Олга Андрејева: ЗАПИС О ИСТОРИЈСКОМ ИНФАНТИЛИЗМУ

Још у време украјинског Крима, обавили смо неколико летњих путовања у његову благословену земљу. Крим, са својим ваздухом пуним арома борова и чемпреса, суптропским сјајем и степском слободом, чудноватом и страственом историјом, замршеношћу традиција и националних утицаја, чини да се одмах заљубите у њега. Поготово Рус, који на формално украјинском Криму није могао ни да помисли да је овде странац. Потпуно руски Крим са руским натписима који се не дублирају ни на једном другом језику, са руским говором свуда – од чаршије до скупих хотела и живахног веселог предузетништва, помало преварантски, помало узбуркан и увек великодушан – тај Крим је очаравао, обузимао вирусом некаквог непобедивог душевног здравља.

У бучном и помало неуредном селу Рибачи, где је Крим већ сув и опечен ватреним локалним сунцем, а дуж скромног насипа шетају људи неугледне спољашњости са памучним панама шеширима, живели смо у малом пансиону, који је држао угледни пар кримских Татара. Све је било јефтино, скромно, али уредно и не лишено јужњачке удобности.

Наш спокојни боравак преко ноћи је нарушен кад је власник сазнао да сам новинарка из Москве. Од тог тренутка, сваке вечери сам била почашћена једносатним предавањем о историји великог кримско-татарског народа. Недавно смо стигли из Бахчисараја, где смо се већ донекле упознали са овом причом. Али верзија власника пансиона била је упадљиво другачија од званичне. Сваке вечери сам са дивљењем сазнавала да прошлост кримско-татарског народа сеже много миленијума уназад. Да су управо кримски Татари са својом моћном визионарском интелигенцијом изнедрили јудаизам, хришћанство, ислам и, чини се, будизам. По први пут у људској историји освојили су писменост, открили тајну производње папира и израчунали удаљеност до Сунца. Преци нашег домаћина су измислили парну локомотиву, струју, радио и још много тога. Изгледа, једино првенство које су Татари тесно изгубили од Руса тицало се Гагариновог лета у космос. Али рад на овом питању био је у току и ускоро ће се у историји Гагаринове породице дефинитивно открити кримско-татарски корени.

Првих дана сам покушавала да заступам здрав разум и да приговарам. Бескорисно! Наш домаћин се озбиљно припремао за разговор, свака његова фантастична тврдња била је поткрепљена солидним томовима истраживања велике кримско-татарске прошлости. Било је немогуће расправљати са налазима локалних историчара. Убрзо сам одустала.

– Браво! – понављала сам као папагај и, морам рећи, нисам се нарочито нервирала.
Заиста, у овој малограђанској патетици било је толико страсти и жарке искрености да је – па, стварно, браво!

Наравно да је руска историја, са својим победама и поразима, добицима и губицима, на овој позадини изгледала помало бледо. За разлику од ње, историја кримско-татарског народа није познавала ни поразе ни губитке, већ само бриљантне победе. Нашој руској величини био је органски туђ тај малограђански патос и жеља да се у свему буде први, што је власник пансиона демонстрирао сваке вечери. Уопште није примећивао да му се ја, као руски човек и наследница једне заиста велике историје и културе, обраћам као да ми је млађи брат, веома заостао у детињству. Осећала сам нешто попут родитељске одговорности. Морала сам, матерински, да јачам веру малог народа у себе, да им пружим руку, да их похвалим и подржим на оштрим историјским заокретима. Штавише, наш малишан је држао у џепу и свој главни адут – огорченост на стаљинску депортацију, коју је домаћин пансиона увек потезао са жалосним заносом кад год сам имало посумњала у његове речи.

Посматрала сам ту инфантилну националну гордост и помислила да се преда мном дешава тужна, али неизбежна историјска грешка једног маленог народа, осуђеног да својим великим суседима непрестано доказује своју сумњиву величину. Притом, и релативно велики народ може бити мали. Замајац ове патетике захвата сваку нову генерацију, доводећи је коначно до глупог и смешног гигантизма, који, авај, нико не примећује. Тај губитак осећаја за реалност чинио је нашег домаћина пансиона отпорним пред било каквом манипулацијом.

Да је на мом месту био неки умни међународни преварант, којима западне обавештајне службе опскрбљују свет у изобиљу, било би врло лако наговорити нашег домаћина да почини било какав преступ – како против руских „окупатора” тако и против било које власти уопште. Националистички патос је попут оног гладног пса који се може дресирати да изведе најкрвожедније акције против било кога. Ситна историјска осветољубивост увек расте под сенком вештачке величине. Што је већи замах историјске имагинације малих народа, то више ступа на снагу принцип обрнуте перспективе – велика лаж рађа ниске страсти, уске хоризонте планирања и недостатак историјске одговорности, која се поносно пребацује на плећа великих и увек „кривих” комшија.

На срећу, наш кримско-татарски познаник уживао је само у својој моралној супериорности, без намере да из тога извлачи политичке закључке. Али Балтик, Чешка, Пољска, Јерменија, иста та несрећна Украјина – сви они сад играју исту игру патуљака, обузетих жеђу за сумњивим историјским реваншом. Сви су заробљени сопственим илузијама које мајсторски потпирују геополитички шибицари попут САД и Британије. Избор са којим се ове земље суочавају веома је ограничен. У недостатку независне привреде и политичке воље, може се само приступити једном или другом савезу великих суседа.

Сад постоје два таква савеза: грубо речено, исток, односно Русија и њене присталице, и запад, односно САД и њихови контролисани блокови. Циљеви ових савеза су радикално различити. Запад захтева храну за просперитет себе, вољеног. Исток тражи геополитичке партнере. У првом случају, будућност малих земаља је сумњива. У другом, потпуно је загарантована, јер је Русији партнер интересантан због његовог просперитета и друштвеног благостања.

Рекло би се да је све тако очигледно. Али није. Одговоран избор захтева одређену дозу историјске далековидости, а хоризонт размишљања мора да се протеже много даље од непосредне добити, обухватајући будуће деценије. Авај, замагљене границе здравог разума и навика на илузорне победе, одгајена историјским инфантилизмом, лишавају лидере земаља овог менталног богатства. Док велике земље решавају ствари, мале земље играју улогу комараца, лаком руком својих геополитичких покровитеља нахушканих на суседове слонове.

Међутим, приближава се тренутак обрачуна. Ту се завршава и илузорна слава патуљака. Њиховим покровитељима они више нису потребни. Не научивши ништа и гајећи нове притужбе, патуљци ће новим порцијама националистичког морфијума спасавати пропале економије и гушити социјалне протесте. И тако до следећег круга напетости, кад ће поново бити тражене услуге комараца.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)

?>