ОСТОЈА ВОЈИНОВИЋ: Александар Невски – ратник међу свецима

Свети Александар Невски представља једну од највећих личности у историји не само руске него и целе православне Цркве. Његов свети култ раширен је не само у Русији већ и широм земаљског шара – у Србији, Црној Гори, Бугарској, Македонији, Белорусији, Украјини, Молдавији, Пољској, Грчкој, Румунији, Америци, Аустралији, Африци… Њему су посвећени многи храмови а, поред Руса, његову молитвену помоћ посебно радо и често призивају православни народи Балкана.

Један од најзнаменитијих храмова у српској престоници – Београду, управо је посвећен Св. Александру Невском. Нарочито га у српском народу слави и поштује племе Васојевића, јер им је у време агарјанског ропства Свети Александар Невски чудесно помагао у ратовима против турских завојевача. У знак захвалности светом руском кнезу, од 18. века преслава свих Васојевића је Свети Александар Невски. Његов култ траје непрекидно од дана његове свете кончине и трајаће вечно.

Свети Александар Невски рођен је у Переславу Залевском, 30. маја 1220. године, као син великог кнеза Јарослава Другог Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смоленска. Од малена је Александар био срцем окренут ка Богу и цркви. Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, презирао је сујету овог пролазног света, заволевши од ране младости Бога и његову свету Цркву свим својим бићем. Свети Александар Невски још од детињства беше жељан свете мудрости Светог писма и поука светих отаца. Младост је провео у граду Новгороду Великом, а власт над Новгородском кнежевином је задобио као младић 1236. године.

У календару Српске православне цркве сваки дан у години посвећен је једном свецу или великомученику који је страдао за хришћанску веру. Међу њима се налазе и историјске личности које је Црква канонизовала. Слављени су и цењени не само у својим националним, већ и у свим другим помесним црквама. Један од њих је и Свети Александар Невски, велики руски кнез и светац, чији се спомен слави два пута: 12. септембра (30. августа) и 6. децембра (23. новембра). Православни верници у септембру обележавају пренос његових моштију, а у децембру дан када је сахрањен.

Највећа личност руске историје

Рођен у најтеже време руске историје, када су земљу нападале монголске хорде, шведска војска и немачки ритери, истакао се као велики хришћански војсковођа, подвижник и молитвеник и заштитник руске земље. Када је 1237. папа Гргур Девети организовао крсташки поход да би покорио руске земље, кнез Александар устао је у заштиту православне вере и у бици код ушћа реке Ижоре, на обалама Неве, извојевао 15. јула 1240. победу, по којој је и добио надимак „Невски“. Успешно се супротставио и литвaнско-немачкој најезди: у ситуацији када су градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, Александар Невски извојевао је славну победу 5. априла 1242. на залеђеном Чудском језеру. Овај догађај је руски режисер Сергеј Ејзенштајн маестрално описао у култном филму „Александар Невски“.

Са славом се вратио у Новгород, али сазнавши за смрт свога оца (1246) упутио се у Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Бату-кан га је известио да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголски табор и поклони му се. Александар је пристао да дође у канов табор, али је иступио као исповедник хришћанске вере, одричући се од поклоњења. У Татарској земљи је од великог кана добио власт над читавом јужном Русијом и Кијевом (1249). Од 1252. године носи титулу великог кнеза. Преминуо је 14. новембра 1263. године, примивши пре смрти монашки постриг под именом Алексије. Сахрањен је 23. новембра у манастиру рођења Пресвете Богородице у Владимиру.[1]

Његове мошти, откривене 1380. године, свечано су пренете у северну руску престоницу Петроград 12. септембра 1724. године по наредби цара Петра Великог и почивају у лаври Светог Александра Невског. Руска црква канонизовала га је због хришћанских врлина, а током времена стварале су се и приче о чудима везаним за његов лик. Тако, на пример, у доба кнеза Димитрија Донског, у цркви где је почивало Александрово тело, једне ноћи свеће су се упалиле саме од себе, а два старца изашла су из олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“. Прича даље каже да је Александар устао из гроба и пошао са њима, а да је све видео црквењак и о томе известио црквене власти.

