ОТАЦ ДАРКО ЂОГО: Што прије појмимо да смо окупирани – лакше ћемо схватити да је наша дужност – отпор

Зато: не у странпутице плаћених отпора већ у отпорност Завјета. Не у комитете већ у породице. У школу, у Цркву, у дом, на гумно, на сабор, међу људе, али само и једино тамо гдје и даље звони наша ријеч, гдје сељаци сањају краљеве и ослобођење и уједињење

Пише: О. Дарко Ђого

Није потребна никаква посебна проницљивост да увидимо да се на политичком плану не одвећ скривеним техникама колонијалне окупације демонстрира брутална десуверенизација српског народа у његовим историјским земљама: Српска се бори са међународним притиском али и за боље организовано друштво у коме би суверенизам проистицао из реалног садржаја а не би била ни прокажена, ни дневнополитички маневар.

У Црној Гори се у сваком моменту догађа политичка тв новела у којој нас замршеност односа збуњује, али се само види рука режисера. Чак је и у Србији јавни дискурс сведен на измјештање споменика Стефану Немањи од Маринкове Баре до Маглича и препуштеност једног Србина суду институција које засигурно не би реаговале да је, рецимо, написао „моји Југословенчићи“. Дакле: витална моћ и цјеловитост дозивања српског народа коју смо показали у протеклим годинама сада изазивају реакцију за коју морамо бити спремни. Не само да ће се демонстрација деполитизованости српског становишта настављати већ ће се настављати и фрагментација сваког порива за организацијом и уједињењем.

Једном ријечју: сватимо да смо под директном окупацијом. То је ноторна чињеница за АП Косово и Метохија, Српску, Црну Гору. Али нисмо први пут под војном окупацијом у својој историји. Али много важнија и тежа од војне јесте идентитетска, мисаона и духовна окупација. И под њом се налазимо.

Што прије појмимо да смо окупирани – лакше ћемо схватити да је наша дужност – отпор окупацији. По могућности паметан али одлучан, прилагођен несразмјери војне и политичке снаге, али тиме ништа мање – него управо више – артикулисан и јасан, без мимикрије, која нас је увијек водила у странпутице и претапања.

Отпор је немогуће пружити ако само знамо коме се опиремо, али не и зашто се опиремо. Ако немамо наше оријентире. Огорман дио нашег проблема управо јесте узрокован безидејношћу и духовним вазалством економски и политички најпроминентнијег слоја српског народа чије новостечено богатство стоји у апсолутној несразмјери са духовним сиромаштвом. Зато је наш највећи задатак данас гласан и јасан звук српске културе, духовности, црквености – наш узвик из дубина хришћанског, народног, српског духа који ће се дозивати са краја на крај српских земаља и који неће дозволити било какву какофонију. Ми данас немамо пречег посла од онога да, као гуслари у она времена, носимо исти Дух и исти Еп и исти жал и исту радост. Да у штаповима наше културе, поезије, љепоте носимо тајне устаничке поруке и залоге остварења наших снова.

Зато: не у странпутице плаћених отпора већ у отпорност Завјета. Не у комитете већ у породице. У школу, у Цркву, у дом, на гумно, на сабор, међу људе, али само и једино тамо гдје и даље звони наша ријеч, гдје сељаци сањају краљеве и ослобођење и уједињење.

Досањаћемо, није нам први пут!