ОТАЦ ДАРКО РИСТОВ ЂОГО: Европрајд је плеоназам

Него: гдје смо у свему томе ми? Најбоље би било да смо виталан, јасно отпоран, косовски завјетан народ каквим нас Радован Самарџић описује у XVI и XVII веку, у условима једног старијег ропства

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Европрајд се догодио: у ком обиму, на који начин и са коликом прихваћеношћу остаће још дуго да се анализира, полемише и расправља. Ипак, најава придруживања поворци провокатора једног радо виђеног госта терористичке УЧК била је довољна да укине игру снажне двосмислености коју су надлежне власти играле од почетка, надајући се да ће им се неке околности ипак „отворити“ наруку

Управо је интервенција амбасадора дежурног свјетског полицајца Кристофера Хила подигла српску полицију на ноге и ставила је на одбрану неодбрањивог, чиме су власти које полицијом располажу, али и полиција, као симболички и стварно највише експониран орган српске државе, у извјесном смислу самоукинули. Правно, политички и чињенично, Србија и даље има „суверену“ власт и монопол моћи подарене тој власти.

Ипак, кордон полиције који окружује Цркву Светог Марка и омогућује дегутантно симболичко иживљавање албанских и других космополита „другачијег сексуалног усмерења“ на српској светињи оголио је колонијалну природу данашње Србије. Поступак амбасадора Хила само је показао да је за владање Србијом након 5. 10. 2000. ипак важније имати на својој страни посуђену моћ колонизатора него артикулисати било какву (понекад заиста и по себи двосмислену) вољу народа. Можда у просјеку Срби заиста желе и европски животни стандард и руско геостратешко опредјељење, можда смо културолошки окупирани виђењима живота које је створила холивудска фабрика жеља и демона, али и такви знамо да не желимо ругање оним остацима предачке савјести који још нису загушени. Зато је снажна игра двосмислености – коју власт игра и око Косова, за које, какви год да смо, знамо да га се нећемо одрећи – морала да дође крају, јер свака таква игра мора да се оконча.

Да није била снажна, да нисмо слушали јасне поруке и јаке ријечи, „контролисање“ штете након промјене курса би било лакше а масовна сумњичавост према сваком будућем кораку мања. Овако остаје савршено смислено питање да ли ће се и будуће најаве „непоколебљивости“ окончати демонстрацијом покорности?

Међутим, подједнако важно колико и свођење утисака након параде изругивања светињама српског народа је питање о будућим „прајдовима“ и Европрајдовима“. Расправа о „прајду“ као елементарном праву грађана Србије да испољавају своју „сексуалну оријентацију“ водила се сваке године у нашем друштву у вријеме око „Србија-прајда“.

„Европски“ карактер овогодишње параде послужио је само као појачивач утисака – од ноторне чињеница да се Србија, тј. њена власт сама пријавила да буде домаћин Европрајда до огољене колонијалне реторике и демонстрације моћи САД и 22 земље чији су амбасадори појмили да су у Србију дошли да би њоме управљали из својих посланстава. Европрајд не смије да прекрије чињеницу да, и поред јаких илузија многих за(о)сталих у модернистичком схватању Европе као културног и цивилизацијског ентитета који још може да буде спасен од своје пропасти (и од контаминације других својом пропашћу), Европа данас нема снаге да опет буде врједносно важна и здрава. Европрајд није сложеница већ својеврстан плеоназам, ако не и таутологија. Он је само још једна демонстрација политичке агресије којом се надокнађује недостајућа културна припремљеност Срба да сами од себе изњендре „прајд“ и „Европу“. Само још једна офанзива у тренутку у коме нас Јуроњуз свакако обавјешатава и бомбардује да Ukraine siegt an allem Fronten (Украјина побеђује на свим фронтовима).

За нас саме далеко већи проблем представља наша тврдоглава укоријењеност у погрешним изборима ХХ вијека који су резултовали колонијалним статусом. Њихово свођење и анализа не могу стати у један новински текст, али остаје чињеница да наш проблем нису само амбасадори-насилници и њихови домаћи сеоски кнезови (не и „честити кнежеви“). Културолошко покоравање Срба је половично неуспјешно, али половично и успјешно.