Свештеници су нетрулежне мошти кнежеве поставили у кивот и том приликом су болесници задобили исцељење, а архимандрит Јефросин је видео како се свећа крај гроба Александровог сама запалила од небеског пламена. Мошти кнеза се сматрају једном од главних светиња Санкт Петербурга и манастира Александра Невског.

Обележавање јубилеја – 800 година од рођења Александра Невског припремане су и реализоване током ове године, а у складу са указом председника Русије од 23. јуна 2014. године. Свечаности у част Александра Невског биле су приређене широм Русије, а Санкт Петербург ће бити центар обележавања јубиларног датума.

Дана 11. септембра 2021. године у селу Самолва (Гдовски рејон, Псковска област) одржана је церемонија отварања меморијалног комплекса „Кнез Александар Невски с дружином“. Свечаној манифестацији присуствовали су председник Руске Федерације В. В. Путин, Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил, уз присуство других значајних и важних државних представника и црквених великодостојника.

Приликом церемоније отварања споменика шеф руске државе је између осталог рекао како „данас отварамо величанствени меморијални комплекс у част бранитеља руске земље. Овде, на Чудском језеру, кнез Александар Невски је са својом дружином до ногу потукао стране освајаче, одбранио је Новгород и Псков, а у суштини – целу Стару Русију. Ова победа је постала један од симбола руске војничке славе. Ове године обележавамо 800. годишњицу од рођења Александра Невског. Искрена и дубока љубав нашег народа према њему преноси се из нараштаја у нараштај. Људи га поштују као владара који се свим срцем борио за добробит отаџбине, као талентованог војсковођу и дипломату и, безусловно, као чувара вере и традиције родног краја, родног народа и његове духовне и моралне снаге“.[2]

Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил освештао је споменик, a у својој беседи осврнуо се на изазове са којима се може сусрести човек када се нађе на власти и додао да је „Александар Невски био пример владара који је успешно спојио власт и духовност, те да би његов начин управљања требало да буде узор свим људима који воде, било да се ради о држави или о породици“.

Отварање меморијала на обали Чудског језера представљало је један од главних догађаја прославе 800. годишњице од рођења Александра Невског. Споменик је висине преко 20 метара, а ликове војника у бронзи оваплотио је скулптор Виталиј Шанов. Архитекте комплекса су Константин Фомин и Дмитриј Смирнов.[3]

Основу комплекса представља скулптурална композиција од 50 тона која се састоји од фигура Александра Невског и витезова изнад којих се вијоре барјак и два стега са ликовима светаца. Испод ње су штитови и оклопи побеђеног непријатеља. На полеђини споменика који гледа ка месту на којем се, како се претпоставља, одиграла битка 1242. године, налази се пано у стилу класичног римског мозаика.

У центру композиције је пано – Свети Александар Невски. С обе стране приказане су сцене из Ледене битке: део војника је на коленима, део је сјахао са коња и сви јуришају у бици против витезова Ливонског реда. Немачки војници су у сцени углавном приказани као побеђени. У приобалној зони направљен је парк у облику штита и мача у којем је мач дрворед који води до меморијала. Такође, у Самолви ће бити отворен музејски павиљон у којем ће бити смештена диорама „Ледена битка“ и артефакти који су пронађени на дну Чудског језера. Меморијални комплекс је подигнут у оквиру реализације Указа председника Руске Федерације од 23. јуна 2014. године „О прослави 800. годишњице од рођења кнеза Александра Невског“ и на иницијативу председника Патријарашког савета за културу, митрополита псковског и порховског Тихона.

Свети Александар Невски (1221-1263) је у различитим годинама живота носио титуле кнеза новгородског, кијевског, а затим и великог кнеза владимирског. Освојио је мноштво војних победа, а такође се прославио као политичар и дипломата. Захваљујући његовом труду проповед хришћанства се раширила у северне земље Помора, а такође је помогао у стварању православне епархије у Златној хорди.

