Олга Четверикова: Уједињена Европа против „руског варварства“ (2011)

Ако је Други светски рат у Европи био рат између „својих“ због сукоба око власти, онда је Велики отаџбински рат био за Русију и руски народ – питање опстанка

(Руска народна линија, 21. 6. 2011)

Бурно прославивши седамдесетогодишњицу почетка Другог светског рата и потписивањa пакта Молотов–Рибентроп, Европа је остала потпуно нема на годишњицу почетка Великог отаџбинског рата Совјетског Савеза. Све се може једноставно објаснити. Ако су 1939. и 1940. године европске земље биле у улози жртава нацизма, онда су 22. јуна (1941) наступиле као агресори. Тог дана Русију није напала само Немачка, већ готово цела Европа уједињена под њеним вођством, Еврoпа која је покорно прихватила систем „новог германског поретка“. За европску владајућу класу то је подједнако сраман датум као и 30. септембар – дан Минхенског споразума, чију је седамдесетогодишњицу, сматра Запад, такође, боље прећутати.

Подсетимо се: до лета 1941. године Немачка је освојила 11 земаља: Аустрију, Чехословачку, Пољску, Данску, Норвешку, Белгију, Холандију, Луксембург, Француску, Југославију и Грчку. Све су биле раскомадане према интересима Немачке, а њихов положај је одређен у складу са статусом који су им доделили нацисти. Неке земље и територије су биле анектиране: Аустрија, Судети, Данциг, западна Пруска, Познањ и Шлезија, Луксембург, белгијски Еупен и Малмеди, Алзас и Мозел, северна Словенија. У другима је уведена директна (војна или грађанска) немачка управа: Пољско генерално губернаторство, Норвешка, Холандија, Белгија и север Француске. У трећим је установљено старатељство над локалном управом: Чешко-Моравски протекторат, Словачка, Данска, Вишијевска Француска, Хрватска, Србија, Црна Гора, Грчка.

Што се тиче осталих држава, које су сачувале своју независност, њих пет – Италија, Финска, Мађарска, Румунија, Бугарска (такозвани „сателити“) – биле су савезници Немачке у агресивном блоку и упутиле су (изузев последње) на Источни фронт своје оружане снаге. Остале, иако неутралне (Шпанија, Португалија, Швајцарска, Шведска, Ирска), овако или онако, радиле су за Немачку. Шведска је испоручивала хитлеровцима руду, кугличне лежајеве, топове; Швајцарска, прецизне инструменте, противавионске топове, аутоматске топове и давала финансијску помоћ, а такође, уступала транспортни коридор кроз Алпе. Португалија је извозила волфрам и била коришћена за транзит, за Немачку, важних роба; а Шпанија је послала против Црвене армије „Плаву дивизију“ и извезла један део нафте, који је добила из Латинске Америке, у Немачку, уз сагласност Англосаксонаца.

Против Совјетског Савеза су ратовале, такође, норвешке, словачке, хрватске, данске, холандске, белгијске и француске оружане формације (француска СС дивизија „Шарлеман“). Нису били малобројни ни Пољаци који су ратовали против СССР-а: како тврди у чланку објављеном у пољском листу „Gazeta Wyborcza“ директор Института за историју Шлеског универзитета професор Р. Качмарек, аутор књиге „Пољаци у Вермахту“ – 2-3 милиона људи у данашњој Пољској има рођаке који су служили у немачкој армији. Он, такође, претпоставља да је на Источном фронту могло погинути до 250.000 Пољака.

Тако су против Совјетског Савеза коришћени скоро сви ресурси Европе уједињене у велики војно-индустријски комплекс, који је представљао економску основу империје германске нације, позване да успостави нову границу између Европе и Азије (Русију је Хитлер убрајао у Азију). „Наш задатак – напомиње фирер – састоји се у томе да померимо ову границу што је могуће даље на исток, ако је потребно и иза Урала… Отровно гнездо Петербург, из кога је тако дуго азијатски отров текао у Балтичко море, мора да нестане са лица земље… Азијати и бољшевици ће бити протерани из Европе, епизода двестапедестогодишњег азијатства је завршена… Исток ће за Западну Европу бити тржиште и извор сировина“.

