Док је Новак Ђоковић поново облачио одору краља Њујорка, било је потресно присетити се како му је, непуних 12 месеци раније, био забрањен чак и улазак у Америку. Баш као у Аустралији, где је доживео прочишћење од ужаса прошлогодишње сапунске опере о депортацији освојивши своју десету титулу у Мелбурн парку, доказао је да никада није опаснији него када је демонизован. Ускратите му право да игра, као што су две државе домаћини гренд слемова већ откриле, и он једноставно узврати двоструко јаче.
Двадесет четврта велика титула представља епохални подвиг, а остварио га је најпркоснији спортиста ове или иједне друге генерације. Двоструко зачуђујућа је чињеница да их је Ђоковић до сада могао имати 26 или 27 да није било политизације његове одлуке да се не вакцинише или да лутајућом лоптицом није случајно лагано погодио у грло линијског судију.
То озлоглашено избацивање с Отвореног првенства САД 2020. показало се само као увод у његово проглашење за глобалног отпадника, пошто је Србин, не желећи, потпао под казнене мере драконске граничне COVID-19 политике Аустралије и континуираног продужавања забрана Бајденове администрације за невакцинисане стране држављане.
„Зашто Новаче, зашто?” питао је Амол Рађан у интервјуу за Би-Би-Си, мучећи се да схвати како је човек пред њим могао одлуку да остане невакцинисан ставити испред уласка у тениску бесмртност. За Ђоковића то није било или-или.
Он је био један од највећих свих времена и пре него што је постало модерно кукавички га разапињати на стуб као „антиваксера”. Могао је да приушти себи да причека распад пандемијске моралне панике и посматра како се делићи слагалице уклапају. Била је то, судећи по обновљеној јасноћи смисла са којом се вратио, проницљива рачуница.
Јер, Ђоковић снагу црпи из сазнања да ни за педаљ није устукнуо пред својим клеветницима. Шта год мислили о његовом избору да се не вакцинише, тешко можете порећи да не следи своја уверења, чак и ако је лична цена висока. Било је крајње апсурдно да jе прогнан с Отвореног првенства САД 2022, с обзиром да му је било дозвољено да се такмичи 2021, у време далеко строжих ограничења. Није ни чудо што је 2023. године био сила која се поново пробудила на америчком тлу, бришући све пред собом и у Синсинатију и на Флешинг медоузу.
Иста прича се одиграла и у Аустралији, где је Ђоковићев одговор на понижавајуће искушење у избегличком центру прошле године био да победи у сваком мечу и у Аделејду и Мелбурну. Тамо где би играчима са мање гвоздене воље могло бити опроштено што су подлегли дубоким менталним траумама при сећању да су били заточени и на крају избачени, он је своју ноћну мору претворио у погонско гориво. Сада је поновио трик, од забране да путује у САД наступајући као да никада није ни био одсутан. „Не бих рекао да је било лако”, осмехнуо се. „Али људи воле повратничке приче. Оне ме мотивишу.”
И да прочитате све приручнике за самопомоћ на свету, и саберете сву мудрост из њих, она се не би ни приближила психолошкој снази какву је развио Ђоковић. Чини се да је способан да савлада било какву препреку, да искористи сваки неуспех као средство да поново потврди своју доминацију. Његов тренер Горан Иванишевић је рекао да, када су се поново окупили за америчку турнеју турнира на тврдој подлози, Ђоковић ниједном није поменуо пораз од Карлоса Алкараза у финалу Вимблдона. Преокупација је била искључиво Отворено првенство САД, а било какво враћање на претходне резултате било је забрањено. Зашто се његови колеге тенисери уопште замарају ослањањем на психијатре и гуруе, када имају овакав ум у својој средини?
Ђоковић је дао речит одговор на питање да ли жали што је пропустио два велика турнира као директну последицу одбијања да се вакцинише. „Не жалим”, рекао је. „У животу сам научио да те то само спутава и у основи чини да живиш у прошлости.” Да то чујете од неког другог, могло би деловати као флоскула. Али од некога ко је одиграо 72 гренд слем турнира, стигао до финала у 36 од њих и победио на 24, то има ореол апсолутне истине.
С обзиром да Иванишевић тврди да ће његов ученик играти бар до Олимпијских игара у Лос Анђелесу 2028. године, није нестварно помислити да би Ђоковић могао да догура до 30 титула, што је некада било незамисливо. Ако то учини, одлучујући фактор неће бити његов изванредан таленат, већ врхунска снага воље, квалитет који га чини вероватно најјачом спортском фигуром свог доба.
Оливер Браун je шеф спортске редакције Дејли телеграфа
Наслов и опрема текста Нови Стандард
Превод Стање ствари
Извор The Telegraph/Стање ствари