Црква, па према томе, нису ни хришћани, јер хришћанства нема без Цркве.“

Авај, данас се многи – премноги у Цркви од Истока претварају да су папа и његови – Црква. Али нису, јер немају Духа Светога, и јер, како је говорио Достојевски, проповедају унакажени лик Христов.

 

ПРОТИВ ИЗДАЈЕ

 

Поводом конференција на острву Родосу, када се, шездесетих година прошлог века, спремао некакав „православни“ екуменистичко – модернистички сабор ( који је коначно организован 2016. године на Криту и – пропао ), отац Јустин је јеромонаху Амфилохију јасно ставио до знања:“То је: екуменизам = нихилизам јудинских Никодима, Алексеја, Германа. „Родоси“? Прокомунистичка схватања Православља, и проблематике Цркве Прав ( ославне). Под тиранијом руско – српског комунистичког нихилизма, и грчког слободарско – протестанстког рационализма, схоластицизма, анархизма, и атинагорског авантуризма. Ужурбаност куда? Комунистичка тиранија и грчка мракоманија – „ловити у мутној води“.“

Тако је својевремено писао и јеромонаху Атанасију, почетком септембра 1968. године, када су православни делегати изједначили себе са јеретицима, позивајући их на „равноправни дијалог“, а не на покајање због отпадије од Христа:„Врхунац издајства представља она бедна просјачка молбена одлука Родоске конференције родоских митроносних административаца: да се са јеретицима разговара „на равној нози”.

Било је то време кад су комунисти на власти у источноевропским земљама користили руководства православних помесних Цркава да постигну своје циљеве, пре свега контролу над вернима и њиховим животом. С друге стране, цариградски патријарх, архиекумениста Атинагора, шуровао је са папом Павлом Шестим и „журио у загрљај“, укидајући старе анатеме и проглашавајући „доба љубави“. Отац Јустин је био против свега тога, јер је знао да нема Љубави без Истине. И једно и друго је Личност Христова.

Зато је одлучно и оштро писао јеромонаху Амфилохију: „Не чуди ме што је ревнитељ Православља Митрополит Елеветруполеос Амвросије престао помињати несрећног патр(ијарха) Атинагору. То би требало да учине сви прави епископи православни. Изгледа да његовом падању и пропадању нема мере. На страхоту и ужас неба и земље данас се такмиче у јудинским издајствима два бедна патријарха православна: Цариградски – Атинагора, и Московски – Алексеј. А највећа одговорност пада на Православну Грчку Цркву, која је једина у слободи, и дужна је да позове све Помесне Цркве на саборни и саборски отпор јудинским издајствима ове двојице безумних патријараха. – Много ти хвала, чедо моје мило, што ми шаљеш исечке и податке о апостазији ове двојице патријараха.“

Тако је ревновао ћелијски Исповедник, кога су у Грчкој звали високоврхим храстом Православља.

 

СТАЊЕ У СРПСКОЈ ЦРКВИ

 

Отац Јустин је био оштар критичар стања у СПЦ, чији је врх покушавао да прави компромисе са богомрзачком влашћу и представи јавности како су црквено – државни односи добри. Јустин је писао:“Сва су српска срца у Земаљској и Небеској Србији од бола и ужаса зајецала – и стално јецају; и сва су српска лица од стида и срама поцрвенила – и стално црвене, када је са Српске земље лансирана – и још се увек лансира – козмичка лаж: да је Српска Православна Црква у комунистичкој Југославији слободна, и да су њени односи са државом добри, бољи, па и најбољи. Ту козмичку лаж лансирали су широм земаљског и небеског света комунисти и њихови измећари, и све бучније и бучније, све бестидније и бестидније, све безобзирније и безобзирније, непрестано лансирају ту лаж и Истоку и Западу, и Северу и Југу, и земљи, и небу, као да се сав Јуда уселио у њих. А чињенице, из сваког квадратног метра и сантиметра широм наше земље, просто ричу и урличу против ове јудинске безочне и бестидне козмичке лажи. И објављују тужну и ридајно болну истину за све који имају уши да чују: да је Српска Православна Црква стално на диоклецијановском мучилишту диктатуре комунистичког безбожништва.“

Нарочито га је погађала чињеница да је у Америци настао раскол изазван рашчињењем владике Дионисија, које су, због епископовог антикомунизма, тражили Тито и његови измећари.

Јеромонаху Атанасију је, о односу према сукобљеним странама у САД, писао:„Твој став према нашима тамо је исправан: држати се подаље по страни. У мени све више сазрева, и преовлађује мисао, да би за наше тамо био најцелисходнији излаз: основати Заграничну Српску Цркву, по примеру [Руске] Анастасијевске, или са њом заједно, или у неком другом, увек светоотачко-православном јединству са њом“. Веровао је да би Срби у дијаспори, пре свега у САД, требало да пођу путем Руске Заграничне Цркве, која се одвојила од Московске патријаршије подвлашћене безбожницима, али која се, кад је комунизам пао, вратила у црквено јединство.