Поштовање међу Србима

Као што смо већ рекли, Александар Невски постао је симбол борбе за очување православља, па га поштују скоро сви народи словенског порекла, међу њима и Срби. Забележен је у историји као један од великих ратника средњовековне Европе и један од највећих војсковођа Русије. Овај свети кнез уздао се у Бога, поред своје војске. Пред полазак у сваку битку он се обраћао својим војницима речима: „Бог је не у сили, него у правди“. Двадесет седам година владао је благоверни кнез Александар проводећи дане дароване од Бога у подвизима и трудовима. Најзад, осећајући да му се приближава одлазак са овог света, примио је монашки чин, добивши име Алексије.

Након што се причестио светим тајнама, упокојио се 1263. у својој 43. години. Године 1381. мошти светог кнеза отркивене су и положене у Саборној цркви манастира. Године 1547. за време цара Ивана Четвртог Грозног светом кнезу састављена је служба и одређено да се његов спомен празнује 23. новембра на дан његове сахране. Године 1724, по наређењу цара Петра Великог, часне мошти светог кнеза пренете су у Петроград где почивају и данас.

Александар Невски је симбол борбе за очување православља и због тога неки Срби прослављају благоверног кнеза као крсну славу. Управо Срби имају тај обичај, јединствен међу православним народима. Уместо Небеског Покровитеља, светитеља који се празнује на дан рођења (како је обичај у Русији), у свакој српској породици постоји вишевековни покровитељ, светитељ на чији празник је та породица крштена пре много векова уназад.

Срби су углавном били крштени и пре рођења Александра Невског, међутим, неке породице су промениле своју крсну славу и због тога данас постоје десетине српских породица које прослављају Александра Невског као своју крсну славу. Посебно много их има међу становницима Крагујевца, то су углавном породице које су се преселиле са севера Црне Горе. Те породице су тиме желеле да у новим условима сачувају сећање на вишевековну помоћ Русије српском народу у Црној Гори.

У српској престоници, Београду, Александра Невског поштовали су као једног од заштитника. Његове бесмртне речи „Није Бог у сили, него у правди“, које је изговарао уочи битака, оставиле су и остављају дубок траг како у српској војсци, тако и међу верујућим људима, у српској књижевности и уметности. Срби имају вековно негативно искуство са папистима, српски патријарх био је једини који није желео да учествује у раду Флорентинског сабора и паписти то не заборављају. Због тога није чудно што је мудри одговор благочестивог кнеза лукавим Латинима, које је Александар Невски протерао са свог двора, изазвао код Срба посебно поштовање. Зато га Срби заиста и поштују као свеправославног заштитника свете вере Христове – како у време мира, тако и у рату.

Промишљу Господњом, у време српско-турског рата 1876. године, руски добровољци допремили су у Србију покретну цркву-шатор, посвећену Светом Александру Невском. Првобитно се та покретна црква налазила у делу Београда који се зове Дорћол, а касније су је носили на многобројна бојишта. Становници Дорћола толико су заволели тог великог руског светитеља да су 1877. године изградили први храм у свом рејону и посветили га Светом Александру Невском. Од тада па до данашњег дана, Дорћолци сматрају Александра Невског за свог заштитника. Наш народ је тако заволео овог дивног угодника Божијег, јер је његов свети живот подсећао на вишековни живот Србадије „између две ватре“ – османске тираније са Истока и латинског лукавства са Запада.

Храм на Дорћолу

Свети Александар Невски је у српску престоницу стигао у тешком историјском тренутку, када су се Срби борили за коначно ослобођење од турског ропства. А сама чињеница да он потиче из истоверног и истокрвног руског народа, само је увећала његово поштовање међу Србима.

Нажалост, упркос противљењу СПЦ, наводно због урбанизације тог дела града, храм Александра Невског био је уклоњен 1891. године. Међутим, двадесет година касније почела је градња новог храма који је освештан 12. маја 1912. године. Тај храм постао је украс српске престонице, а освештању је присуствовао и престолонаследник Александар Карађорђевић. Као да је сама промисао Господња удесила тако да у време сурових искушења и страдања српског народа, у години почетка Првог балканског рата, а потом и Другог балканског рата и Првог светског рата – српска престоница добије храм великог покровитеља и војсковође, великог заштитника православља – храм благоверног великог кнеза Александра Невског.

