Олга Андрејева: РЕВОЛУЦИЈА РУСКОГ СМИСЛА
После десет ратних године желим да се симболично осврнем уназад и погледам пређени пут. Нека економисти покажу графиконе раста руског БДП-а и обима производње, анализирају процесе оживљавања читавих високотехнолошких индустрија и развоја супституције увоза. Нека се политичари позову на дугачке листе оних који желе да се придруже БРИКС-у и поделе са Русијом њену „међународну изолацију“. Ми ћемо попричати о култури.
Сасвим недавно, у филмском парку Москино, присуствовала сам премијери позоришне представе „Саборни трг” у извођењу екипе Едуарда Бојакова и „Новог позоришта“. Историја руског метежа, у сценографији Саборног трга Московског Кремља, представљена је делом као едукативни пројекат. Не само за децу – наше вишедеценијско занемаривање историјског образовања довело је до тога да је и одрасле требало школовати.
Гледајући раскошно украшене призоре из живота Русије с почетка 17. века, на радњу која се динамично развија, публика је размишљала о две ствари: како се догађаји од пре 400 година преплићу са данашњим и како су се времена променила! Пре само три године било је немогуће замислити да ће речи патријарха Хермогена о части и независности Русије држати велику салу на отвореном у неизвесности, на хладноћи!
Историја жестоке борбе Русије не само са спољним непријатељем, већ и са унутрашњом издајом, опет се понавља. И опет нико не обећава победу. А ту је и цела армија мрзитеља Русије, спремних да продају државу за бесповратна средства и колачиће.
А ипак, правац кретања је добар. Почели смо са чињеницом да је руска култура замишљена искључиво као антируска култура, заузета само кидањем традиције на комадиће. Нормом и високом уметношћу сматрани су сорокиновска јефтина иронија о руској прошлости, преварантске махинације Марата Гелмана и злобни русофобични испади Чубајса, Новодворске и Коха. Да ли се сећате интервјуа Дмитрија Бикова за магазин „Профил“ 2012? Било би штета да се заборави, јер је то био тачан портрет како и за кога постоји руска култура. „Већина руског становништва је неспособна за било шта, бесмислено их је преваспитавати, они ништа не знају да раде и не желе да раде“, каже Биков. – Руско становништво је неефективно. Треба му омогућити да се мирно напије до смрти или умре од старости, кљукајући га одговарајућим представама.”
Мало тога се променило у овој невероватној културној парадигми, где за руски народ нема места, ни после 10 година, односно до 2022. године. „Ово је веома пријатан осећај и велико искушење – посегнете у прошлост и ослоните се тамо на поуздану руку условног Пушкина, Толстоја, Тургењева. Али, као и многе пријатне сензације, то ми се чини веома штетним, опасним и углавном лажним“, написала је у чланку под насловом „Укидање руске културе: белешке поводом“ главни либерални критичар Русије Галина Јузефович. Њена идеја је јасна – неопходно је скинути са дневног реда целокупну историју руске културе и оставити само оно што Запад нуди, наиме, љубав не према својој земљи, већ према нечем туђем, страном и супротном руској традицији, али „ савременом“ и „политкоректном“. Гледиште народа, који је, види горе, у Русији неефективан, овде се не узима у обзир.
Сад је тешко поверовати да је све ово публиковано о државном трошку, односно о трошку истог тог најомраженијег народа и његове државе. Иста та Галина Јузефович писала је да руским патриотама нису потребне књиге. А други велики критичар, филмски експерт Антон Долин, згодно је објаснио да филмови о догађајима из руске историје, попут дивног филма „Савез спасења“, нису ништа друго до кремаљска пропаганда. И о свему томе су стручњаци озбиљно расправљали, тиражирало се у медијима. Прећутно, наше елите су заиста биле сигурне да је права руска култура она која мрзи Русију.
Наравно, руско-украјински сукоб елита је дочекала као образац „руског варварства“. Али чак и тада, на самом почетку, на тим првим, већ „ратним“ сајмовима књига и другим великим догађајима, још је било срамотно мало проруског садржаја. Тамо је као и обично тријумфовала „књижевност трауме“ и друге политички коректне прозападне стварчице.
