ОТАЦ АНДРЕЈ ТКАЧОВ: „НИСАМ ЈА ТАКО ЛОШ“

„Ја генерално нисам лош човек. Имам грехова, да. Али ко је без греха? Нисам убијао, нисам крао. Па, можда неке ситнице. Чиним добро људима. Ако траже помоћ – помажем. Сви ме поштују. А постоје заиста велики грешници. Целу земљу су опљачкали, где год кренеш – свуда корупција. Новине пишу такве ствари сваки дан – страшно је читати. Е, то су, како ја разумем, грешници. Не боје се никога. А ја? Шта ја? Да има више таквих као ја, можда би било добро живети на свету“.

Да ли сте се препознали у овом монологу? Добро је ако нисте. Овај оправдавајући монолог има на десетине различитих варијанти, са додатком сопствених врлина и туђих мана. Али суштина таквих говора у своју одбрану увек је иста: „Ја сам добар/добра. Нисам светац и нисам анђео, али сам генерално добар. Други су гори.“

Ово је веома опасан монолог. Ово је гнојни чир, који споља манифестује болест скривену у души. Ту болест назовите како хоћете, јер није описана у медицинској енциклопедији. Али њена суштина је у томе што је човек који тако размишља, прво, преварант, а друго, непријатељ Господа Исуса Христа.

Зашто преварант? Па зато што „ако кажемо да немамо греха, сами себе варамо, а истине у нама нема“.

А зашто непријатељ Господњи? Зато што се иза кратке фразе „ја сам добар“ или „ја нисам грешан, други су грешни“ крије читав осињи рој богоборачких мисли.

Ево неких од ових мисли, датих у њиховом логичном извођењу.

Христос је дошао на свет да спасе грешнике. – А ако сам ја већ праведан, онда је дошао узалуд. Бар због мене није морао да долази. Због других – мора. Због оних који су урадили то и то, и урадиће још више. Њима прети пакао. Нека се покају. Што се мене тиче, нема за шта да ме кажњава. Дакле, Христос ми није потребан.

Христос је себе дао да буде разапет за грешнике и пролио своју крв. – Није било потребно. Морате живети и пустити друге да живе. Он је – Бог! Требало је смислити нешто друго. А овако, он сâм је страдао, а нама наредио да трпимо. Нека трпе они које земља не жели да носи. Ја нисам учинио ништа да би Исуса Христа мучили за мене и моје грехе.

Христос ће нам судити. – Не плашим се. Биће како буде. Нека суди. Зато је Он Христос. Ипак, немам због чега да се кајем. И немојте ме плашити. Христос је добар. Он воли свакога. То сте ви све измислили! Знамо ми такве свеце! Бога треба волети, а не бојати га се. Ви сте грешили, ви се и бојте! А ја никоме нисам учинио ништа лоше.

Све ове и сличне речи звуче реално. Оне лете са усана прилично ретко – кад је особа изнервирана и натерана на искреност. Али, уверавам вас, ови дијалози одзвањају у људском срцу. А Бог, који види све тајне срца, чита ове свакодневне хуле као са телепромптера.

Човек не изговара оно што живи у његовом срцу само због немогућности да до краја промисли своје мисли или због непознавања себе. Да смо упознали себе, видели бисмо да нам је место међу онима који распињу, међу лукавим испитивачима, међу римским војницима са бичевима у рукама, међу онима који су викали: „Сиђи са крста – и ми ћемо поверовати у тебе!“ Сви ови људи су имали своју истину. Једни су извршавали наредбе својих претпостављених, други су били љубоморни на старину и закон, трећи су се плашили народног огорчења и жртвовали Једног зарад колебљивог света за многе. У сопственим очима, свако од њих је био у праву. Свако је имао детаљну аргументацију своје личне не само невиности, већ чак и исправности! Зато ми толико често и грешимо у животу, грешимо тешко и одвратно, јер смо сигурни да смо у праву и не желимо да пред Богом признамо да смо грешни.

Али апостол Павле је рекао да је он први међу грешницима, и ми те речи понављамо на старословенском сваки пут кад идемо на причешће. Господ је дошао на свет да спасе грешнике, „а ја сам први од њих“.

Препознати Исуса као Господа и истовремено не препознати себе као грешника коме је потребан Искупитељ – то је чудна и запањујућа ствар. То је – врели снег и живи леш. Ружна комбинација која квари цео живот, као што со и шећер заједно могу покварити свако јело.

Па и ако се чини да се не препознајемо у горњим речима безбожног самооправдања, не треба да будемо сасвим спокојни. Ми једноставно нисмо приметили та самооправдања у дубини нашег срца, коју осветљава батеријска лампа нашег ума. А ако осветлиш дубље – ко зна шта ће искрснути.

Зато – не буди горд, човече, него се плаши. И ако стојиш, пази да не паднеш. И „ако (други) човек падне у неки грех… исправи га у духу кротости, пазећи свако за себе, да не би био у искушењу“.

Да, и молитву пре причешћа с Павловим речима научи напамет!

 

(Телеграм канал о. Андреја; превео Ж. Никчевић)