„Великом освешћивању“ су његови следбеници давали многе називе, попут радикалног прогресивизма, критичке социјалне правде, критичке расне теорије, или идеологије-сукцесора, између осталих. Конзервативци су му наденули другачија имена, која указују на њихово уверење да се ради о мутацији старог непријатеља: култур-марксизам или освешћени неомарксизам или постмодерни неомарксизам. Услови за појаву такве радикалне идеологије и њених институционалних манифестација кроз разноликост, једнакост и инклузију, могу се пратити деценијама уназад.

Међутим, оно што је категоризовано као „освешћено“ или „освешћеност“ није марксизам. Марксизам је комбиновао веру у научно осмотриво, дијалектичко кретање историје, покренуто материјалним променама и класним сукобима, који ће бити измирени успостављањем социјализма. Штавише, Џорџ Грант, канадски торијевски филозоф, тврдио је у Ламенту за нацијом да марксизам имплицира постојање смрти која је морално боља од других смрти. „Како би иначе Маркс могао да разликује човеково отуђење од његовог опозита?“ – писао је Грант. „Марксизам стога укључује доктрину људског добра“.

Грант наставља: „Шта је социјализам, ако не употреба владе за обуздавање похлепе у име друштвене правде и људског добра? У пракси, социјализам је увек морао да се залаже за људску самоконтролу“. Капитализам међутим одушевљено прихвата освешћеност, имајући у виду њен потенцијал за стварање нових жудњи које се једино могу задовољити рекламирањем стално увећавајућег броја идентитета, те искорењивањем комуналног и традиционалног отпора корпоративним олигархијама.

Економија морала

Освешћеност представља оно што је послератни италијански католички филозоф Аугусто дел Ноће назвао „духом негације… усмереним на перпетуалну деструкцију претходног поретка“. Носилац револуције освешћености опседнут је „деструктивним односом према свакој традицији“, а нарочито према моралном поретку хришћанства. Ми смо стога суочени са тоталном револуцијом, која брзо води у тоталитаризам дезинтеграције. Ово раскидање са осећањем људских граница открива да је освешћеност још луђа од марксизма.

Од чега се освешћеност састоји? Најсведенију дефиницију даје канадски демограф и професор политикологије на колеџу Биркбек при Лондонском универзитету, Ерик Кауфман. Он је објашњава као „сакрализацију историјски омаловажених расних, родних и сексуалних идентитетских група“. У овом освешћеном новом светском поретку, како га амерички дисидентски академик Брендон ван Дајк назива у Јутјуб интервјуу са Кауфманом из 2022. године, „раса је у самом центру нашег моралног поретка, али категорије пола и сексуалне оријентације су секундарне и формирају неку врсту светог тројства виктимологије. У овом светом тројству, раса седи на трону, а пол и сексуална оријентација с њене леве и десне стране“.

Према Кауфману, овај нови морални поредак поставља поход за већу једнакост етничких, сексуалних и родних мањина као врховно добро. Према социјалном психологу и коаутору Тетошења америчког ума, Џонатану Хајдту, захтеви освешћених типично се базирају на идентитету жртве и умањењу неоправдане патње. Активисти исказују захтеве за промене у форми пасивно-агресивне нарцисоидности и непрекидног малтретирања [оних који се са њима не слажу].

Испод површине, тврди Џошуа Мичел, професор политичке теорије на Џорџтауну и аутор Америчког буђења, лежи континуирана жудња за дехристијанизованом визијом моралног и поделом на проклете и спасене. Све то подразумева економију морала која „мери грехе и невиност“. И ту „никаква равнотежа наплате није могућа“, већ се „сви рачуни морају поравнати“. Према Мичелу, „суштина идентитетске политике није у томе ко смо ми као појединци, него да ли смо грешни или чисти на основу наше припадности одређеној групи“.

