ОСТОЈА ВОЈИНОВИЋ: У сусрет историјским изборима у Црној Гори (1)

Како је текао процес вишестраначја у Црној Гори од 1990. до данас и зашто би парламентарни избори заказани за 30. август 2020. године могли понети епитет „историјски“

За мање од месец дана, тачније 30. августа, у Црној Гори ће бити одржани парламентарни избори након што је 20. јуна председник ове државе и њен неприкосновени владар последњих тридесет година, Мило Ђукановић, донео Одлуку о расписивању избора за посланике у Скупштини Црне Горе, као и Одлуку о расписивању избора за одборнике у неколико општина (Андријевица, Будва, Гусиње, Котор). Ђукановић је, након што је 16. јуна одржао консултације са представницима парламентарних партија и коалиција које су се одазвале његовом позиву, сходно својим надлежностима и роковима прописаним Уставом Црне Горе, одредио поменути датум за одржавање избора, више од месец и по дана пре законом прописаног рока.

Парламентарни избори заказани за 30. август биће једанаести од увођења вишестраначја у овој републици. Они ће свакако бити по много чему другачији од претходних десет, а једна мала ретроспектива свих тих ранијих избора и подсећање на њих кроз пролаз ходницима сећања на претходних тридесет година и изборне циклусе у њима, биће покушај да се да објашњење овој тврдњи.

ИЗБОРИ ДЕВЕДЕСТИХ
Први вишестраначки избори за Скупштину Црне Горе одржани су након чувене антибирократске револуције и у само предвечерје рата у некадашњој заједничкој, великој држави, у децембру 1990. године. Победу на тим изборима однео је Савез комуниста Црне Горе (СКЦГ), странка која ће касније променити своје име у Демократску партију социјалиста (ДПС). Ова странка је у тадашњим околностима очекивано освојила више од 171.000 гласова изашлих бирача, односно 83 од 125 посланичких мандата.

У тадашњи сазив парламента ушли су још Савез реформских снага Југославије (СРСЈ) са 17, Народна странка (НС) Новака Килибарде са 13 и Демократска коалиција – савез муслиманско-албанских странка са 12 посланичких места.

Избори са механизмима једнопартијског система, потпуне контроле институција и медија, као и бирачких спискова, уз све остало, били су далеко од слободних, равноправних и поштених, што ће остати кључна карактеристика и свих следећих избора организованих у последње три деценије. Једино ће одређена комунистичка средства контроле бити замењена корупцијом и клијентелизмом, као и махинацијама са дуплим личним картама и сумњивим бирачким списковима.

Савез реформских снага Црне Горе чинило је седам партија међу којима су биле најдоминантније Социјалистичка партија Црне Горе са председником др Љубишом Станковићем, Либерални савез Црне Горе са лидером Славком Перовићем и Партија социјалиста Црне Горе са председником мр Жарком Ракчевићем. Они су са осталима чланицама овог савеза програмски заговарали радикалне економске и демократске реформе са циљем увођења тадашње заједничке државе Југославије у ЕУ уз критику власти у Београду и Загребу оличених у Слободану Милошевићу и Фрањи Туђману. Са друге стране, СКЦГ предвођен Момиром Булатовићем и Милом Ђукановићем био је за чврст савез са Србијом и Милошевићем.

Више него огромна несразмера у парламенту повећала се после избора након распада коалиције СРСЈ на шест нових партија и након што су ратни бубњеви и дим барута почели да се шире за запада према централном делу тадашње заједничке државе.

У самом јеку рата на простору бивше Југославије у Црној Гори одржани су наредни парламентарни избори 20. децембра 1992. године на којима је апсолутну власт освојила ДПС освојивши 46 од 85 посланичких места. Друга странка по јачини у тадашњој Скупштини била је Килибардина НС са 14 посланика, затим Либерални савез Црне Горе (ЛСЦГ) са Славком Перовићем који су били заступљени са 13, Српска радикална странка (СРС) са осам и Социјалдемократска партија (СДП) са четири мандата.

