Чини се да иду у правцу још већег, глобалног сукоба. И то не обичног ратног, већ „коначног“, есхатолошког, судбинског. Све је то већ предочено у Косовском завету
„Задатак државника је да чује марш божијих корака кроз историју и да покуша да се ухвати за скут од Његовог капута док пролази.“
На ове речи ујединитеља и првог канцелара Немачког царства подсетио је у недавном интервјуу за лондонски Њу стејтсмен Грем Алисон, професор политичких наука са Харварда, говорећи о растућој вероватноћи „катастрофалног“ сукоба између САД и Кине.
Ослањајући се на оцену старогрчког историчара Тукидида да је Пелопонески рат између Спарте и Атине узрокован „успон(ом) атинске моћи и страх(ом) који је он изазвао у Спарти“, Алисон је још 2012. створио кованицу „Тукидидова замка“, односно историјски уочену тенденцију постојећих хегемона да се, по цену рата, обрачунају са појавом евентуалног ривала.
Вреди изнова поновити да је амерички неоконзервативац Пол Волфовиц још 1992. године на много грубљи и директнији начин артикулисао ову тенденцију као „доктрину„, односно императив САД као тада неспорног глобалног једнополарног хегемона:
„Наш први циљ је да спречимо поновно појављивање новог ривала, било на територији бившег Совјетског Савеза или другде, који представља претњу једнаку оној коју је представљао Совјетски Савез.“
Дакле, што се тиче неоконса који су преузели примат над америчком спољном политиком у времену после краја Хладног рата, да није Кине, био би неко други. У овом тренутку, мада је Кина виђена као најозбиљнији будући стратешки ривал, главни крвни непријатељ америчких неоконса и њихових вазала је Русија.
Но, да ли је све баш било „неминовно“? Сам Алисон је, кроз истраживање 16 историјских случајева појаве новог ривала способног да пољуља положај постојећег хегемона, нашао четири случаја који ипак нису довели до рата, и на основу тих случајева у својој књизи „Предодређени за рат“: да ли Америка и Кина могу да избегну Тукидидову замку? понудио савете помоћу којих би случај САД-Кина постао пети „који је избегао ратни шаблон Тукидидове замке“.
Ипак, погледајмо шта на тему могућности америчког избегавања Тукидидове замке каже још један бивши непосредни вашингтонски актер (и сам Алисон је службовао у неколико америчких администрација, укључујући и Клинтоновој, као шеф за планирање Пентагона).
Реч је о Дејвиду Стокману, који је током првог Регановог мандата (1981-1985) био на челу највећег „министарског“ тела Беле куће, Канцеларије за управу и буџет. Он је иначе само један од плејаде хладноратовских конзервативних антикомуниста који су у међувремену маргинализовани у својеврсни дисидентски статус, управо због противљења новом америчком империјалном пројекту.
У недавно објављеном тексту о „Империјалном Вашингтону“ као „новој глобалној пошасти“, Стокман на почетку излаже главни разлог зашто је свет доспео на ивицу глобалног рата:
„На земљи данас нема мира из разлога који су већином укорењени у империјалном Вашингтону – а не Москви, Пекингу, Техерану, Дамаску, Мосулу или рушевинама онога што је остало од Раке. Империјални Вашингтон је постао глобална пошаст због онога што се није десило 1991. (када је урушио СССР). На тој кључној тачки прелома, Буш старији је требало да објави да је мисија извршена и да се падобраном спусти у велику базу Рамштајн у Немачкој и почне са демобилизацијом америчке ратне машине. Да је то урадио, скресао би буџет Пентагона са 600 милијарди на 250 милијарди долара (по паритету из 2015); демобилисао војно-индустријски комплекс стављањем мораторијума на развој, наруџбину и извоз свог новог наоружања; расформирао НАТО и глобалну мрежу америчких војних база; смањио број америчке стајаће војске са 1,5 милиона на неколико стотина хиљада; и организовао кампању за светско разоружавање и мир, попут својих републиканских претходника из 1920-их година.
Нажалост, Џорџ Буш старији није био човек мира, визије нити чак осредње интелигенције…
Додатно, Џорџу Бушу старијем никад не би требало да буде опроштено што је омогућио долазак на власт људи попут Дика Чејнија, Пола Волфовица, Роберта Гејтса и њиховог чопора неокон шакала – без обзира што их је у старости и сам осудио.“
Вредност Стокмановог запажања – као и запажања многих других критичара неоконса из редова старе америчке гарде – је у томе што оно, уместо да се „вади“ на „неминовност“ ових или оних „процеса“, јасно именује главне и одговорне кривце за садашње веома опасно глобално стање ствари. А они су у сваком случају у Вашингтону.
Тај „нови“ Вашингтон је, по речима Сергеја Лаврова, „недоговороспособан„, што није био случај чак ни у доба љутог хладноратовског идеолошког ривалства САД-СССР. Арогантни неоконси и њихови неолиберални савезници једноставно нису у стању да признају било чије интересе или ставове као легитимне. И у томе лежи вероватно највећа опасност.
Можда нема бољег описа садашње ситуације од оног који је понудио бивши професор а сада официр Народне милиције Доњецке Народне Републике, Андреј Коробов-Латинцев у новом ауторском тексту за РТ:
„У класичном ратовању дође до помирења. Рат се заврши споразумом. Волео бих да верујем да још увек има простора за преговарање, али искуство говори да данашњи Запад једноставно томе није склон. Карл Шмит је дефинисао појам „апсолутног непријатеља“. То је непријатељ с ким не можете да преговарате, јер он има само један циљ: потпуно уништење. Не нужно физичко уништење, већ најпре уништавање личног идентитета. Чак и ако је могућ споразум с таквим непријатељем, он ће бити веома кратког века и убрзо ћете бити преварени. Апсолутни непријатељ није способан за дијалог, јер у њему не види никакву сврху.
Запад данас не види сврху у преговорима са Русијом. Западне елите верују да је истина апсолутна и неподложна преговарању. У неку руку ово је јединствена ситуација какву још нисмо видели у људској историји. Овај сукоб је коначан и има јаку есхатолошку позадину. Ово је рат идеја, и само ће идеје добити овај рат.“
Можда је још конкретнији председник академије наука Чеченије Џамбулат Умаров, који је у недавном излагању у београдском Руском дому навео да „Чечени који данас ратују на границама Дњепра, не ратују против украјинског народа, већ Колективног запада, како је „надмено себе сотона назвао“, додајући да „будући отпор сотони“ лежи у заједништву, то јест у духовном уједињењу православних хришћана и муслимана“.
Ослушкујући Божије кораке, чини се да иду у правцу још већег, глобалног сукоба. И то не обичног ратног, већ „коначног“, есхатолошког, судбинског. Све је то већ предочено у Косовском завету.
Христос Васкрсе!