Узмимо за примјер само питање односа према сексуалности и јавном моралу. До средине ХХ вијека и почетка сексуалне револуције кроз популарну културу унутар европског па и српског друштва већ се десио својеврстан размак између приватног и јавног морала (да ствари нису никада биле идеалне, може да нас подсјети и виђење Срба из пера Владике Николаја у данас наглашено актуелном спису „Рат и Библија“). Ипак, тек је сексуална револуција довела до културне промјене – коју су, иако политички, наводно, одвојене, прошле и комунистичке земље, укључујући СССР и СФРЈ. Људска сексуалност, у много чему на трагу ране психоаналитике и новијих философских теорија идентитета, почела је да се посматра као ствар искључиво субјективна (те тиме лична) и експериментална.

Слојеви човјековог идентитета још нису били порекнути у цјелини, али је родни живот – као једно од његових најважнијих средишта – био избачен напоље, на вјетрометину експеримента, слободног комбиновања, драматичног самоуништења које је рокенрол култура (и њени деривати) непрекидно романтизовала.

Од експерименталне сексуалности као важног дијела идентитета „европског“ човјека (а само је homo occidentalis по схватању своје културе истинити homo) до експерименталног посматрања сваког идентитета – само је један корак. И тај корак је пређен у колективном Западу, а он се стара да се сваки идентитет уништи не би ли се умјесто њега створила раса суштински безидентитетских људи. Јер човјек се мијења, а под притиском се мијења још више. Зато је потпуно бесмислено указивати некоме на колективном Западу колики је нонсенс њихов непрекидни захтијев за промјеном српског идентитета и националног карактера. Највећи број људи који нам то желе и сами немају ниједну чврсту упоришну тачку у себи већ се хватају за оно што им се као смислотвореће понуди. Зато „зелени“ активисти у трептају ока шаљу оружје на источни фронт. Они који су свјесни распада концепта идентитета или су заинтересовани за тај распад или немоћни да га спријече.

Него: гдје смо у свему томе ми? Најбоље би било да смо виталан, јасно отпоран, косовски завјетан народ каквим нас Радован Самарџић описује у XVI и XVII веку, у условима једног старијег ропства. Сигурно нисмо ни сасвим премљевена маса људи без отпора и могућности обнове. Ако погледамо само наведено питање нашег односа према сексуалности, видјећемо да су у већини данашњи Срби „заостали“ не у ранијим вијековима већ у ранијим деценијама ХХ вијека. Сексуалност је масовно појмљена као нешто чиме се „експериментише“, дјецу нам уџбеници и наставници охрабрују да „истражују своје и туђе тијело“. И поред свеопште (мада све мање изражене) забринутости за демографску слику друштва, за однос према „породици“ као „основној ћелији друштва“, чињеница је да културна инерција ХХ вијека снажно живи у српском друштву и образовном систему. А они истовремено двосмислено сугеришу младим Србима да је „породица основна ћелија друштва“, али и да је брак мање-више лако раскидива конфедерација двије индивидуе које су слободне да пођу својим путем када год им се заједнички пут не допадне.

Ако на све то додамо подземни рад иностраних фондова, јасно нам је да ће „Европрајдова“ бити све више и све чешће, мада на неком скривенијем нивоу. Не вјерујете? Погледајте, рецимо, само званичну информацију са интернет-сајта МУП-а Републике Српске („Српске Спарте“ 2.0) о томе како је: „У организацији удружења Мреже жена МУП РС- RS WРОN у Бијељини дана 28. 7. 2021. године одржана едукација за полицијске службенике полицијских управа Бијељина и Зворник на тему Сензибилизација полицијских службеника у раду са ЛГБТ популацијом… Радионица се реализује кроз пројекат Промоција различитости и једнакости у БиХ који реализује удружење Мрежа жена МУП РС – RS WPON уз финансијску подршку Европске уније и Вијећа Европе.“

За сада нисмо видјели Европрајд у Бањалуци. Онај у Београду, српској престоници, намјењен је цјелокупном српском народу.

Печат.рс