ДПС се тада залагао за заједничку државу са Србијом уз начелно опредељење за демократизацију и привредне реформе, иако се економија у условима уведених спољних санкција заједничкој држави Србије и Црне Горе у црногорском случају сводила на шверц уз помоћ кога се пунио буџет.

Једна од тема ових избора било је и национално питање где Народна странка није негирала постојање црногорске нације, али се у свом програму и деловању залагала за развој српске свести у Црној Гори. На тим позицијама, уз противљење авнојевским границама, политички прваци и деловање ове странке трајало је до краја рата у БиХ, након чега се НС у свом даљем политичком деловању помера ка идеји националног, црногорско-српског помирења унутар Црне Горе. У исто време, Либерални савез се у потпуности афирмисао као партија на суверенистичким идејама уз изразите и гласне антиратне поруке.

На изборима који су уследили 3. новембра 1996. године, ДПС је опет освојила највише гласова и са 45 мандата остала најјача странка у црногорском парламенту, освојивши тако апсолутну већину трећи пут заредом, што није било забележено ни у једној од других бивших комунистичких земаља у централној и југоисточној Европи. На тим изборима, до тада незамислива коалиција Народна слога коју су чиниле  НС и ЛСЦГ освојила је 19 посланичких места, Странка демократске акција (СДА) три, док су албанске странке – Демократски савез Црне Горе (ДСЦГ) и Демократска унија Албанаца (ДУА) освојиле по два мандата.

Ови избори остављају у сећању носталгичне моменте на једно време када је управо услед формирања Народне слоге изгледало да је могуће власт променити на изборима, чему исти коначно и служе. Лидери Народне слоге оспоравали су резултате ових избора указујући на чињеницу да се ради о „спектакуларној изборној крађи“.

Црна Гора је претходно подељена на 14 изборних јединица, уз одсуство договора са опозицијом, тако да је изборни систем увелико фаворизовао ДПС који је опет све могуће и расположиве ресурсе упрегао у своју службу. Очигледна чињеница у прилог напред наведеном јесте то што је СДП, који је на овим изборима наступао самостално, имао близу шест одсто гласова али и поред тога није ушао у парламент.

Лидери Народне слоге, Новак Килибарда и Славко Перовић, су на ДПС-ов слоган „Ми знамо како“ успешно узвраћали слоганом „Тачку на пљачку“, али после свега остало им је само да су имали више него довољно разлога да верују како су буквално покрадени. Лидери ДПС-а су после пребројаних само један одсто гласова ватрометом прогласили победу, дубоко уверени и сигурни да су изборне махинације којима су се послужили дале за њих прави резултат.

Убрзани распад ДПС-а, уз председничке изборе наредне године, накнадно ће бацити светло на главне елементе изборне крађе која се очитовала у дуплим личним картама уз помоћ којих су активисти ДПС-а гласали више пута. Питање стављања под контролу централног бирачког списка било је постављано као нарочито важно и пресудно од стране новостворене опозиције, на чијем челу је био Момир Булатовић, управо зато јер су добро знали док су били заједно где се и на који начин може вршити изборна крађа, а самим тим и прекрајање изборне воље грађана.

Уочи следећих парламентарних избора десио се преломни моменат који је за последицу имао раскол у Демократској партији социјалиста. Уследили су председнички избори 1997. године на којима Мило Ђукановић са слоганом „Никад сам, увек свој“ побеђује Момира Булатовића у другом кругу избора.

Први парламентарни избори после распада до тада јединственог ДПС-а, одржани су 31. маја 1998. године и на њима је победила коалиција „Да живимо боље – Мило Ђукановић“. Ову коалицију чиниле су поред Ђукановићеве струје у ДПС-у још и НС и СДП. Након пребројаних гласачких листића освојили су 42 мандата, Социјалистичка народна партија (СНП)  Момира Булатовића освојила је 29, ЛСЦГ пет, а ДСЦГ и ДУА по један мандат.

