Олга Ускова: ОПРОСТИ ШТО НЕ ПЛАЧЕМ

Кад ноћу добијем поруке отуда, почињем да се удвајам. Нешто озбиљно тражи да изађе напоље. Два света, овај и онај, никако да се обједине у једну државу. У једно људско друштво.

Хаџи Мурат (сви позивни знакови су промењени) сад ми је написао:

– Фотографа више нема. Морам да ти пишем. Хтела си да одржиш изложбу са његовим радовима у Москви и свуда… А он је тада рекао: Тек након што се потпишем на бункеру Зеленског. Данас је изгорео. Конкретно. Готово да нема шта да се сахрани. Само угаљ. Овде сам 9 месеци, први пут плачем. Плачи и ти…

Ја данас нећу плакати, Хаџи. Немам више суза. Ја ратујем. Борим се за нашу будућност. Јутрос, вероватно док је Фотограф горео, имала сам следећи разговор са руским бизнисменом-дилером из региона. Раскомоћен у свом офису, рекао ми је:

– И шта. Набављамо америчке системе за сателитску контролу Trimble трактора. Купујемо их већ 6 година. Сад је мало скупље. Сиво тржиште. Али то је нормално. Прилагодили смо се. Зашто да пређем на твоје руске? Никад се не зна шта ће бити са новима. Овако ми је све сређено…

Посматрала сам његово тупо лице, а наши специјалисти су почели да му објашњавају технолошке предности руског когнитивног пилота, о томе да Trimble нема такву техничку визију и да су амери застарели.

Они говоре, а пред очима ми је недавни извештај корпорација Trimble и Џон Дир – колико су новца послали у буџет САД и за донације Оружаним снагама Украјине. И да се њиховим новцем купују гранате и патроне за украјинску војску, којима убијају наше момке. И да им ова руска менаџерска њушка помаже да у Русији зараде паре, које онда иду у буџет САД, за оружје којим онда убијају наше момке, а данас су спалили Фотографа. Живог спалили. Сасвим.
Нећу плакати. Нећу, дођавола, плакати. Плакаће саучесници трговаца нашом смрћу. Већ сам звала Државну думу за пројекат „Изабери своје“. Ако народни посланици не реагују, поћи ћу на врх.

Антон је на службеном путу. И кад ноћу отуда дођу поруке, осећам да се подвајам. Време је да овде отворимо Други фронт. Нашим људима су потребна конкретна дела, конкретна подршка, а не беспослено брбљање у позадини и чекање „кад ће се све ово завршити“.

Опрости, Фотографе, што не плачем. А твоју изложбу ћемо направити. И ако нека твоја дела нису сачувана. Онда ћу просто окачити угљенисане негативе и поред њих причати како си живео, фотографисао и ратовао.

(Телеграм канал О. Ускове; превео Ж. Никчевић)