Отац Дарко Ђого о 17. марту: Докле сами не повратимо косовски етос као минимум савијести, нећемо се наћи на путу избављења

„Тог 17.3.2004. требало је да се вратим из посјете драгом пријатељу, тадашњем пароху у мјесту Рудница, на самој администразивној линији између уже Србије и АП Косово и Матохија. Данима раније ми смо посјећивали сјевер Косова – сјетимо се да је то било вријеме прије Бриселског споразума, вријеме када су међународне војне снаге и Срби контролисали сјевер без примисли да би приштинска администрација као пресвеучена ОВК могла да дође сјеверно од Ибра. Ипак, и на сјеверу се осјећала узнемиреност и видјело се повећано присуство снага КФОР-а, нас су, рецимо, неубичајено често заустављали украјински војници. Данас се многи не сјећају, али погрому је претходила медијска „артиљеријска припрема“ у виду лажних вијести о кривици Срба за смрт албанске дјеце у Звечану (ако се добро сјећам). Међутим, нико није могао да замисли да би се пограм могао десити на такав дивљачки начин и са таквом брзином“, почео је за портал ИН4С причу Отац Дарко Ристов Ђого о ноћи када су горели векови за српски народ и Српску православну цркву на Косову и Метохији .

То јутро је, како каже, са оцем Давидом, врло рано дошао до њиховогполицијског пункта и замолио српску полицију да замоли некога да га повезе до Краљева. Замолили су један комби којим су се Горанци превозили до Београда. Било му је, како додаје, пријатно са тим простодушним људима, све док нису чули прве вијести о немирима – у Краљеву.

„Сјећам се да су тих дана Вечерње Новости кренуле са пласирањем јефтиних књига уз њихове бројеве а прва таква књига – „Име руже“ Умберта Ека – поклањала се без надокнаде. Зато сам брзо отрчао до прве трафике, на којој ми је продавачица рекла: „Дете, књига нема, све смо разделили, а ко ће да их чита када чује вести – не знам“. Из гласа сам наслутио да се дешава нешто крупно. Међутим, још нисмо знали за размјере злочина. То су били најтежи тренуци – не знаш да ли поћи или се вратити, како уопште помоћи, како да не постанеш помоћ а не један више проблем? На жалост, та врста неснађености, затечености, неорганизованости која рађа беспомоћност, готово увијек прате трагичне српске усуде. Ми смо храбар народ, у то нема сумње, али дезоријентација и дезорганозација често нас паралишу“, додао је протојереј-ставрофор др Дарко Ристов Ђого, редовни професор ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву.

Докле сами не повратимо косовски етос као минимум савијести, нећемо се наћи на путу избављења

Убрзо су се показале размјере злочина, до нас дошлче стравичне слике из Приштине и Призрена, Ђаковице и Пећи, са сваке тачке у којој су Срби били препуштени зулуму. Свјестан сам да се свијет налази на рубу Трећег свјетског рата или већ у њему, знам да је Србија и српски народ у осјетљивој позицији, али не могу да се не запитам: ко је нормалан икада могао да помисли да ће пресвучена УЧК на било који начин да заштити Србе или да их барем остави на миру? Ко то и у име чега од „српских“ и „просрпских“ политичара има право да честита „независност“ и остале празнике крволоцима нашег народа – шта се са нама десило када тако брзо заборавимо и опростимо зулум? Нисам једном, нарочито у Црној Гори, присуствовао огорченим расправама између Срба у којима се свом политичком идолу багателише и опрашта сарадња са УЧК институцијама под паролом „морало се, нема се избора“, а онда се политичким противницима сарадња са тим институцијама набија на нос као „издаја“. Све се своди на оно „када ми потпишемо споразум или честитамо празник онима који су нас прогонили – онда је то у реду јер то од нас тражи Запад а када то исто ураде наши противници – е тада је то издаја“. Знам да ће ваши читаоци – сходно томе ко су им „мудри политичари“, а ко „издајници“ – да ми замјере овај став, али свеједно он стоји: докле год се као народ и то као Цјелина, не манемо себезаваравања, докле год не схватимо да је идентитет – интегритет, докле не повратимо моралну снагу да кажемо свакоме политичару – фавориту или противнику, неважно – да нико нема право да нам своје компромисе са крвницима представља као моралне чинове, политичку мудрост и велике побједе, не само да ћемо страдати, него ћемо, што је још горе, политички обесмишљавати страдање. Од „Олује“ и „Бљеска“ – српска културна сцена није се ослободила заљубљености у затамњено зрцало Загреба. Узалуд смо ми сарајевски Срби носили своје мртве на Пале када тиме још никоме ништа нисмо рекли на српском културном простору у коме се Сарајево појављује као град ћевапа и музике. Толико жртава на Косову – а и даље нас српски политичари понижавају када, под притиском пристану на компромис па нас још увјеравају да је то одлично и паметно, или када, као у Црној Гори, „просрпски“ политичари беспотребно а знајући да им гласачи неће рећи ништа, честитају празнике онима који су нас тога дана прогонили. И чему онда велика прича о страдању и ожиљцима? Боле нас? Боле. Да ли смо у стању да их преточимо у конкретан захтијев који ниједан српски или „просрпски“ политичар неће моћи да игнорише – изгледа да нисмо. Докле сами не повратимо косовски етос као минимум савијести, нећемо се наћи на путу избављења.

Какву је улогу тада имао блаженопочивши митрополит Амфилохије за васцели српски народ на Косову и Метохији Отац Дарко Ристов Ђого каже да се сјећа његових свједочанстава, али и свјевочанстава других о његовом доласку. Оно што је рекао неком приликом оцу Радомиру Никчевићу – „па најбоље ти је да погинеш на Косову!“ – то је говорио и себи и мислио и живио тако. Знам да се практично одмах упутио на Косово и да је затим данима сакупљао остатке побијених Срба, али не само тада већ и раније и након тога. Митрополит је имао неки старохришћански однос према смрти и умрлима – за њега су поклани и у муљ бачени мученици били светитељи, њихова звјерима препуштена тијела – за њега су била и остале свете мошти, а Косово за њега увијек „грдно судилиште“ и мјера српског идентитета и мјерило „правости“ било чега што себе назива Црном Гором.

Он је, наиме, вјеровао да постоји нека данас сакривена али никада убијена, српска, видовданска, косовска Црна Гора која ће се кад-тад појавити испод магле Монтенегра и која ће онда збацити све „преузете обавезе према нашим партнерима“ (тј господарима). За њега је тај сан био опипљив попут лобања пострадалих Срба којима је пјевао „Христос воскресе из мертвих…“

Старац нас је тако учио да је Косово мјера сваке српске земље тј читаве Отаџбине: ко год мисли да ће Његошева Србија „од Дунава до мора сињега“ васкрснути не тајном Христовом и видовданском, у тренутку када Косово опет постане оно што дишемо, ко год мисли да ће нам се оно дати без нас, неком „мицом“ на тектонским геостратешким плочама, још увијек није наслутио Тајну коју нам је Старац настојао да каже: ваља живјети Косовом.