Ка савршеној правди

За разлику од тога, хришћани традиционално сматрају да финални баланс између греха и невиности није могућ у земаљском животу. Ослобођење од моралног дуга једино се може постићи кроз искупљујућу жртву Исуса Христа на крсту, чија је крв спрала грехе света са душе човека. Ово традиционално хришћанско схватање подстиче диспозицију милосрђа и праштања. Како Мичел објашњава, „милост је поклон за који у свету правде и наплате нема места“, а може се добити „само након успостављања света правде и наплате“, након краја свих ствари.

Уместо тога, мрља духовног преступа више не дели срца оних који су подложни првобитном греху палог света. Сада се греси приписују само онима који се сматрају извором свег зла на свету: хетеросексуалним, белим мушкарцима. Ово је централно за етичку силу новог освешћеног моралног поретка који за циљ има постизање равмотеже моралне наплате у земаљском животу: мора се постићи коначна, савршена правда за све групе које се сматрају жртвама.

Немогућност опроста за социјалне грехе додатно оснажује потпуну неспособност освешћеног новог моралног поретка да покаже милост према наводним преступницима или опрости наводном грешнику. Отуда узастопна поништавања оних за које се сматра да греше против оних који се сматрају морално чистим. Отуда такође и демонстрације лојалности којим прибегавају компаније, министарства, центри културе и уметности, правници, лекари, војска и сектор безбедности пред захтевима акредитованих група жртава, и то у форми квазирелигијских ритуала и честих фестивала којим се исказује поштовање за „разноликост“.

Епидемија освешћености

Десничари често тврде да је актуелна америчка епидемија освешћености последица увожења иностране идеологије у домаће политичко тело и културу. Следбеници Франкфуртске школе и њихов „културни марксизам“, или француски постмодернисти, често се означавају као извор свих наших превирања. Ови добављачи лоших идеја можда су имали неког утицаја на радикализам који се у Сједињеним Државама развио од 1960-их до данас. Али делује далеко уверљивије да је жар са којим се освешћени исказују укорењен у америчкој религији и култури, досежући све до преласка у 20. век. Сваљивање кривице за ову континуирану револуцију на некакав малигни спољни филозофски утицај је истовремено и непрецизно и симплистички.

Добар део онога што актуелни амерички режим проповеда може своје полазиште наћи у анти-WASP-овском („WASP“, скраћеница која означава беле, англосаксонске протестанте; прим. прев) боемизму Рандолфа Борна и његових интелектуалаца из Њујорк Гринич Вилиџа почетком 20. века. Њихов рад показује гађење и мржњу према америчкој култури и политици главног тока и одражава оно што Роџер Скрутон описује као „културу одбацивања“. Њихова одбојност према буржоаској Америци одзвања кроз сентименте њихових освешћених потомака у академским круговима, корпорацијама и државним органима. Култура одбацивања прошлости прожимала је међуратне интелектуалце и уметнике чија су уверења утицала на ширење административне државе, која их је потом и распространила.

Овај боемизам, заједно са хришћанством социјалног јеванђеља, нашао је свој пут у прогресивизам раног 20. века. У својој књизи Рат за праведност, професор историје са колеџа Хилсдејл, Ричард М. Гембел, тврди да је ова ишчашена религија створила „жељне учеснике света обележеног материјалним прогресом и технолошком ефикасношћу, те све већом моралном строгошћу и озбиљношћу у домаћој и спољној политици“. Верски лидери главног тока схватили су као своју свету дужност почетком 20. века да трансформишу свет у земаљско Краљевство небеско. Ово ће бити постигнуто путем друштвених реформи и административне контроле, како код куће, тако и у иностранству, а нарочито кроз спољну политику. Први светски рат је препознат као прилика да се читав свет посвети прогресивистичкој светој визији света уздигнутог прогресивном хришћанском доброћудношћу. Евангелизам освешћеног империјализма данашњице потиче директно из овог месијанистичког порива. Обе тенденције – одбојност према традиционалној култури и прогресивизам друштвеног јеванђеља – утабале су стазу за освешћеност, одбацујући некада прихваћене моралне вредности у замену за носви свет прогресивних администратора.

