Оливера Радић: Живот у кругу уздигнуте главе

Често пута смо за ових двадесет и више година слушали различите приче, предлоге, сугестије, често су нам неки замерали, а неки су нам се дивили…

Да будем искрена, свега има помало. Па зар није тако свима и свуда у свету. Једно добијеш, друго изгубиш, један дан се радујеш, други тугујеш ил патиш и тако у круг.

Живети на Косову и Метохији је увек било тешко, а посебну тежину је донео живот Србима после тог јуна 1999. године, после потписивања тог Кумановског споразума, после одласка већине српских институција и већег дела Срба који су вековима ту живели.

И тако, мало по мало, година за годином, човек се навикне на неизвесност, на привидну слободу, или неслободу, на губљење многих права и на остајање без пријатеља, сродника, комшија, суграђана…

Жив се човек на све навикне… чак и има једна песма која тако каже.

У Ораховцу смо се навикли на живот у једном делу града, навикли смо се на сужавање живота, на живот у кругу из којег су многи отишли јер им то кружење није изгледало нормално, а тамо негде изван тог круга где су видели неку будућност за себе лутају ко изгубљени, најчешће без идентитета.

Мали број нас је остао у том кругу. Кругу у којем се налазе три важне тачке око којих се све окреће: црква, школа и гробље.

Између цркве која је најважнија, и гробља које нас све чека пре или касније, налази се школа кроз коју свако дете овде рођено мора да прође и из ње изађе као човек, готово зрео за одлазак у свет.

И поред разних притисака туђих и наших, спољашњих и унутрашњих та школа, или боље рећи школе, су опстале.

Основне (,,Доситеј Обрадовић,, и ,,Светозар Марковић,,) као обавезне, у коју иду сва деца која са родитељима живе овде, и средња ( Гимназија Ораховац) у коју остаје један део свршених осмака.

Па и то се мењало из године у годину. На почетку су ту остајали сви, и у школске клупе је прве три године седело преко 150 средњошколаца. А после, када се неко досетио да та деца треба да иду да се школују северно од Ибра, средња школа је остајала са све мање ђака. Осипање је кренуло, неки ће рећи случајно, а мени је то било по некаквом неписаном плану. Прво да се тамо полажу пријемни и завршни испити, па је деци понуђен спектар различитих смерова, па студенски домови, па бесплатна аутобуска линија, која се прилагођава потребама деце, па све до стипендија које су даване деци која уписују средње школе у Косовској Митровици. А они који остају морају у гимназију, јер овде за друге (од нас у више наврата тражене) смерове није било услова. А услове праве људи, зар не? Но као у оној јеванђељској причи није било човека… да препозна важност опстанка деце у овој школи, у овоме граду… није било човека…

Но, било како било, Божјом вољом, подршком Министарства просвете Републике Србије и вољом и свешћу појединих родитеља који су своју децу уписивали ту јер је близу, деца су после школе кући, нема трошкова за дом и храну, уџбеници су бесплатни, тј. школа их купује, , а још уз то из године у годину расте број хуманих људи који за ђаке ораховачке гимназије одвајају по 100 евра као месечну стипендију, школа је опстала.

Ову школску годину је Гимназију Ораховац похађало само шесторо ђака од прве до четврте године. У три разреда по један ђак, а у једном чак или тек, како се узме, троје.

Мало или много, не знам…

Матурско вече за једног матуранта

И питате се зашто сад сво ово писање? Па зато што, и кад многи помисле да је готово, да ће се школа угасити, наша школа васкрсне.

Баш тако! И док се неки труде да нас нема, говоре да овде нема ништа, ми се трудимо да све изгледа као да нам ништа не недостаје. Јер гимназија са шест деценија постојања, и Ораховац и Велика Хоча са многовековним постојањем су важнији од привремених, наизглед модерних, токова.

Ево, пре пар дана смо славили и матуру. Да, да, матуру за једног матуранта, за ученицу Марију Ђорић из Ораховца.

И ако је до пунолетства дошла, наслањајући се на руку свога оца који је свакодневно доводио и одводио из школе, или држећи за руку неку професорицу или другарицу која би јој за време великог одмора помогла да прошета школским ходником, Марија је на матуру дошла у најлепшој хаљини и новим сандалама, косом која се у таласима спуштала до половине леђа….Насмејана, весела и свесна да је то само њен дан, и да га треба лепо искористити.

У кафани код Жике у Великој Хочи, Марију су аплаузом дочекали професори и ђаци. Међу њима и њена најбоља другарица, Милица Ђорђевић из Призрена, девојчица која је од рођења била једино дете у Призрену. Сада је Милица осамнаестогодишња девојка која свакодневно долази у ораховачку Гимназију и бриљира знањем. Две другарице, Марија и Милица, свака усамљена на свој начин, пронашле су једна у другој пријатеља. Милица је у школи бринула о Марији, а Марија засмејавала Милицу својим шалама. Допуњавале су се свакодневно, а Милица је Марији на дар за растанак донела поклоне и цвеће.

На матуру су Марији дошли и остали ђаци њене школе, било је песме и по које коло. А, као од Бога позвани, дошли су и пријатељи из Штургарта и Чачка, чланови Хуманитарне Хришћанске Заједнице,, Радости моја,, који годинама помажу опстанак Срба на Косову и Метохији.

И за њих је ово био доживљај. Необично матурско вече по дану, али како нам рекоше, уз светиње које су посетили, ово је била епизода коју ће памтити. Епизода у којој су ови главни ликови мали људи, борци за своју школу, свој Ораховац, своју Велику Хочу…

А борба је непрестана. И трајаће још. Само не треба одустајати већ ићи напред. За сада по кругу, уздигнуте главе, а после Бог зна како и где.