ОТАЦ ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Сарајево отворени град

Пише: Отац Дарко Ристов Ђого

Када је Рамиз Делалић Ћело, убица српског свата на Башчаршији 1.3. 1992.. у потоњем интервјуу сарајевској ратној телевизији објашњавао свој чин, најзначајнији апологетски детаљ који је истакао оправдавајући свој чин било је „махање српском заставом на Башчаршији“. Њему се такав резон, на жалост, није поткрао. Било је то масовно стање духа тог марта 1992. године. Оно је дочекало многе сарајевске Србе у моменту када су се, након барикада, вратили на своја радна мјеста тог марта 1992. године. За многе од њих – али ни тада за све – био је то сигнал да више не преознају своје дојучерашње колеге. „Није требало да пуца, али шта ће српска застава на Башчаршији?“ – то је било и на жалост остало трајно стање свијести тадашњег, а, тужно смо се увјерили и данашњег Сарајева. У граду у коме сам се родио живе Сарајлије – иако воле да о себи размишљају као о нарочито меким и добрим људима, истина је да су људи – људи, да и људи и менталитети имају своја ограничења и резоне који им се чине саморазумљивим и „добрим“. Тако ће многи на вијест о нападу на српску дјецу на Илиџи, тамо гдје је некада постојао хотел који се звао „Србија“ (наравно, од 1995. не зове се више тако), сигурно врло искрено осудити напад. Уз једну примједбу: ипак није требало ни махати српском заставом. Јер то се данас на Илиџи не смије.

Не тако давно сам са пријатељем из Србије ишао Сарајевом и у једном тржном центру смо видјели пуну корпу навијачких шалова тзв „БиХ“ и Хрватске. Иако је мој пријатељ човјек јасне националне свијести, питао ме: „а, је ли, бре, како немају и шалове Србије?“ Дуго сам касније размишљао како је могуће да неко резонује тако. Ствар није само у личној необавјешрености већ у томе што је наша национална култура систематски артикулисала само и искључиво наивне слике простора изван Србије и Српске. И да: такви су били и остали чак и „највише национално свјесни“ вође СР Србије.

Наивност српског народа је готово невјероватна. Има ту неке природне наивности, али, као што је изузетно оштроумно примјетио проф. Мило Ломпар (коментаришући Михизову опаску да „у сваком Србину чучи Југословен“), српска наивност и спремност на југословенски заборав нису само спонтани већ су увијек награђивани садржаји наше свијести. Конкретно, наш проблем је недостатак националне културе.

Национална култура није само извођење Мокрањчевих „Руковети“ или читање „Зоне Замфирове“. Национална култура је јесте један стални животни садржај којим се историјска искуства једног народа преносе и артикулишу, на суптилан, катарзичан али одлучан и јасан начин. А ту смо и као народ, а, на жалост, нарочито (СР) Србија масовно заказали. Колико дјеце и родитеља у СР Србији данас нешто зна о почецима и узроцима Одбрамбено-отаџбинског рата? Колико се „умјерених патриота“ упире и данас да буде „објективно“ тако што ће сјенчити пропагандним клишеима улогу Срба у Српској у посљедњим деценијама? На почетку и на послијетку: када ћемо почети да зовемо једни друге и питамо се имамо ли шта да кажемо једни другима? Да смо се окренули било културним садржајима који нас опомињу о трагичном историјском искуству, било да смо се увезали као народ и посредовали искуство сарајевских Срба цјелини српског народа, били бисмо опрезнији и знали бисмо да нас у Сарајеву не очекује југословенски стереотип, не очекују ни те улице, а већином ни ти људи, већ један други град и један резон успостављен раније а трајно утврђен марта 1992.

Нашој дјеци и њиховим родитељима брз опоравак – да сам на њиховом мјесту, радије бих свакако спавао у Српској (но, то је њима на одлучивање и вољу), са надом да ћемо једном успоставити правило које стари народи – Хелени, Јевреји, Јермени и ини одавно знају – питај брата за савјет и искуство сада, питај старце за савјет и искуство о ономе некада, па ћеш отићи у непознат град са знањем вијекова а не са знатижељом туристе и лажју медијских слика.

А мом граду рођења и данашњих успомена молитва да једног дана буде бар добар колико и „зли“ Београд и прокажене Пале, гдје су сви заиста добродошли.