Црква је изграђена у српско-византијском стилу, по пројекту архитекте Јелисавете Начић, прве жене која је завршила Архитектонски факултет у Србији. Завршетак радова био је прекинут 1912. године због Балканских ратова, а потом и Првог светског рата, па је наставак градње започет 1927. године, овај пут по измењеном пројекту Пере Поповића и Василија Андросова.

Освећење новоизграђеног храма одржано је 23. новембра 1930. године под началством Његове светости патријарха српског Варнаве и у присуству главног ктитора храма Његовог краљевског височанства краља Александра Првог Карађорђевића. Он је поклонио храму мраморни иконостас са престолима за краља и архиепископе, а такође и велику икону Александра Невског, рад пољског уметника Јана Матејке из 1890. године. Међу знаменитостима храма налазе се и две слике Бориса Сељанка – „Косовка девојка“ и „Филип Вишњић“, насликане 1930. године.

Икона светог српског кнеза Лазара на северној апсиди храма насликана је руком познатог српског сликара Јована Бијелића. У храму се до данашњег дана чувају драгоцене реликвије из 1877. године: сребрни крст украшен драгим камењем, поклон Јеврема Обреновића, и велико Јеванђеље, поклон Ане Обреновић. У јужној апсиди храма постављене су две спомен плоче – Цару-мученику Николају Другом Романову и руским добровољцима, а у северној апсиди – краљу Петру Првом, краљу Александру Првом Ослободиоцу и свим жртвама палим за слободу српске отаџбине.

Храм је поново фрескописан у периоду од 1970. до 1973. године руком јеромонаха Наума (Андрића), а данашње фреске рад су Милована Белошевића. Фасада храма Александра Невског урађена је од вештачког камена са веома богатом декоративном пластиком и орнаментима, који су верне копије најлепших средњовековних српских манастира. За време дивљачког бомбардовања Београда од стране нацистичке Немачке, 6. априла 1941. године, погинула су 242 човека која су се налазила на литургији. Њихове кости сахрањене су са спољне, северне стране олтара.

Први парохијски дом био је изграђен 1964. године и његова површина износила је око сто квадратних метара, а данашњи парохијски дом је много већи, са површином већом од 700 квадратних метара, освештан 2003. године. Тај парохијски дом постао је својеврсни симбол духовног препорода српског народа после краха комунистичке материјалистичке идеологије и пада комунистичке владе. Управо се то место током деценија, све до изградње парохијског дома при храму Светог Саве, сматрало истинским духовно-мисионарским центром града Београда. До данашњег дана свакодневно се тамо организују различити догађаји црквено-духовног садржаја, а поред храма основана је знаменита православна мисионарска школа.

Православна мисионарска школа при цркви Светог Александра Невског у Београду основана је од стране протојереја-ставрофора Хаџи-Љубодрага Петровића (1934-2010), црквеног старешине и религиозног учитеља.[4]

Свети руски кнез

Време владавине кнеза Александра Невског један је од најтежих периода руске историје. Разарајући напади номада са Истока и стална претња са Запада озбиљно су угрозили и сâмо постојање Русије. Млади Александар Невски успео је да заустави противнике и уједини народ, и на тај начин спасе своју отаџбину.

Двоструки подвиг морао је да покаже Свети Александар Невски: да би спасао Русију морао је да покаже и храброст ратника и смирење монаха. Подвиг боја кнезу је предстојао на обалама Неве и на леду Чудског језера: требало је од латинског поругања сачувати светињу руског православља. Осећајући да је Црква „стуб и тврђава истине“, и то свом душом, схватајући значење те истине у руској судби, кнез је ступио на подвиг служења „онога који сад задржава“ руске земље – државног заштитника чистоте црквеног вероучења. Подвиг смирења је очекивао Светог Александра у односима са надменом и од победа преситом татарском хордом која је у то време владала Русијом као вазалном земљом. Хан Батиј послао је да кажу кнезу: „Мени је Бог покорио многе народе: зар ти један нећеш да се покориш мојој власти?“ Видевши у оном што се десило допуштење Божије, Свети Александар се добровољно покорио власти Татара.

