Олга Андрејева: ИЗНЕНАЂЕНА АДОЛФОВА МАМА

У украјинској јавности појавило се нешто чудно. Забринули се: почели да губе у информационом рату са Русијом.

Ситуацију компликује чињеница да Русија уопште не води информациони рат.

Кад ми, односно руски новинари (не мислим, наравно, на наше либералне колеге), говоримо о информацијама, ми имамо у виду, с једне стране, строге чињенице, а са друге стране вредносне вертикале.

Кад наши западни и украјински пријатељи говоре о информацијама, они имају у виду чисте плодове креативне маште.

Ми тако просто не умемо.

Кад смо ми на руском интернету писали о лабораторијским мишевима и поставили слику пацова, нас се стидела цела држава.

Само смо се изглупирали, а читаоци су написали да ако нам се не може веровати у малим стварима, онда нам се уопште не може веровати.

И није ствар чак ни у томе да они лажу, а ми не. Имамо ми много наших грехова, од којих су највећи склоност прећуткивању и тромост медијске машине.

Али ви то знате и без мене.

Занимљиво је да свет већ дуго и упорно живи у концепцији симулакрума.

Западним и укро-медијима управља велика моћ интерпретације.

Информациони рат са Русијом је само шлаг на торти.

Све је почело пре око 30–40 година, кад је јавност почела да се учтиво опрашта од здравог разума и да у свему види знакове.

Теорија знаковних система, позната и као семиотика, измишљена је пре сто година. Фуко, Леви-Строс, Лотман… Почело је са карго култовима, па се брзо прешло на програмске језике и магичне бинарне системе, а онда…

А онда се догодило нешто неочекивано. Једна аустријска мама уопште није очекивала да ће из њеног слатког и пуначког Адолфа одједном израсти Хитлер.

А управо то се догодило са знаковним системима. Знак као средство комуникације постао је еквивалент самој комуникацији. Штавише, ослободио се свог првобитног, обично врло једноставног значења и винуо се у креативни космос.

Почетком 90-их, у првим бројевима руског Харпер Базара, прочитала сам невероватан чланак о значењу одела Наине Јељцине и њеног мужа. Тада сам први пут сазнала да кравата може да шаље знакове.

Али то је само јебена кравата!

Цео свет, па и ми, претворио се у молијеровског буржуја, који је у позним годинама сазнао да је читавог живота говорио прозом.

Од тог тренутка смо престали да разговарамо. Почели смо да шаљемо знакове у свемир. А маргинализовани здрави разум седео је испод стола и немоћно цвилео. Ово што се сада дешава јесте, наравно, револуција здравог разума и припросте домаће стварности која израња на површину.

Укро-забринутост је разумљива. Они се баш труде. Они слажу симулакрум на симулакрум. Свуд наоколо шаљу знакове и сигнале.

Значење знојаве мајице Зеленског одгонетају сви светски медијски гиганти. А гиганти дизајна свакодневно раде на слици председника-војника, мерећи до микрона дужину његових чекиња. Не треба много, али не може ни да буде обријан.

Па ко ће дати хаубицу обријаном председнику у сакоу и белој кошуљи?

Цео свет се игра, али то више није ни смешно ни детињасто.

И наравно да ћемо победити у овом информационом рату.

Просто зато што сва креативност укро-инфо-експерата не значи баш ништа у поређењу са невештим службеним језиком генерала Конашенкова.

Истина? Како то?

Украјина се 30 година поигравала симболима и знаковима, и било је тако забавно, а сад је изненада сазнала колико је болно њушком лупити у асфалт.

И да је оно главно потпуно непреводиво у нуле и јединице.

И свет, изгледа, почиње да сумња.

 

(Превео Ж. Никчевић)