Овим изборима претходило је доношење важних политичких закона пре чега је усвојен и „Споразум о минимуму принципа за развој демократске инфраструктуре у Црној Гори“. Овај докуменат једино нису потписали Булатовићева новоформирана СНП и Српска народна странка, партија настала издвајањем из Народне странке, јер је руководство НС предвођено Килибардом подржало Ђукановића.

Изборни програм ДПС-а и партнера у коалицији имао је утемељење у документу који је Ђукановић изложио под називом „Стратешка иницијатива СРЈ – основе за нови почетак“. Подршка ЕУ и наравно неизоставног Вашингтона била је више него видљива и издашна из разлога што је Ђукановић препознат, и наравно подржан, као врло важан фактор отпора и борбе према његовом дотадашњем савезнику и „политичком оцу“ Слободану Милошевићу.

Са друге стране, СНП је фокус свог изборног програма ставио на одбрану заједништва Црне Горе и Србије за коју су тврдили да је угрожава коалиција око ДПС-а, иако су опстанак СРЈ доводили у питање ЛСЦГ (отворено) и СДП (мање отворено). Носећи на својим плећима атрибут губитника после председничких избора годину дана раније, Момир Булатовић је, по оценама многих, дао допринос и овом поразу јер је усред кампање изабран на функцију савезног премијера, што је наводно требало да демонстрира његову јачину и блискост са све мање у западним круговима омиљеним Милошевићем, као и заједничком државом. Ефекат свега био је супротан – плакати са његовим ликом преко ноћи су од стране његових политичких противника и опонената бивали прелепљивани траком на којој је писало „Утече“.

ИЗБОРИ ОД 2001.
После напуштања владајуће коалиције од стране НС, због напуштања платформе заједничке државе са Србијом, следећи избори одржани су 22. априла 2001. године. На овим изборима опет је највише гласова освојила коалиција под називом „Победа је Црне Горе“, а коју су чиниле ДПС и СДП са укупно 36 посланичких места што им није било довољно за формирање владе.

Коалиција „Заједно за Југославију“ у којој су биле СНП, НС и СНС освојила је 33 мандата, ЛСЦГ шест, док је ДСЦГ и ДУА припао по један мандат. На челу СНП је тада био нови лидер Предраг Булатовић, у НС је дотадашњег првог човека Новака Килибарду заменио Драган Шоћ, док је СНС водио Божидар Бојовић.

Након вишемесечних преговора, ЛСЦГ је подржао мањинску владу коју су формирали ДПС и СДП. Након потписивања Београдског споразума, либерали су ускратили поверење влади тадашњег премијера Филипа Вујановића и после избора одржаних 20. октобра 2002. године коалиција ДПС-СДП под именом „За европску Црну Гору“, са 39 посланичких места осваја апсолутну власт. Коалиција СНП, НС и СНС „Заједно за промене“ освојила је 30 посланичких места, ЛСЦГ четири, а Демократска коалиција Албанаца заједно два мандата.

Ови избори су показали јак феномен својеврсне „црне рупе“ ДПС-а која истовремено гута и савезнике и ривале. Некадашњи чиниоци Народне слоге одабрали су различите путеве, али су фактички завршили на исти начин – нестанком са политичке сцене.

Велике промене десиле су се у СНС-у које су за за последицу имале даљу поделу ове партије, из чега је проистекло оснивање Демократске српске странке коју је основао Божидар Бојовић, док чело СНС преузима Андрија Мандић. Либерални савез Црне Горе се након избора одлучио за бојкотовање парламента, да би се онда и остатак опозиције одлучио приклонити ванпарламентарној борби која је трајала годину и три месеца.