Реч Божија вели да се не треба бојати оних који убијају тело, него онога који и душу и тело може да баци у геену огњену. Душа Русије живела је и дисала благодаћу Цркве. Монголско ропство јој није духовно претило, носећи смрт само државном телу Русије, раздробљене на мале кнежевине. Смртна рана би за Русију било јеретичко латинство. Благоверни кнез је то знао и зато је дело његовог живота била брига о очувању мира са Хордом, да би захваљујући њему могао да све силе употреби на одбијање римске агресије.

Године 1237. папа је заповедио надбискупу Упсале да поведе крсташки поход против руских „шизматика“ и пагана – Финаца. Именом Свевишњега Гргур Девети обећавао је опроштај греха свим његовим учесницима, а палима у боју – вечно блаженство. Испуњавајући призив римског првосвештеника, шведски краљ је 1240. у руске земље послао многобројну војску под командом свог зета – ерла Биргера.

„Гордећи се“, Биргер је људе послао да поруче Светом Александру: „Изађи против мене, ако можеш да се супроставиш. Ја сам већ овде, пленим твоју земљу“. Уз војску су били римски свештеници, који је требало да „крсте“ руске „дивљаке“. У лето су шведски одреди на лађама ушли у реку Неву, на ушће Ижоре, и ту су направили логор.

Свети Александар Невски им је пошао у сусрет са малом дружином, али са великим уздањем у Бога. Пре битке, Ижорац Пелгусије је имао чудесно виђење. Видео је лађу са веслачима, у магли, и двојицу лучезарних витезова који су стајали у тој лађи. Били су то свети кнежеви – мукотрпци Борис и Гљеб. Борис је рекао: „Брате Гљебе, заповеди да идемо да помогнемо сроднику своме, великом кнезу Александру Свјатославичу!“

Папске инквизиције

Швеђани нису очекивали скори отпор, и победа Руса била је потпуна и одлучна. Само ноћ која је наступила спасла је дошљаке од потпуног уништења – натоварене телима погинулих, лађе непријатеља су под плаштом ноћи отишле низ Неву у море. Па ипак, ловци на проширење својих имања на рачун руских земаља нису се смиривали. Папе су свим силама настојале да освоје Прибалтик. Од 1216. до 1240. било је четрдесетак посланица папских, које показују велику „бригу“ за оне који иду да војују „за свету земљу, опет стечену у Ливонији“.

Коначни циљ свих папских стремљења и даље је био сан о поробљавању руске Цркве, а освајање Ливоније био је само први корак на том путу. У својим посланицама папа назива православне нарушитељима католичке вере, заповеда да се оружје не оставља до потпуне победе, и на крају објављује Русију својом сопственошћу на вечна времена, строго заповедајући ритерима да искорене „проклети грчки закон и присаједине Русију римској цркви“.

Најусрднији извршитељи тих заповести постали су фратри – ратници, који су дали завет да оружјем шире католицизам. Прву такву војно-монашку заједницу основао је у Прибалтику бискуп Алберт, назвавши је Редом маченосаца или „братством Христове војске“. Године 1202. папа Инокентије Трећи благословио је подухват. Од тог часа између незваних гостију и домаћег живља тог краја почела је дуга и крвава битка, која је трајала скоро три деценије, док 1236. војске реда нису биле коначно поражене.

Па ипак, ни тада лекција није била научена. Остаци маченосаца су се следеће године здружили са прибалтичким одредом Тевтонског реда, образовавши нови, Ливонски ред, који је наставио да се бори за освајање руских земаља. Године 1240. Немци су, због издаје, заузели Псков, али Свети Александар је изненадним походом ослободио град, чак без неког нарочитог напора. Немачки намесници били су оковани и послати у Новгород. Вест о ослобађању Пскова запањила је ливонске Немце, који су схватили да се борба приближава одлучном часу. У бој су кренуле главне силе реда. Управо њих је разбио Свети Александар у познатом боју на леду Чудског језера, 5. априла 1242. године, који је добио име „Битка на леду“.