Нови морални поредак

Данашњи освешћени нови морални поредак представља радикализацију и интензивирање нечега квинтесенцијално америчког.  И социјално јеванђеље и прогресивизам представљају трансформацију старијег облика америчког протестантизма, који с правом глорификује Мичел. Политика прогресивне друштвене реформе/друштвеног инжењеринга и месијанистички либерални интернационализам су стубови ове нове америчке идеологије. Освешћеност је из протестантнизма изникли плод ових позиција, који сада утиче на постхришћанске миленијалце и генерацију Z.

Инострани утицаји, попут Франкфуртске школе и француског постмоденризма, били су додатно уље на већ распламсалу ватру, а не сами узроци пожара. Настајућа менаџерска држава постала је средство за наметање освешћеног новог моралног поретка, исто онако као што је служила ранијим инкарнацијама трансформативних завета створених у Америци.

Америчка владајућа класа ушанчена је у менаџерском режиму чији корени леже у Америци раног 20. века и њеној масовној држави, те колективистичкој или корпоративистичкој економији. Џејмс Бернхам у Менаџерској револуцији тврди да смо, од почетка 20. века, сведоци револуције начина на који се елита организује и оперише. Масовна популација и индустријски капитализам изнедрили су умасовљење производње, тржишта и друштва у целини. Овај процес се одвија од почетка 20. века и постаје политички и економски доминантан у првој половини прошлог века. То је захтевало новоцентрализовану елиту са задатком да управља и координише новим масовним економским, друштвеним и политичким системом. Административне структуре које су еволуирале толико су организационо комплексне да су захтевале ширење бирократије, без које би се све стропоштало у хаос.

Менаџерска елита

Ове бирократије окупирале су јавни домен и приватни корпоративни свет, који су постали испреплетани. Различите титуле су у употреби, али „менаџер“ и „експерт“ су међу многим етикетама менаџерских елита. Све ово је настало из потребе да се координише и управља материјалним променама. Како је британска самопрокламована реакционарна феминисткиња Мери Харингтон рекла, мимови и материјални узроци испреплетани су и покрећу културну промену. Ова потреба за координацијом и управљањем проширила се на друштвене реформе које су брзо постале друштвени инжењеринг, што је експлицитно и препознато као такво. Ово је нарочито случај тамо где се одвија социјализација деце. Како је британски социолог Франк Фуреди написао у Сто година кризе идентитета, „сада видимо да је културни рат почео у обдаништима, а његове битке често су усмераване на стицање контроле над полугама социјализације“.

Ово је постигнуто кроз примену психологије од стране административне државе, проричући оно што је Пол Готфрид дијагностификовао као терапеутско стање пост-шездесетих које одређује и намеће друштвене норме и морал. Све ово је почело пре Другог светског рата, а додатно је проширено кроз Њу дил и послератне законодавне трансформације. Потреба да се деца уобличе као инструменти ове нове политике укорењена је у губитку поштовања за моралне вредности које су представљали њихови родитељи, што је довело до емпатичког одбијања прошлости и из ње наслеђеног морала. Социјализација, која је доспела у надлежност административне државе, све више се фокусирала на појединца и на потрагу за валидацијом идентитета. Ово досгигнуће ће имати све мање везе са преношењем културе или предачких уверења, а све више са освешћивачком трансформацијом.

Освешћеност стога формира оно што италијански теоретичар елите Гаетано Моска назива „политичком формулом“ у својој књизи Владајућа класа. Он објашњава: „Владајуће класе не правдају своју власт искључиво њеним de facto поседовањем, него покушавају да нађу њену моралну и правну основу, представљајући је као логичну и неопходну последицу доктрина и уверења која су генерално препозната и прихваћена“. Конзервативци који тврде да идеје имају последице често не успевају да докажу како се то дешава. Као историчар комунизма, Ричард Пајпс истиче у својој књизи Руска Револуција да се „побуне дешавају, а револуције стварају“.

Идеје и последице

Шта то чини да једне идеје имају последице, док друге немају? Можда је истина да, како то анкете организације „Мор ин комон“ показују, удео америчке популације која заправо верује у освешћену политику износи неких 6-8 одсто, али остатак становништва се или ћутке повинује доминацији својих владара или пристаје да афирмише њихове свепрожимајуће идеје. Разлог за то је што загрижени „верници“ контролишу полуге друштвене, правне, политичке и културне моћи.

