Олга Туханина: ГОРКЕ ИЛУЗИЈЕ О „ЈЕДНОМ НАРОДУ“

Рећи ћу једну необичну и непопуларну ствар.
У Украјини ми немамо никаквих проблема са Галицијом. Имамо огроман проблем са Југоистоком, који је код нас не тако давно уобичајено називан „проруским“. Цео. Прилагала се и мапа гласања. Као, погледајте како је Украјина подељена. Тамо су туђинци, а овде су, безусловно, наши.

Ово се може чути и данас. После свега што се десило за десет година. Након што је тако брзо и невешто одувано цело „руско пролеће“. Погледајте на Олега Царева и размислите: да ли је „руско пролеће“ могло успети са таквим кадровима. Али чак и људи попут Царева тамо су били безначајна мањина.

Са Галицијом је све јасно. Ми живимо са балтичким државама. Видимо шта се тамо дешава. Па, независна Галиција била би друга Летонија или Литванија. Нешто слично, продајући русофобију и брзо се празнећи.

Али Југоисток је камен спотицања. Слушајте шта они говоре. И како говоре? Мрмљају кроз зубе, врло тихо, да их неко не чује. Шапућу: „Ми не идемо код вас у Лавов, ми тамо не успостављамо своја правила. Зашто ви долазите код нас? Ето вама ваш Бандера, не дирајте нашег Пушкина“.
У Галицији разумеју да је „да – да“ и „не – не“. Споменици Бандери и Ватутину не могу да стоје у истој држави у исто време. Нити споменици Шухевичу и Кожедубу. Или–или.
На Југоистоку ово не разумеју. Они су били спремни да живе у земљи са споменицима Бандери. „Само нас не дирајте, и то је све.“
Али ако сте ви, драги моји, спремни да живите са споменицима Бандери, онда Ватутин није за вас.

Пре него што су људи спаљени у Одеси, док су се грађани Одесе излежавали на плажама и пили кафу, било је и других случајева. Напад на ветеране у Лавову. И нико није устао да брани ветеране, нико није отишао у Лавов да хуљама разбије тикву. Поштовање закона? Баш добро. Нико није изашао на митинге тражећи од надлежних да казни те гадове. Ништа од тога није се десило.

Они гунђају и кукају по друштвеним мрежама: „Немојте рушити споменик Пушкину“, знајући да ће сигурно бити срушен. И они ће бити „чисти“. Зашто? Зато што на споменику пише: „А.С. Пушкину од грађана Одесе“. Па нема више никаквих грађана Одесе. Није остало никог, сви су отишли. Постоје само становници Хаџибејевке. Која је стара шест стотина година, као што смо чули.

Код нас се претпоставља да су људи који се (тихо-тихо) изјашњавају против рушења споменика и преименовања наши савезници. А зашто? Пушкин (споменик) – то је навика, историја, карактеристика града. Али они савремену Русију мрзе више него Галичани.

Управо је Југоисток био тај који је дао главне борце за украјинске оружане снаге. И што је најподлије – и доњецки Краматорск и доњецки Славјанск. Цео, наводно, „руски“ Харков кипти од мржње према нама. А нас настављају да убеђују да нас тамо чекају. После две и по године рата! Они чекају! Па да, увек има неколико таквих. Али огромна већина сања да нас све поубија. У исто време, за почетак, да суседни Белгород сравне са земљом. Није било тако давно кад смо се посећивали. Али сад – једино тако.
Да ли разумете шта се дешава? Наше војнике, који свакодневно ризикују своје животе, стално подсећају: ви не убијате непријатеље, не. Ви убијате нашу изгубљену браћу. Они су обманути. Они су исти као ми. Њихова деца плачу.

Да ли је то нормална мотивација?

Сад се појавила одвратна прича о „две Русије”. Ја знам само једну Русију, моју земљу. Москва је моја престоница. Моја престоница, моја Москва. Никаквих других престоница, осим историјских, ми немамо. А са самозванцима смо у Русији поступали врло једноставно. Испуцавали их из топова. У правцу Пољске.

И више од тога. Ово је директан напад на Путинову концепцију. Ови људи су се дуго позивали на његове пасаже о „једном народу“. Али у истом чланку Путин је јасно рекао да је у Украјини изграђена анти-Русија. Наш потпуни антипод. Не нека митска друга Русија, алтернативна, већ потпуна, одвратна супротност.
Шта то значи? Па буквално све. Руси су државотворни народ. Украјинци државу разарају. Овде је стварање. Тамо је уништење. „Не као код Москаља.“
Видим да су наши Украјинци и заукрајинци кренули у директан атак на темеље наше државе и права. Потпуно су изгубили чуло мириса, ђаволи.

(Телеграм канал О. Туханине; превео Ж. Никчевић)