Том победом окончане су многолетне претензије крсташа, али то, наравно, није значило нестанак дугогодишње мржње. Мада су Немци напустили мисао да, уз Ливонију, освоје и северне руске земље, ипак су, не једном, улазили у крваве сукобе са псковским одредима. Годину дана пре смрти свети кнез је опет војевао против Запада: у поход на Јурјев – Ливонски послао је свог сина Димитрија и брата Јарослава.

Изгубивши наду да ће Русију освојити силом, папе нису престале да то покушавају лукавством и лажима. Године 1251. папа Инокентије Четврти послао је Светом Александру два кардинала – Халда и Хемонта. Папа је уверавао да је тобож Александров отац, велики кнез Јарослав, нешто пре своје смрти обећао минориту Плану Карпинију да ће примити католицизам, и само смрт је спречила његову намеру. Папа је убеђивао Невског да крене очевим стопама, нудећи му погодности које ће кнез добити од савеза са Западом, и од покоравања папи, предлажући му као помоћ у борби против Татара исте оне витезове од којих је донедавно Свети Александар чистио руске земље.

Шта је на то могао да одговори благоверни кнез, ревнитељ и заштитник руског православља? Посланици су били одлучно одбијени. Свети Александар је одговорио: „Посаветовавши се са мудрацима својим, размотрисмо све, од Адама до потопа, и од потопа до деобе језика, и почетка Аврамова, и од Аврама до ћесара Августа, и од почетка Августовог до Рођења Христовог и до Страдања и Васкрсења Његовог, од Васкрсења до Вазнесења Његовог на небо, и до царевања Константина Великог и до Првог Васељенског сабора светих отаца, и од Првог до Седмог Сабора. Све ово ми добро знамо… учењима овим целосно умујемо… како се проповеда од Светих апостола Христово Евангелије по свему свету, као и предања Светих отаца Седам Васељенских Сабора. И све ово, као оно што нам је познато, чувамо, а Од вас учења не примамо, не примамо, и речи ваше не слушамо“.

Поштовање кнеза као светог заступника Русије установљено је одмах пошто се упокојио. „Драгоцени изданче свештеног корена“, молитвено призива Црква благоверног кнеза, „блажени Александре, тебе јави Христос руској земљи као неку божанску ризницу… Радуј се, ти који си презрео латинске догмате и ни у шта ниси рачунао њихове преваре! Радуј се, заступниче земље руске. Моли Господа, који ти је даровао благодат, да државу сродника твојих учини Богу угодном и да синовима Русије дарује спасење“.[5]

Александар Невски представља за Русију оно што је свети кнез Лазар за Србију – бранитеља отаџбине и вере. Војним победама зауставио је продоре немачких, шведских и монголских освајача, ударајући тако темеље данашње Русије.[6]

Бисте Светог кнеза Александра Невског, у част 800. годишњице његовог рођења, биће постављене ове године у Лаври Александра Невског у Санкт Петербургу и у Београду, на тргу испред храма Александра Невског, што ће представљати симболичан израз будуће сарадње ова два града, као и наставак сарадње Русије и Србије. Њихов аутор је вајар, члан Савеза уметника Русије Анатолиј Дементјев, који је и аутор споменика Пушкину на Азову и Чехова у Таганрогу.[7]

Овај споменик ће, након што стигне у Лавру Александра Невског у Санкт Петербургу, где ће бити освештан, до почетка октобра бити пребачен у Београд, где ће бити постављен испред цркве Александра Невског на Дорћолу. Биста представља поклон Санкт Петербурга Београду поводом обележавања 800 година од рођења ове велике историјске личности. Заправо су израђене три овакве бисте. Једна ће се налазити у Београду, друга у Свето-Тројицкој лаври Александра Невског, а трећа у Лењинградској области, код Кингисепа, у манастиру Лавре Александра Невског. Београдски споменик је највећи од ова три. Са постољем ће бити висок преко три метра и тежак четири и по тоне. Натпис на постољу израђен је у златним листићима по сребру српском ћирилицом.[8]

