Отац Дарко Ристов Ђого: Русији је потребна идеја и њено оживљавање

Оно што већина наших аналитичара руско-украјинских прилика или не примјећује, или игнорише или просто не жели да каже јесте једна једноставна али одлучујућа разлика између друштва у Русији и Украјини од 1992. наовамо. У много чему, та два друштва тј државе биле су прости друштвени близанци тј постсовјетска слика друштвене апокалипсе била је готово пресликана: олигарси отимају привреду, формира се нова „елита“, „мали човјек“ тј средња класа се најприје сналази, понешто емигрира, совјетска пропаганда абортуса и свеопшта бесперспективност и неки облик презира према сопственој земљи снажно се из дисидентског регистра пресипају у главне токове и почињу да господаре ономе што је остало од културе…

Међутим, Украјина се од те 1992. одмах окренула према украјинском национализму тј украјинским национализмима: појавио се западноукрајинско бандеровство, средњеукрајински национализам, чак и пасошки „грађански“ или „државни“ национализам за исток земље и црноморске рускојезичне области…

У то вријеме, у Русији је национализам био и остао забрањена ријеч, пежоративан термин а сама Россијска Федерација се тражила у многим историјским слојевима од којих сами врх економске „елите“ и јељцинистичка „политичка елита“ никада нису видјеле потребу за било каквом идеологијом. Оно што се на крају догодило опет није била нека конзистентна идеологија већ више слојевита, седиментна смјеса разних историјских, културних, етничких слојева које је обједињавала централна власт, руски језик и понешто од инерције културних процеса прошлости. Језик и култура, показало се, нису чак ни у 19. вијеку успјевали да хомогенизују државе ако културна и политичка елита немају непомућену националну свијест.

Све то је довело до тога да су 1992. и Украјина и Русија биле заправо врло хетерогена друштва на крају је довело до тога да је Украјина с временом украјинизовала чак и етничке Русе јер је кретала у правцу националне хомогенизације док је Русија заувијек стала тражећи геостратешке доктрине и историјско-философске парадигме, али без идеологије? Како без идеологије? Ево, јуче је четврти пут за посљедње двије године да А. Г. Дугин тражи „идеологизацију“ Русије, њену „мобилизацију“, „уозбиљавање“ итд. Зашто? Зато што, лавирајући између разних политичких и економских олигархија, етничких групација и идејних магли, руско друштво још увијек не налази снаге да уради оно што је чак и Стаљин знао да мора да учини – да прибјегне идејној мобилизацији око руског национализма. И у томе је својеврсна противрјечност људи попут Дугина: они одлично знају да је Русији неопходна идеолошка хомогенизација – али по инерцији (и из страха од национализама који би растурили многоетничу Федерацију) и даље ће се предлагати „империјска свијест“, „евроазијска парадигма“, „историјска улога“ – читав низ апстрактума који и даље нису у стању да хомогенизују друштво.

Украјина је тако, након 1992 кренула на пут хомогенизације, убрзала тај пут од 2014, а од 2021. катализовао се осјећај припадања, жртве и страдања који је заковао то јединство. Да: историјске основе тог осјећаја су фалсификати. Но друштвена пракса је до сада показала не само на примјеру украјинске нације већ и многих других да је хомогенизацију могуће извршити и на историјским фалсификатима као што је могуће идеолошким маглама збунити, дезоријентисати, чак учинити потпуно дисфункционалним старе народе са народним/националним осјећајем старијим од савременог концепта нације. Украјински национализам је, на примјер, уобличио и масе и украјинску олигархију.

Чак и на плану политичког организовања, људи лојални руском језику и својој прошлисти, никада нису понудили неку „сверуско-интегралистичку“ визију већ разне „регионалне идентитете“, „језичка права за руски језик“, совјетску културну имагологију… Са једне стране агресиван, једноставан, жесток, негативан национализам а са друге увијек широк и нејасан фронт без идеје и јасног средишта. Украјински национализам је продирао у сваку пору Украјине а људе који нису хтјели да му се повинују тјерао је, прогонио или асимиловао. Са друге стране су се налазили само храбри појединци који нису хтејли да се покоре. идеја о „руском свијету“ и сама је заостајала за процесима три деценије од њиховог почетка.

Ту долазимо до ситуације коју недавно описује В. Орбан у свом историјском говору. Ко је хтио, могао је да причита јасну оцјену тренутне ситуације у којој је Орбан описао осјећај хомогенизације којим располаже Украјина као и економску виталност Русије. и једна и друга су изненадили многе и обје су разлог зашто нити је „Москва на кољенима“ нити су некадашњи Руси дочекали браћу са цвијећем.

Дакле, просто на просто: Русији је потребна идеја и њено оживљавање. Не концерти и перформанси, маршеви и вечеринке са хармоником уз обавезну реченицу да „велика земља може да себи приушти да живи као да се ништа не дешава.“ До недавно сам имао прилику да врло често приупитам познаника из Белгорода како је у граду који је тако близу Харкова. „Рат се нас не тиче – он је тамо“, добио бих мало индолентан и презрив одговор. Јуче се рат доселио дословно у Белгород. Видите: Руси су невјероватно жилав и сналажљив народ. Много шта ће се практично врло брзо пребацити на измјењене услове.

Али и даље остаје питање: гдје је ту идеја и средиште? Када ће се коначно десити та најприје идејна мобилизација – предуслов могућности било каквог другог ангажовања цијеле Родине? Када ће се поново наћи то средиште – и како га наћи ако је „национализам“ проказан и одбачен као могућност, па и руски национализам?

Када ће конкретно неко коначно схватити да родољубље није само један од културних перформанса већ везивно ткиво које је важно колико и власт сама – па и важнија од власти. Јер из љубави према Русији су се већ неколико пута поново рађале Русије као што су обје руске Империје већ једном пале у тренутку када спољни фактори осјете да је у руском човјеку побиједио нихилистички индивидуализам и идејна магловитост коју ни власт ни статус силе нису могле да одрже без потреса. Докле треба да дође украјинска војска да би неко у Кремљу схватио да није довољно само се ослањати на заостало космичко зрачење руске културе, родољубље из Великог отаџбинског рата или политичко-економски шах кадровима већ је неопдно наћи идеју и снагу да се по идеји живи?