ОТАЦ АНДРЕЈ ТКАЧОВ: ЈАГЊЕ СЕ ИЗВИЊАВА ГЛАДНОМ ВУКУ

„Религијски национализам је обележје лажних пророка“, рекао је Пол Тилих, немачки верски филозоф који је преживео и анализирао нацизам.

Такође је написао да национализам може да мотивише једнако снажно као и религија. Односно, по степену јачине мотивације и утицаја на живот маса, то су два ривала – религија (мислим само на хришћанство; Тилих такође) и национализам.

Не може се рећи да у Украјини није било сукоба Православља и национализма. Хиљаде верских процесија су доказ за то. Али постојао је и „црв“. Kритиковали су национализам и супротстављали му се не у име Господа Исуса, већ под маском преовлађујућих идеја „демократије“ и „патриотизма“.

То јест, стално су се освртали и стидљиво изјављивали да, наводно, радикали нису демократични, да другима не допуштају право гласа. А ми смо, кажу, за универзалну једнакост, слободу и демократију. Осим тога, „и ми смо Украјинци, чак широкогруди“, тј. чак и више од самих националиста… и тако даље.

И ова игра на семантичком пољу непријатеља обавила је свој посао. Православни су уведени у демократски и националистички дискурс, а ту је потпуно бесмислено сукобљавати се са фашистима. И нико није рекао да је пред нама Древна гадост, привремено скривени демонизам, који више није скривен. Нико није рекао да национализам не жели „језичке законе“ и везене кошуље. Он хоће људску душу. Све, и одједном. У том смислу, он је непријатељ Господњи, јер је Христос пролио крв за нашу душу. Национализам иде у рат са Исусом Христом за потпуно (!) поседовање људских душа.

Ето, то нико није рекао. Или није разумео, или се уплашио. И сада, увучена у поље паганских страдања, преживљавања, шаманских ритуала и расуђивања, Црква у Украјини је потпуно немоћна да утиче на било шта. Ето, баш то: и ми смо Украјинци, само не ћубасти и не сабљозуби; и ми родну мову/земљу/песму волимо; и ми смо за мир у целом свету – све то за непријатеља није страшно, него му је чак смешно до презира. Зато што је беживотно. То је јагњетово извињење гладном вуку из Криловљеве басне.

Свака религија има право да живи у Украјини – ако „највишу светост“ и идеју потпуне супериорности даје национализму. „Поклони ми се“, поручује нацизам Цркви, „ја сам важнији, јачи и потребнији од тебе, и живи ту неко време. Маши кандилом и кропи водицом док ми не досади. А кад нешто наредим, послушај.“
Ако ово не примећује, човек мора бити тотални слепац; ако ово не разуме – онда је ментално заостао, а ако за ово тражи изговор – онда је ситни калкулант и опортуниста.

Свака историјска катастрофа Цркве (а било их је, ох колико их је било!) јесте Божији суд над тим колико је Црква погрешно мислила и живела у мирним временима, пре него што се катастрофа из потенцијалне претње претворила у опипљиву чињеницу.

А како другачије, пре Васељенског и Великог Судњег Дана, Бог да суди Цркви Својој? Он не може а да не суди Цркви судом времена, јер је казано „време је да почне суд од Дома Божијег“ (1 Пет. 4:17). И Он Њој (и нама у Њој) суди са јасном назнаком да со више није слана, да су древне катедре постале музеји црквене археологије, да иза сачуване форме одавно нема садржаја.
И ко је тамо послужио као бич Божији – Бербери у Картагини, Арапи на Истоку, Турци у Константинопољу, бољшевици у Русији или укро-нацисти у Украјини – све је то другоразредно и споредно.

(Обично не коментаришем ове моје кратке и брзе преводе, али понекад ипак морам. Отац Андреј као да говори и о Црној Гори, о страшној опасности да се Црква упусти у надмудривање са „демократама“ и „фанатицима државе“, надајући се да ће на њиховом терену, њиховим оружјем, одобровољити и уразумити непријатеље Господње. Часни оци, добро пазите!)

(Телеграм канал о. Андреја; превео Ж. Никчевић)