Војсковођа и дипломата

Између 500 личности Русије проглашен је за највећу личност руске историје 2008. године. Према резултатима опсежне анкете Руса 28. децембра 2008. године, Александар Невски изабран је „у име Русије“. Међутим, у историјској науци не постоји јединствена процена активности Александра Невског, ставови историчара о његовој личности су различити, понекад директно супротни. Столећима се веровало да је Александар Невски играо изузетну улогу у руској историји у оном драматичном периоду када је Русија била погођена са три стране, виђен је као предак лозе московских суверена и велики заштитник православне Цркве. Таква канонизација Александра Јарославича на крају је почела изазивати отпор. Како наводи шеф Одељења за руску историју Московског државног универзитета Н. С. Борисов, „љубитељи уништавања митова непрестано подривају Александра Невског и покушавају да докажу да је издао и свог брата и Татаре на руском тлу, а генерално није јасно зашто се сматра великим заповедником. Таква дискредитација Александра Невског стално се сусреће у литератури. Какав је он заправо био? Извори не дозвољавају да се на то питање одговори са стопостотном сигурношћу“.

Према канонској верзији, Александар Невски сматра се свецем, својеврсном златном легендом средњовековне Русије. У 13. веку Русија је била изложена ударцима са три стране – католичког Запада, монголских Татара и Литваније. Александар Невски, који у читавом животу није изгубио ниједну битку, показао је талент војсковође и дипломате, помиривши се с најмоћнијим (али истовремено и толерантнијим) непријатељем – Златном Хордом – и одбијајући напад Немаца, истовремено бранећи православље од католичке експанзије. Власт је ово тумачење званично подржала у предреволуционарно и совјетско доба, као и Руска православна црква. Идеализација Александра достигла је зенит пре Великог отаџбинског рата, током, и у првим деценијама након њега. У популарној култури, ова слика снимљена је у филму „Александар Невски“ Сергеја Ејзенштајна.

Лев Гумиљев је, као представник евроазијства и њихове процене, у Александру Невском видео архитекту хипотетичког руско-хордског савеза. Он тврди да је 1251. године „Александар дошао у хорду Бату, спријатељио се, а затим побратимио са сином Сартаком, услед чега је постао син хана и 1252. године довео Татарски корпус у Русију“. Са становишта Гумиљева и његових следбеника, Александрови пријатељски односи са Батуом, чије је поштовање уживао, сином Сартаком и наследником каном Беркеом, омогућили су успостављање најмирнијих односа са Хордом, што је допринело синтези источнословенске и монголско-татарске културе.

Трећа група историчара, која се генерално слаже са прагматичном природом дела Александра Невског, верује да је објективно имао негативну улогу у историји Русије. Скептични историчари (Игор Данилевски, Сергеј Смирнов) верују да је традиционална слика Александра Невског као генијалног војсковђе и патриоте претерана. Фокусирају се на сведочења у којима је Александер Невски био жељан власти и окрутна особа. Такође изражавају сумњу у размере ливонске претње Русији и стварни војни значај сукоба на Неви и Чудском језеру. Према њиховом тумачењу, није било озбиљне претње од немачких витезова (а Ледена битка није била велика битка) и примера Литве (у коју су прешли бројни руски принчеви са својим земљама); према Данилевском, показао је да је успешна борба против Татара сасвим могућа. Александар Невски намерно је ступио у савез са Татарима како би их искористио за јачање своје личне моћи. Дугорочно гледано, његов избор предодредио је формирање деспотске моћи у Русији.[9]

Александар Невски, закључивши савез са Хордом, потчинио је Новгород утицају Хорде. Проширио је татарску власт на Новгород, који Татари никада нису освојили.

Канонизован је од стране Руске православне цркве у лику верника под митрополитом Макаријем у московској цркви 1547. године.

Остоја Војиновић је историчар и публициста. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________________________