Први избори након референдума о независности одржани су у септембру 2006. године и на њима је коалиција ДПС-СДП „За европску Црну Гору“ поновила успех надмоћно освојивши поново апсолутну власт са 41 посланичким мандатом. Друга по броју освојених мандата била је Српска листа предвођена СНС-ом која је освојила 12 мандата, новоформирани Покрет за промене (ПзП)  освојио је 11 мандата, исто колико и коалиција СНП, НС и ДСС.

Били су ово први избори после референдума и било је логично за очекивати да ДПС-у на том таласу неће бити тешко да победи, јер је СНП, чији се део бирача пасивизирао, био у расулу, док су остали, тражећи друге странке, новоформираном Покрету за промене донели доста гласова.

На следећим парламентарним изборима у Црној Гори, одржаним 29. марта 2009. године, за 81 место у посланичким клупама борило се 16 изборних листа. Коалиција „Европска Црна Гора“ окупила је унутар себе ДПС, СДП, Бошњачку странку (БС) и Хрватску грађанску иницијативу (ХГИ). Ова коалиција је након избора освојила 48 посланичких места у новом сазиву парламента. СНП је имала 16, Нова српска демократија (НСД) осам, а ПзП пет својих представника. Места у црногорском парламенту заузеле су са по једним представником и партије различитих назива, а за које су гласали Албанци.

Следећи парламентарни избори на којима је гласало 362.714 бирача одржани су 14. октобра 2012. године. Увертиру овим изборима чинили су први велики студентски протести који прерастају у опште грађанске протесте и обележавају 2011. и 2012. годину.

Ове изборе обележило је формирање Демократског фронта (ДФ) и повратак на активну политичку сцену Миодрага Лекића, некадашњег амбасадора у Риму, који је постављен на чело ове нове политичке групације и алтернативе неприкосновеном и несаломивом ДПС-у. Како то иначе бива на црногорској политичкој опозиционој сцени, ни формирање ДФ-а није могло проћи без трзавица јер су СНП тада напустили Предраг Булатовић и Милан Кнежевић, а у једном тренутку се чак преговарало и са Либералном партијом, која је ипак на крају свој политички пут видела у коалицији са ДПС-ом.

Коалиција „Европска Црна Гора – Мило Ђукановић“ на овим изборима освојила је 39, Демократски фронт 20, СНП девет, Позитивна Црна Гора седам, Бошњачка странка три, изборна листа мањинског албанског народа два и ХГИ један мандат. Социјалдемократе Ранка Кривокапића (СДП) двоумили су се наводно до последњег тренутка да ли да самостално изађу на изборе, али су се под изговором евроатлантских интеграција ипак одлучили „још овај пут“ да иду у савез са Ђукановићем.

ДЕШАВАЊА ОД 2016.
Последњи избори у Црној Гори одржани су 16. октобра 2016. године. На њима је ДПС добио 36, ДФ 18, коалиција „Кључ“ девет, демократе осам, СДП четири мандата, социјалдемократе (отцепљена фракција од СДП) и БС освојиле су по два посланичка места, док је коалицији „Албанци одлучно“ (Форца, ДУА, АА) и ХГИ припао по један мандат.

Ови избори од пре четири године дошли су након бурног периода који је отпочео председничким изборима 2013. године, једним од најнеизвеснијих избора у новијој политичкој историји Црне Горе када је Филип Вујановић ипак успео формално да освоји више гласова од Миодрага Лекића који је у међувремену напустио Демократски фронт и основао Демос. Такође је обелодањена и афера „Списак“ која је открила све детаље изборних метода ДПС-а. Демократски фронт је 2015. године организовао протесте који су разбијени у тренутку када су били пред издисајем и након чега су уследили масовни грађански протести јер није поштовано право на мирне демонстрације.

Политичка криза продубљена након финалног разбијања протеста у октобру 2015. године која је била праћена бројним примерима полицијске бруталности, накратко је смирена када је Позитивна Црна Гора дала Ђукановићу појас за спасавање како његова влада не би пала у јануару 2016. године, након чега је део опозиције ушао у Владу изборног поверења.