Социолог Џејмс Дејвисон Хантер у својој књизи Променити свет, описује оно што види као реалност ситуације: „Кључни актер историје није индивидуални геније, него мрежа удружења и нових институција које стварају те мреже. А што је гушћа мрежа – тј. што је активнија и интерактивнија – то постаје утицајнија. Тако настају култура и културне промене“. Ова врста културне револуције којој сведочимо потиче одозго, јер, како Хантер пише, „рад на стварању света и мењању света је рад елите – чувара капија који пружају креативно усмерење и управљање унутар сфера друштвеног живота. Чак и тамо где импулс за променама потиче од агитације маса, он не добија замах док га не пригрле и не пропагирају елите“.

Мајкл Линд назвао је ове елите „надкласом“ у својој књизи Нови класни рат, која објашњава да су „најважнији менаџери приватне и јавне бирократе које управљају великим националним и глобалним корпорацијама и уживају диспропорционално јак утицај у политици и друштву“. У нашем свету, „дипломате постају инвестициони банкари, инвестициони банкари постају амбасадори, генерали седе у корпоративним бордовима, а корпоративни директори седе у непрофитним бордовима“.

Три критичне капије

У чланку за Таблет из октобра 2022. године, Линд је наставио свој мисаони низ: „Менаџерску доминацију јача бочна мобилност на највишим нивоима друштва“. Средства ове доминације су „контрола три критичне капије: високог образовања, професионалне акредитације и комерцијалних услуга, нарочито медијских платформи попут Твитера, продајних платформи попут Амазона и финансијских платформи попут Пеј-пела. Све три поседују варијанте исте моћи – да искључе људе из економије“ и да се наметну као мотори социјализације у нашем менаџерском поретку и освешћеној идеологији.

Нови морални поредак (освешћеност) усвојила је наша надкласа као своју нову легитимишућу идеологију. Њену веру у оно што је Линд назвао „технократски неолиберализам“ фатално је подрила финансијска криза из 2008. године. Њени нови чланови одбацују обећање вечито растућег материјалног прогреса у свету који је искусио економску нестабилност. Како бисмо разумели америчку културу данашњице, осећању обескорењености (што га намеће систем социјализације који описује Фуреди) морамо додати материјалну несигурност и културну нестабилност.

Менаџерски режим можда је посејао семе сопственог распада усвајајући идеологију која растаче само тло на којем се гради индивидуално сопство. Како нас Мичел подсећа, упркос освешћеном проклињању прошлости као неумитно умрљаној грехом, наше „традиције су, без обзира на све, наше породице… Оне нас конституишу, живимо у њима и кроз њих и, насупорт површним гледишитима, од њих никад не можемо побећи. Бити без њих, као што је Аристотел некада давно написао, значи бити или звер или бог“.

Концепт цивилизације као такве најбоље сумира ирски марксиста Дезмон Фенел. У књизи Ирска након краја западне цивилизације, Фенел пише да је „цивилизација у својој суштини утемељена хијерархија вредности и правила које обухватају целокупан живот и творе смисао, и којих се владари заједнице придржавају током дужег временског периода”. ‘Дужи временски период’ је важан јер заједницу на наставак размножавања мотивише то што поседује тај смисао, па стога и осећај добра, који постају оквир за живот“.

Фенел је у праву. Усвајање менаџерског режима освешћеног новог моралног поретка, са свим својим деструктивним последицама по верско и морално наслеђе прошлости и друштвени екосистем садашњице, изнедрило је потпуно извртање „смисла“. Он је стога штетан по основне предуслове онога што чини цивилизацију. Ова структура контроле, која није традиционални марксизам, доводи нас до лудила. И да, узроци наше болести леже дубоко у америчкој прошлости.

Извор The Chronicles

Насловна фотографија: Фото: Leila Navidi/Star Tribune via AP