Олга Туханина: У ЕВРОПИ, ЗАУВЕК!

У протеклих десет година наши грађани су практично непогрешиво научили да дефинишу „украјинство“ и његове носиоце. Да, често интуитивно, на нивоу инстинкта, али ту и нема шта да се филозофира. Јер је тарасо–транзиција таква. Пре него што се освестиш, сви ти нешто дугују. Увек мораш бити на опрезу, баш као у филмовима о зомбијима.

Међутим, разумевање се овде тиче појединачних ликова. Кад је реч о украјинском друштву у целини, одмах почињу питања.

На пример, сви разумеју зашто су Украјинци Трампа до јуче поливали блатом, а данас му се радују и њиме прете Русији. Ми схватамо да су то уобичајене ствари.

Али зашто је, на пример, украјинско друштво гласало за Зеленског кад је обећавао мир, а онда, кад је Зеленски повео земљу у рат, то је исте људе готово одушевило? Зашто су изашли ​​на Мајдан по слободу и достојанство, а сад ћуте и не мрдају док Зеленски затвара границе, отказује изборе, а ТЦК хвата Украјинце и шаље их на кланицу као овце? Зашто становници Украјине, посматрајући дешавања на фронту, и даље верују у границе деведесет прве, у брзу победу, и спремни су да бесконачно трпе оно што се дешава? Скоро да не видимо покушаје отпора, иако је Украјина буквално затрпана оружјем. Не тако давно, аутомати су се свима делили са камиона. И шта?

Рекло би се да је чак и за носиоце „украјинизма“ ово превише. Наша пропаганда свакодневно туче по Украјинцима чињеницама, али се те чињенице од њих одбијају као грашак. Зашто?

Сви одговори леже на површини. „Желим чипкане гаћице и у ЕУ“ – ето кључне фразе. То је основна ствар. Тако је било на Мајдану, тако је остало и сад.

Сетите се безвизног режима. Колико је копаља поломљено, колико су га Украјинци чекали, како су му се надали. А онда се испоставило: покушај да одеш у Беч да попијеш кафу у опери на тој безвизној основи! Шиш, доступан неколицини.

А рат је сасвим друга ствар. Рат је милионима Украјинаца омогућио да остваре вековни сан – да дођу до Европе. Рат је огромна цена коју украјинско друштво плаћа Западу за право сваког Украјинца (уз мало среће, наравно) да збрише. Заувек! Заувек!

То сам схватила кад сам прочитала историју једног Украјинца, узгред буди речено, рускојезичног. Набасала сам на њу негде у коментарима једне украјинске јавне странице. Човек од четрдесетак година, официр нижег чина. Добровољац. Жена, троје деце. Док је он ратовао, његова жена је са децом отишла у Финску и тамо се удала за Финца. Можда се није ни званично развела од свог мужа Украјинца. Ко ће шта тамо проверити? Будући да је избеглица, документи су могли да се изгубе. То није ни важно. Важно је да мушкарац није имао примедби на своју бившу. Па шта би она, јадна, могла? Тешко је бити сама без мушкарца. Али сад су му деца прави Финци! Да ли разумете? Европљани! Праунуци ће потпуно заборавити да имају украјинске корене. За ово се човек борио. Он ће највероватније погинути, али ће деца и жена живети „као људи“.

Ми то не разумемо. Ми Украјинцима пишемо: „Ви ратујете да би се вашим женама у Минхену користили црнци!“ Да, наравно. Управо за то се боре Украјинци. То је њихов друштвени консензус. То је циљ. Док мушкарци ратују, њихове жене и деца одлазе. Док траје рат, програми за украјинске избеглице ће наставити да раде. Нека смање плаћања, нека укину најукусније бонусе, ипак ће нешто остати.

Не желе они никакву победу. Не могу да победе. Чак се не могу ни око чега сложити. Док крваре, морају све да опогане. Апсолутно све. У огорченој борби.

Чак је и Арестович већ почео да говори да је Украјинцима држава терет. Они уопште немају потребу за сопственом државом. Зато им се толико не свиђа наша заједничка Победа. Зато што они нису никакви победници. Они су патници, жртве, сиромашни и несрећни. Сви њихови идоли су губитници који ништа нису постигли у животу. Осим једне ствари: Петљура је убијен у Француској, а Бандера у Немачкој. У Европи!!!

(Телеграм канал О. Туханине; превео Ж. Никчевић)