ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Стварање антицркве

Данас смо сведоци револуције огромних размера која се остварује не само у економској и политичкој сфери, већ, пре свега – у духовној. И у мери свог јачања, Нови светски поредак испољава све очигледније религиозни карактер.

Ако су раније светске финансијске елите деловале под знамењем хуманизма, просвећености, рационализма, тј. чисто световног погледа на свет, данас се та декорација распада као гњила тканина, и кроз њу просијавају права, суштинска убеђења „газда овог света“ – отворено, свесно богоборство.

Да данашња борба има религиозни смисао, да је она позадина, јасно показују дела светских политичара.

Раније се Запад представљао као борац против „безбожног комунизма“, „исламског фундаментализма“, а сада је, на крају, отворено изговорио име свог правог непријатеља – Православље.

Тако је, један од главних присталица асоцијације Украјине с Европском унијом, шведски министар иностраних послова Карл Билт, недавно изјавио да се за последњих неколико година Русија променила нагоре. Ако су у првој деценији после распада СССР-а њене власти изражавале у својој политици стремљење ка западним вредностима и покушавале да их усаде становништву, онда се данашње руско руководство солидарисало са грађанима и учврстило као оштра опозиција Западу.

„Путин – рекао је Билт – демонстрира приврженост не светским, већ православним вредностима, а Православље је опасније од исламског фундаментализма и представља главну опасност за Западну цивилизацију, због тога што покушава учврсти породичне односе и што има непријатељски однос према гејевима и трансроднима.“ То јест, фактор „исламског фундаменталзма“ је потрошен, почела је свеопшта демонизација лика Русије.

То је било потврђено и на септембарском самиту НАТО-а у Велсу. Западна алијанса је сврстала нашу земљу и ИСИЛ („Исламска држава Ирака и Леванта“ – исламска терористичка организација која делује првенствено на територији Сирије и Ирака, прим. прев.), у главне претње за сопствену безбедност.

Петнаестог септембра генерални секретар НАТО-а Фог Расмунсен, у свом излагању у бриселском „Карнеги центру“, разјаснио је ову стратешку смерницу, изјавивши да се они налазе у предворју нове битке између толеранције и фанатизма, демократије и тоталитаризма, између отворених и затворених друштава.

Изјаве западних политичара очигледно илуструју догађаји у Украјини. Њихова изузетност састоји се у томе што се нови нацизам тамо појавио у облику грандиозне химере која обједињује нацисте, либерале, окултисте, екуменисте, паписте, протестанте.

Ако се изузме зависност од формалне припадности овој или оној конфесији, партији или секти, сви ти људи имају исте представе о будућем светском поретку и о методама његовог стварања. И религија је једна од њих: то је религија тоталне власти у систему у коме је свакоме намењено одређено место, и у коме свако има своје парченце својине. Главни и заједнички њихов непријатељ је Руска православна црква и Руски свет.

На крају, збацивши маску честитости и доброте, глобалне елите су прешле на отворено нацистичке, нечовечне методе управљања. Оно што данас видимо у Украјини није рецидив нацизма, то је део доследног спровођења стратешког плана: управо тако замишљају процес успостављања новог светског поретка најкрупнији финансијски кланови. Нацизам, у свом злокобном инфералном испољавању, представља део савременог западног погледа на свет. Овим се објашњава мртвачко ћутање западних политичара, организација за заштиту права, римског папе и других „миротвораца“ на нечувене ратне злочине који се пред нашим очима одигравају на југоистоку Украјине.

Пошто је реч о богоборачком погледу на свет, схватање значења светске „перестројке“ која се управо одиграва, могуће је само у светлости Откровења св. Јована Богослова. Старац Пајсије Светогорац о светском рату је говорио: „Читати данас пророчанства је исто као читати новине: све је тако јасно написано.“ Заиста, у светоотачким тумачењима Откровења дају се веома актуелна појашњења.

Наши богослови су запазили да ће успостављању власти Антихриста претходити активна одступања; истовремено материјализам и безбожје ће бити замењени новом формом мистичких веровања, која ће присилити људе да прихвате будућег светског владара – као натчовека. То јест, у време његовог доласка материјализам и атеизам ће изгубити актуелност, државом ће владати демонски мистицизам или окултизам, сједињен са крајњим развратом и неморалом. И на том тлу појавиће се Антихрист, а његова популарност ће бити заснована на томе што ће, у моменту владавине социјално-економског и политичког хаоса, прогласити себе обновитељем историјске државности – и наступити као конзерватор-контрареволуционар. Но, у стварности његова идеја ће се показати још револуционарнијом. Програм Антихриста је магијска мисија, тако да ће суштина његове власти бити у магијско-мистичкој сфери управљања, док ће декларативни опоравак државе бити само средство.

Раније је било тешко замислити да се овај сценарио може остварити. Но данас, са проналаском дигитално-информационих технологија, глобалне елите су добиле реалне инструменте који им омогућавају да обједине људе под својом контролом, примењујући окултне методе управљања.