Позоришта су отпуштала уметнике који су подржавали Русију, биоскоп је љубазно игнорисао све проруске заплете, хуманитарне институције су проучавале проблеме феминизма и родне равноправности. Култура, која је тада већ „изгубила најбоље“, који су се стреловито преобратили у релоканте, упорно се претварала да се ништа не дешава, да је могуће, као и раније, егзистирати на дебелим буџетским средствима и грдити Русију. Главна позоришна награда у земљи „Златна маска 2022“ припала је Театру нација за представу „Горбачов“, која је скинута са репертоара (главна глумица Чулпан Хаматова је напустила Русију) и комад Дмитрија Кримова (отишао у Сједињене Америчке Државе већ 25. фебруара 2022.).
Током 30 година, велика руска култура успела је да се згрчи у потпуну политичку коректност, где је историја била представљена акуњиновским измишљотинама, а рефлексија – кратком листом светских „дозвола“: родни проблеми, заштита мањина и разне девијације.
Али ево, сад се и 2024. завршила и постало је јасно да руска култура, као и сама Русија, има огроман потенцијал за отпор и препород. Управо је одржана додела дебитантске књижевне награде „Слово“. Прва награда у кључној категорији „Мастер. Проза“ додељена је писцу и војнику СВО Дмитрију Филипову за роман „Колекционари тишине“. Роман је написан током битке за Авдејевку, кад је, како је сам аутор признао, имао све шансе да га не заврши. На недавно одржаном сајму књига, остаци „књижевности трауме“ представљени су у суседству сале са песницима Специјалне операције – и изгледали су просто јадно.
Филм је такође успео да преиспита своје приоритете. На платформи Kion управо су објављене четири епизоде бриљантног документарног пројекта „На ивици понора“ о паду Мариупоља. Фестивали ратне документаристике пуне сале широм земље. Сергеј Жигунов у раскошном, новоизграђеном биоскопском парку „Москино“ снима грандиозну серију „Порода“, епохалну студију о историји Донбаса и Украјине током 20. века. Први део трилогије почиње 1918, а трећи се завршава догађајима из 2014. године. Прича о неколико породица са истока и запада Украјине оличава све идеолошке сукобе, љубав и мржњу, који су на крају довели до војне конфронтације. Овај пројекат погађа нерв времена.
И позоришту је постало незгодно да се претвара да живот тече „као некад“. Дванаест руских позоришта постали су учесници пројекта „СВОи. Истините приче”, реализованог уз подршку Председничког фонда за културне иницијативе. Једно од позоришта-учесника, а то је московско позориште Олега Табакова, на пример, ускоро ће премијерно извести представу „Позивни знак `Тишина`“.
Нису то ни издалека сви велики културни пројекти у којима је тема војног сукоба Русије и Запада у центру пажње. Али револуција смисла ту се не завршава. Показало се да култура не мора нужно да се удубљује у оштре ратне теме да би рекла нешто ново. На пример, серија „Први број“, објављена на истом Киону, доживљава се као прилично револуционарна, где се већ у првим епизодама најављује жесток протест против наметнуте либералне политкоректне агенде, одобрене од стране „вашингтонског обласног комитета“.
Као да се култура пробудила из тешког 30-годишњег сна и присетила се своје слободе, величине и права да говори о стварима које су заиста важне. Испоставило се да можете сопственим гласом говорити о сопственим емоцијама, и да ниједно западно искуство културе отказивања уопште није страшно. Ако нашу кинематографију, наше позориште и нашу дивну велику књижевност још једном изгрди „Блумберг“, ништа се неће догодити. Јер велику културу може имати само велики народ, какав и јесте цео венац народа Русије. Искрена конфронтација са Западом вратила нам је сопствено достојанство и веру у себе, своју историју и наш грандиозни распон мишљења и перцепције. Сад поново можемо да читамо, гледамо и слушамо оно што и сами волимо, а не оно што су нам западни стручњаци дозволили. Освешћивање ове вртоглаве стварне слободе не само да обогаћује нашу културу, већ је поново чини заиста великом.
(Взгляд; превео Ж. Никчевић)