Уследили су избори на којима је опозиција и поред бројних нерегуларности и обзнањивања елемената свега онога што ће бити познато и квалификовано као „државни удар“ освојила 39 мандата. Саму кампању обележила је присутност Демократског фронта који је потпуно засенио све остале партије, укључујући и ДПС. Највише је подбацила и разочарала коалиција „Кључ“ (СНП, Демос, УРА), док су одличан резултат на својим првим изборима оствариле демократе Алексе Бечића.

Ови избори су показали да је опозиција прихватила да активно учествује у изборном дану акцијама које су пратиле снимање куповине гласова, вођење спискова, упадање у штабове, снимање аутомобила без таблица, а долазило је и до физичких сукоба… Ипак, кључни и пресудни догађај била је акција Специјалног државног тужилаштва које је наводно открило покушај државног удара у наводној режији Београда и Москве. Паника која је потом избила, тврдили су из опозиције, утицала је на смањену излазност опозиционих бирача, баш онолико колико је требало ДПС-у да опет заврши посао у своју корист и да остане и даље на власти уз помоћ мањинских и сателитских партија.

Годину дана након ових избора Црна Гора се придружила НАТО пакту окренувши тако до краја леђа Србији и Русији, док су напетости и чести протести постали део свакодневице Црне Горе уз подељену јавност око прозападног смера политике коју је наставио да спроводи режим на челу са Ђукановићем.

Део црногорске опозиције никада није признао резултате последњих парламентарних избора одржаних с јесени 2016. године, због многих нерегуларности, а првенствено због атмосфере око наводног покушаја државног удара на изборни дан.

Од тада Демократска Црна Гора и Уједињена реформска акција (УРА) бојкотују рад Скупштине, док се ДФ након првобитног бојкота, иако не признаје резултате избора, у скупштинске клупе вратио крајем децембра 2017. године. У циљу враћања поверења у изборни систем и припреме наредних избора, у Скупштини Црне Горе је пре годину дана почео са радом скупштински одбор који је имао задатак да ради на свеобухватној измени изборног законодавства. Иако бојкотује рад Скупштине, Демократска Црна Гора учествовала је у раду поменутог одбора, док је ДФ који учествује у раду парламента одбио да учествује у раду овог одбора. Епилог свега је да никакав договор власти и опозиције није постигнут и преговори су практично и пропали, а да нису ни започети.

Избори пред нама биће одржани у време када ће температуре у скоро половини државе бити око 40 степени Целзијуса. Неће их, по свој прилици, одложити ни неповољна епидемиолошка ситуација у земљи – поред сталног пораста броја новозаражених од коронавируса и број преминулих је знатно већи него што је то био случај у марту и априлу. Ђукановићев режим има два јака разлога услед којих неће пристати на одлагање избора 30. августа. Он рачуна да ће фактори високих температура и реалног страха од пандемије много више утицати на опозиционе бираче, за разлику од присталица његове партије.

Усвајањем тзв. Закона о истополним браковима, односно партнерству на самом истеку мандата још увек актуелном сазиву парламента, Ђукановић је, могло би се рећи, и добио и на неки начин купио наклоност Запада, с обзиром да је усвајање овог закона одавно тражено од стране администрације из Брисела и америчке дубоке државе. Овим законом, којим се у Црној Гори легализују хомосексуални бракови, Ђукановић је упутио више него јасну поруку Западу да и даље могу да рачунају на његову послушност, па била она чак и на његову сопствену штету, а да не говоримо о штети по грађане Црне Горе.

Неколико хиљада гласова које му овај срамни и спорни закон у традиционалној Црној Гори може однети, представља неку врсту цене коју је владар Црне Горе и Брда спреман да плати како би задржао наклоност или бар равнодушност Запада према свим оним скандалима који представљају незаобилазни део свих изборних процеса који се организују у овој држави.