Није овде реч о индивидуалној манипулацији, и није реч о идеолошкој обради појединих група људи и класа, већ о покушају стварања глобалне АНТИЦРКВЕ. Зато, у последње време, можемо приметити најезду окултизма у свим сферама – економској, финансијској, политичкој, управљачкој, у сфери образовања и културе (биоскоп, музика, литература, на телевизији и естради). Отворено се намеће луциферска симболика. Све је усмерено ка темељној промену човекове свести, „перестројку“ његове душе и, на крају крајева, на дехуманизовање.

Никакав просветитељски хуманистички пројект није способан да изађе на крај са таквим задатком, но глобалне елите још не могу отворено да објаве окултну садржину свог погледа на свет. И зато данас, под видом „еволуције“ хуманизма, пред нашим очима се остварује његово уништавање. Хуманизам се замењује трансхуманизмом који проглашава за свој циљ – не развој човекових скривених способности, већ превладавање саме људске природе, превладавање несавршене плоти и слабог разума и излазак изван човекових граница.

Пролазећи стадијум трансхуманизма, човек треба да се претвори у „постчовека“. Достизање тог циља планира се уз помоћ најновијих научних нано-, био-, информационих и когнитивних технологија (НБИК-технологије), тј. оних технологија које се данас налазе у темељима функционисања информационог друштва.

Зашто је реч о самоуништењу хуманизма? Хуманизам проглашава за највишу вредност „права човека“. Сада се већ у „право човека“ укључује и право на човекову тоталну трансформацију, његово превладавање, тј. његово укидање. Зато не само хришћанство, него и просветитељски хуманизам нису уписани у планове аутора „глобалног управљања“.

„Постчовек“ или „натчовек“, у схватању трансхуманиста, биће бесполни киборг који се размножава помоћу вештачког начина оплодње, и који ће имати могућност да битише у разним „телима“. Главни покретачки циљ је – достизање бесмртности (биолошке и „дигиталне“) и стварање „надразума“ , у односу на који је човек биће нижег нивоа.

Иако трансхуманизам представља широк покрет (у чије следбенике се убрајају чланови разних група – од атеиста до окултиста, мормона и псеудобудиста), водећу улогу у његовом ширењу играју отворени богоборци. Није случајно угледни трансхуманист Макс Мор насловио један од својих програмских чланака – „У славу ђавола“. (У њему је изложена стара теозофско-гностичка идеја о борби „носиоца светла“ Луцифера – сатане или ђавола – против Демијурга, који је наводно створио несавршен свет и уронио човека у мрак незнања.)

Трансхуманистички пројекат залази својим кореновима у окултне идеолошке системе, који се заснивају на пантеистичким погледима и сабирају у себи лажна учења Кабале, гностицизма, хиндуизма, будизма и древних источних религија. За православне вернике очигледна је инферална суштина овог погледа. Зато главни удар треба да буде управљен на Православље, али се он не врши јавно већ скривено.

Као прво – кроз раскол Православног света и пре свега – Православног руског света. А као друго – уз помоћ раслабљивања православног погледа на свим нивоима (од догматике до етике). Конкретно, то се остварује путем утврђивања универзалног принципа толеранције, заштићеног „Декларацијом о принципима толеранције“, коју је донео УНЕСКО 1995. године. Тај документ се схвата као „одрицање од догматизма, од апсолутизације истине“, а уместо тога се за јединствену, обједињавајућу норму проглашавају међународно-правни акти у области људских права.

Ако хришћанске вредности противрече правима човека која су заштићена међународно-правним актима, они морају бити одбачени. Но, ми видимо да су последњих година, ставови у декларацијама и резолуцијама међународних организација у области права човека (Декларација о сексуалној оријентацији и родном идентитету из 2008. године, Резолуција Света за људска права ОУН 2011. године о правима човека, сексуалној оријентацији и родном идентитету, многобројне резолуције Савета Европе) апсолутно несагласни са нормама хришћанске етике.

У стварности толеранција је постала начин да се реализује стара масонска формула „ред кроз хаос“ и представља синтезу масонске доктрине и њену главну тајну. Она означава да „велики посао“ може обавити растурањем и разарањем, и учи, да се до новог поретка може доћи само кроз вешто организовани неред.

При томе, раслабљивању и рушењу подлеже све: економија, финансије, државни суверенитет, систем управљања, систем образовања, наука, култура. Морају бити нарушени и догматика и етика хришћанства које данас покушавају да „растворе“ у другим религијама, а које се користе, у овој етапи за подривање вере у истинитог Бога Творца и оваплоћеног Бога Логоса, а у будућности ће и оне бити укинуте.

Управо је у томе смисао глобализације – у тоталном слабљењу, рушењу и стварању хаоса. Глобализација не ствара нови поредак (и неразумевање овога је основна грешка оних, који је свом снагом свога незнања подржавају), њен задатак је чисто деструктиван; крајњи резултат процеса глобализације биће свеопшта криза у којој ће се појавити онај који ће себе прогласити за Спаситеља и установити нови поредак.

Дакле, неопходно је да будемо будни, опрезни и јачамо веру!

Са руског посрбио: Александар Мирковић