„ОПРОСТИ МИ, СЛОБО“ Родић: Као свог почео сам да га схватам тек у судници Хашког трибунала

ДАНАС, 17 година после смрти и 23 после свргавања с власти, код нас Слободана Милошевића и даље пореде с Хитлером (уредник „Недељника“ Вељко Лалић) и истичу да он „није сам“ учинио сва зла него уз помоћ готово целог српског народа (осим, наравно, шачице Соња, Наташа и Вељка). Али да ли то заиста тако изгледа и с ове историјске дистанце?

НЕГДЕ на другој, или трећој години студија, на консултацијама са професорком француске књижевности ушао сам у дебату о Русоовим „Исповестима“, тврдећи, онако млад, својеглав и задрт, да је он своје дело требало да назове „правдања“, а не „исповести“, јер га није написао да би се суочио са својим греховима (што је суштина хришћанског појма исповедања), него да би себе „опрао“ пред другима, оправдао. Можда сам тада и погрешио, то сада и није толико битно. Овога сам се сетио јер сам се нашао пред дилемом да ли ће текст који сам намеравао да напишем о Слободану Милошевићу и свом односу према њему на годишњицу његове смрти читаоцима више изгледати као „исповест“ или као „правдање“. Свеједно ми је, као уосталом и Русоу.

Био ми је превише црвен, а премало националиста
Када се осврнем на тај период од пре тридесетак година, схватам да је мој основни проблем у односу на Слободана Милошевића био тај што га никада нисам схватао као „свог“. Био ми је превише црвен, а премало националиста, изданак не само комунистичког тока него титоизма, и као такав морао је бити одбачен без обзира на све, без обзира на то што је његова борба тада јасно била једина исправна. Сећам се лажног осећања које сам имао 6. октобра 2000. док сам после слабо проспаване ноћи изјутра ишао на посао да ходам неким другим и новим градом. Нажалост, није ме то дуго држало.

Иако сам дубоко веровао да је Милошевићу требало судити, свакако само пред домаћим судом, за зла која је, уверен сам био, учинио пре свега нама. Као свог почео сам да га схватам тек у судници Хашког трибунала – када је постало кристално јасно да су му у Хагу судили они који су неупоредиво гори од њега, а да би га домаћим судом гонили још лошији од тих. Не би се ниједан Американац (осим, можда, Хилари Клинтон) онако радовао срамотном вешању Садама Хусеина као што му се радовао ирачки олош окупљен тог јутра 30. децембра 2006. у, ироничног ли имена, „Кампу правда“ (Цамп Јустице) у Багдаду. Зато јебоље што су му судили и што су га убили тамо, па смо сачувани од великог греха. Можда нам је тим чином Зоран Ђинђић учинио услугу, колико год срамотан начин екстрадиције био.

Као свог почео сам да га схватам у хашкој судници
НИЈЕ ми много требало да схватим да ни у Хагу, а ни у време док је био на власти, Милошевић није бранио себе него Србију и да је због тога био толико успешан у том послу, а не само јер је оптужница против њега била катастрофално лоше припремљена и вођена. Од првог сведока Махмута Бакалија, после чијег фијаска је Љиљана Смајловић (у том тренутку своје каријере још нисам смео да је називам колегиницом) саркастично упитала тадашњу портпаролку Тужилаштва Флоранс Артман „а када ће Тужилаштво извести неког свог сведока“, па до последњег.

Да је бранио само себе, тај посао би му, ипак, био много тежи. Из метафизичких разлога, ако мене питате. Не верујем ни да би имао ону енергију и упорност. Можда је одбрану и пред Хашким судом, и пред нашим наоружаним непријатељима, пардон „западним партнерима“, могао да води боље, али треба имати на уму опште место да „увек може боље“, као и да је најлакше бити генерал после битке. Довољно је био паметан да зна да, без обзира на то како се понаша, оданде никада неће изаћи жив и могао је само да се препусти судбини попут, на пример, Биљане Плавшић. Правде за њега није могло бити, али је могао још нешто да учини за српски народ.

У Хагу су му судили они, неупоредиво гори од њега
А ЗА ШТА се борио и колико је био у праву у тој борби најбоље потврђује његов, могло би се рећи, тестаментарни говор, онај од 2. октобра 2000. године, у којем је рекао „да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије“ и који сам већ помињао пре неколико недеља. Милошевић је тада упозорио да Запад покушава да цело Балканско полуострво стави под своју контролу, да је „велики део посла обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета или лишене сваког суверенитета“, а да је Србија, због свог отпора била изложена „свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени“. „Своје искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва – све је то примењено на нашу земљу и наш народ“, додао је он, најављујући да ће се с тим наставити и кад „он оде“. И наставило се.

Погледајте само под каквим смо притисцима да уведемо санкције Русији које су, о томе нема дилеме, супротне националним и државним интересима Србије, осим ако се у обзир узму претње шта би могло да нас задеси ако се не повинујемо вољи Запада. Дилема да ли нам неувођење санкција више штети или користи, постоји само када се санкцијама које бисмо ми увели супротставе санкције које би нама биле уведене. А и та дилема постоји само на практичном плану, не и на оном, да опет употребим ту реч, „метафизичком“.
ДВАДЕСЕТ и три године касније више не сумњам да сам погрешио гласајући 24. септембра 2000. и демонстрирајући 5. октобра. Даће Бог да опет грешим.