ИЗВОР КРАЂЕ ГЛАСОВА
Притисци, уцене, куповина гласова, као и више него проблематични бирачки спискови су веома битни ресурси на којима почива тродеценијска власт Мила Ђукановића. Они су пратили све изборе у овој држави до сада, па ће самим тим бити присутни и на предстојећим.

Најпроблематичнија ствар лежи у бирачким списковима. Из званичних података може се дознати да бирачко право у Црној Гори има 534.135 грађана. Када се од овог броја одузме број становника који живе у овој држави (620.029) долази се до бројке да је малолетних лица у Црној Гори само 85.894 што представља податак за рубрику „веровали или не“ – да је удео млађих од 18 година у укупном броју становништва само 15 одсто. Истовремено, само ученика основних и средњих школа, према званичним подацима, има преко 100.000, док деце предшколског узраста има око 40.000 – што даје укупан број малолетних од најмање 140.000.

Да са бирачким списковима није све у реду и да су исти нерегуларни може се закључити када се актуелни подаци упореде са подацима из 1990. године. Пре 28 година, број становника је био 611.965 док је бирача било 402.861, што значи да је учешће гласача у укупном броју становника било 65,83 одсто док је сада тај проценат као нигде у свету, невероватних 85,37 одсто. Из свега наведеног може се извући још један невероватан закључак како се број становника повећао само за 111.289, а број гласача за чак 129.202.

Подаци са званичних страница Владе Црне Горе и МОНСТАТ-а а који се односе на резултате последњег пописа и број уписаних бирача по општинама такође су контрадикторни и управо такви да одговарају режиму, који користећи то врши изборну манипулацију и својеврсно прекрајање народне воље. Из тих података се види да се проценат грађана са правом гласа у скоро свим општинама креће изнад 90 одсто, а у Гусињу и невероватних 118 одсто!!!

Према попису становништва, у Црној Гори се налази 622.028 становника, док бирачки списак има 541.232 бирача, а деце млађе испод 18 година који немају право гласа има 135.336. Дакле, када се од укупног броја становника одузме број деце која немају право гласа, долази се до цифре од 486.692 бирача, док у бирачком списку стоји 54.540 бирача више. Ови подаци нам убедљиво говоре да је на бирачком списку преко 50 хиљада имена која ту не би требало и не би смела да буду, те да опозиција коначно мора да пронађе начин како и на који начин да овај хаос и „додатни резервоар“ гласова за крађу ДПС-а доведе у ред и среди, јер све ово представља један од главних узрока њених толиких пораза.

Ове поменуте нелогичности и аномалије у којима поједине општине имају већи број бирача него становника, представљају доминантан проблем на који опозиција, а нарочито ДФ, указује годинама, и он се односи на држављане Црне Горе који живе у дијаспори и који због тога нису обухваћени пописом, али који и даље, уз организацију режима, противуставно имају право гласа, јер им није одјављено пребивалиште. Чињеницу да тзв. дијаспора, а махом је иста албанског и бошњачког порекла, пресудно утиче на исход гласања не крију ни високи представници режима.

На ту тему да су „патриоте из дијаспоре“ одлучили и референдум из 2006, прошле године је приликом посете Луксембургу говорио Иван Вуковић, актуелни градоначелник Подгорице. Још конкретнији од њега био је 2016. године тадашњи потпредседник парламента Суљо Мустафић, који је изјавио да је „више од 16.000 емиграната гласало на референдуму, међу којима и стотине грађана Њујорка, Чикага и других градова из САД“. Бенефите које емигранти добијају за гласање представљају обезбеђени авионски летови, односно плаћени путни трошкови уз бесплатан обилазак родног краја из кога су се деценијама раније у потрази „трбухом за крухом“ одселили у бели свет.

 

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

 

Остоја Војиновић је историчар, независни истраживач и публициста. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Profimedia/AFP

 

Извор Нови Стандард