 

ОТАЦ ЈУСТИН И СРПСКИ АРХИЈЕРЕЈИ

 

Отац Јустин пише јеромонаху Атанасију да је након Сабора СПЦ од марта 1964. године, којим је почео амерички раскол, одлучио да не објављује Житија Светих:“Сматрам да Арх. Сабор који је створио раскол [у СПЦ у Америци] — највећу трагедију у историји Српске Цркве и Српског народа, није достојан да штампа „Житија Светих”, ту незаменљиву светињу Православне Цркве. Најсрамнија генерација Архијереја одкад постоји Српска Црква — то и све што иде уз то и око тога. — Од расколотворног Сабора прекинуо сам сваку преписку са Архијерејима наше несрећне Цркве: не честитам им ни празнике, нити одговарам на честитке. Општим само са нашим епархијским Архијерејем.“

На Васкрс 1966, отац Јустин пише да се моли Богу да оца Атанасија сачува „ради спасења многих српских душа и на свеопште и бесмртно добро Српске Цркве, која се данас злопати и издише у загрљају многих Јуда“.

Младом Ристу Радовићу такође пише о стању у нашој Цркви:“Епицентар садашње трагедије Српске Цркве јесте у том што смо напустили, и издали, Свете Оце = Свето Предање, и „администрација“ наше Цркве бесомучно јури по пустињи својих лудих жеља; жеља лакејских, жеља јудинских, жеља човекоугодичких, жеља самоугодничких“.

А 8. августа 1969. отац Јустин јеромонаху Амфилохију каже: „Богомудро си поступио што си одбио написати чланак поводом прославе 750.г. самосталности Српске Цркве. Јер ту свету самосталност нико до сада у историји српскога народа није тако безочно осрамотио, и погазио, и попљувао, као данашњи наши архијереји, лакејски поробивши себе црквоборачким безбожницима комунистичким“.

На Илиндан 1973, отац Јустин опет наглашава своје схватање црквене ситуације јеромонаху Амфилохију, али га ипак позива да дође у земљу и бори се за будућност светосавске вере:“Наша Црква је антихристовски гоњена у нашој земљи. Твоја, и твоје свете сабраће, будућност овде? Спасов Крст који се извија у свепобедно Васкрсење наше Цркве и нашег народа. А са васкрсењем и вазнесење изнад свих смрти, изнад свих грехова, изнад свих ђавола./…/ Знам, благосиљајући твој долазак нама, ја те позивам у ужарену вавилонску пећ. Али се са вером чврсто надам да ће Свеблаги и Свемоћни Господ Вас – децу Своју и чеда Своја, росом благодати и љубави Своје сачувати читаве и здраве у овојх вавилонској пећи на процват Српске Цркве и васкрсење Српскога рода.“

Отац Јустин, дакле, никад није губио наду у победу Христа над свим лажима и заблудама комунизма.

 

УГЛЕДАЈМО СЕ НА ОЦА ЈУСТИНА

 

Српски црквени пут мора бити пут Светог Јустина Ћелијског: против екуменистичке свејереси и модернистичке помаме, али и без напуштања Светосавске Цркве, од које отпадају само они који су Христа издали, поклонивши се Западу, оличеном у вашингтонско-ватиканској осовини и протестантској антихристовској анархији… Јер, не заборавимо – и у доба оца Јустина екуменизам је био у пуном дејству: патријарх Атинагора се братимио с римским папом Павлом Шестим, митрополит лењинградски Никодим се залагао за интеркомунију с римокатолицима, а патријарх српски Герман је био један од сапредседавајућих Светског савета цркава. Иако је све одречне појаве су светском и домаћем православљу оштро критиковао, иако је исповедао светоотачку истину да ван Цркве нема спасења, отац Јустин је молитвено бдио над црквеним јединством, изливајући море суза због раскола у Америци и апелујући на СА Сабор СПЦ да крене у сусрет помирењу. Знао је отац Јустин да је раскол изазван дејством безбожничког Титовог режима, и да, поготову у духовној области, само слога Србина спасава. Надајмо се у Бога Живога да ће Срби ту светојустиновску линију трезвеног ревновања за Истину препознати, и да ће остати у Цркви Отаца, чекајући оно што је, по Писму, сасвим поуздано: слом НАТО Империје и златну слободу, утемељену на подвижништву крста.

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

 

 

 

ЛИТЕРАТУРА:

1. Преподобни отац Јустин Нови: Писма, књига 1, Манастир Ћелије, Београд, 2020, уредник и приређивач Епископ умировљени ЗХиП Атанасије
2. Преподобни отац Јустин Нови: Писма, књига 2, Манастир Ћелије, Београд, 2020, уредник и приређивач Епископ умировљени ЗХиП Атанасије

 

ШИРА ВЕРЗИЈА ТЕКСТА ОБЈАВЉЕНОГ У ЧАСОПИСУ „ЖРНОВ“ НА ВИДОВДАН 2023. ГОДИНЕ