Управо ову мисију – да предводи уједињену Европу против Русије – тежио је да преузме од Хитлера – Черчил, који је у тајном меморандуму, још у октобру 1942. изјавио: „Све моје мисли окренуте су пре свега Европи… Догодила би се страшна катастрофа ако би руско варварство уништило културу и независност древних европских држава. Иако је тешко говорити о томе сада, верујем да ће европска породица нација успети да делује као јединствен фронт, као једна целина… Свој поглед усмеравам ка јединственој Европи“. Посебно је актуелан за Енглеску овај задатак постао у пролеће 1944. када је совјетска војска прешла границу и започела ослобађање Европе. О том периоду Черчил је писао у својим сећањима: „Одлучујућа практична питања стратегије и политике сводила су се на то да је, прво, Совјетска Русија постала смртоносна опасност, друго, да је потребно неизоставно створити нови фронт против њеног брзог напредовања, треће, овај фронт у Европи мора ићи, колико је могуће даље, на Исток“. Потреба за решењем ових задатака постала је и прави узрок убрзане припреме Англо-Американаца за стварање другог фронта у Француској, који је отворен у јуну 1944. Ипак, апогеј енглеске „политике уједињења“ била је операција „Незамисливо“ у марту 1945. коју је разрадио Черчил, и у складу са којом је 1. јула те године планирао да са 112-113 дивизија (укључујући и дивизије Вермахта) започне рат против Совјетског Савеза.

Дакле, ако је Други светски рат у Европи био рат између „својих“ због сукоба око власти, онда је Велики отаџбински рат био за Русију и руски народ – питање опстанка. И сећања на, за Русе трагичан датум, која захтевају јасну и директну осуду нацизма, сваки пут постављају пред западне елите судбинско питање о њиховој одговорности за светски конфликт. Главно је следеће: јасно и недвосмислено осуђивање нацизма неспојиво је са курсом Запада који води у његову фактичку – рехабилитацију. У државама Источне Европе то се већ отворено остварује, а у Западној Европи се овај процес одвија у облику постепене легитимизације нацистичке идеологије као погледа на свет који утврђује право изабраних на потпуну власт над човечанством.

У суштини, тај „нови поредак“ – који је испробан у нацистичкој Немачкој и Европи коју је контролисала – данас се преноси на цео свет. И, пошто се овај поредак гради, како је говорио Бжежински, на рачун Русије, против Русије и на крхотинама Русије, западне елите су лишиле Русију права гласа у „великој игри“, чија су правила написале за себе… То се јасно показало 2009. године када је Парламентарна скупштина ОЕБС-а донела резолуцију у којој се изједначава улога Совјетског Савеза и нацистичке Немачка у изазивању Другог светског рата. Исто тако, отворено безобразно понашање европске врхушке, видимо и данас. Међутим, више није у питању ПС ОЕБС-а, већ Европски парламент који себи дозвољава дрско мешање у унутрашње послове Русије, доношењем 9. јуна оштре резолуције, у којој изражава своје неслагање са ограничењима која су уведена опозиционим партијама, затим се у резолуцији захтева да Русија повуче војску са „окупираних територија“ (Јужне Осетије и Абхазије) и укине „подстицаје за трговину као што су тамошњи савез између Русије, Белорусије и Казахстана“. Русију непрестано покушавају да поставе у положај детета које треба да буде кажњено, које мора да пита за сваки свој корак.

Седамдесетогодишњица напада уједињене Европе на Совјетску Русију обележава се у време када Запад врши отворену оружану агресију против Либије. Аналогија је очигледна. И треба говорити о томе гласно, а не покушавати да се колективни агресор смири… Међутим, данас су европски владајући кругови ван система међународног права. Зато, ми Руси, срамно ћутећи о недопустивом нарушавању правних и моралних норми, које води до убијања мирних грађана и прети да се претвори у хуманитарну катастрофу која ће захватити и друге делове света, укључујући и Русију – издајемо сећање на наше очеве и дедове, капитулирамо пред силама са којима су се они борили не на живот, већ на смрт.

Са руског посрбио: Александар Мирковић