Олга Андрејева: Има аутора који су остали верни Отаџбини и народу

Вест о стварању књижевног удружења „Савез 24. фебруара“ логично је објављена 24. фебруара 2024. године, на дан друге годишњице Специјалне војне операције. Тог дана се на интернету појавила Декларација Савеза, коју је потписало 15 писаца, песника, критичара и издавача: Данијел Орлов, Герман Садулајев, Павел Крусанов, Вадим Левентал, Игор Караулов, Ана Долгарјова, Андреј Рудаљов и још неколико људи.
Декларација је имала карактер егзистенцијалног питања: како нам се то догодило?

„Специјална војна операција поделила је руску књижевну заједницу. Многи писци, укључујући и оне који су активно промовисани, добијали признања и награде, сада су се одрекли своје земље и или отворено подржали нашег ратног непријатеља или су заузели позицију чекања и гледања“, наводи се у документу. „Али има аутора који су остали верни Отаџбини и свом народу. Са њиховим стваралаштвом везује се оно ново и здраво што се појавило у књижевности за ове две године… Да бисте отворено подржали своју земљу, потребна је одређена доза храбрости.”
Ово уопште није метафора или претеривање. Сви који учествују у домаћем књижевном процесу одавно добро знају: чим се стигло до једноставне етичке норме љубави према отаџбини, до захтева за историјском истином и жеље да се не фалсификује оно што не подлеже фалсификовању, почели су ауторски проблеми. Тешко је објавити, није лако продати, и уопште – све је компликовано.

Можда патриоте пишу горе од страних агената? Пре само неколико месеци, на главним полицама књижара били су наши либерални „класици“ и хонорарни страни агенти – Улицка, Биков и тако даље. Можда у Русији једноставно нема друге литературе? Али она постоји, и има је много. Само што сада то не видимо и не знамо.

Већ 30 година руски читалац је упознат само са оним делом наше књижевности који нуде књижни монополисти. Они поседују не само саме издавачке куће, већ и ланце књижара, књижевних награда и онлајн сервиса. Као резултат, имамо потпуну илузију бурног књижевног процеса. Ево тиража, ево продаје, ево критике, ево награда, ево одушевљења читалаца. Међутим, пажљивим посматрањем постаје јасно: ми видимо не прави књижевни процес, већ само како лева рука књижевног магната награђује његову десну руку.

„Све се своди на проблем нашег издавања књига“, каже издавач из Санкт Петербурга, један од оснивача „Савеза 24. фебруара“, Вадим Левентал. – Они који су сад постали страни агенти увек су говорили да је СССР пребивалиште зла. Чим дође тржиште, наша књижевност ће процветати. Али стварност је потпуно супротна. У СССР-у је било много издавачких кућа које су имале једнак приступ књижарама. Конкуренција је била фер. А идеологија монополисте је једноставна: зарадити што више, по сваку цену. То доводи до тоталног пада укуса, квалитета књижевности и културе књиге уопште. Бриљантна совјетска школа илустрације књига, уређивачке традиције – ништа од тога више не постоји. Монопол у издаваштву књига паразитира на руској култури и уништава је. Ово је фундаментални проблем наше будућности.”

И опет, ово није претеривање. До 2020. године у Русији се продавало 250 милиона папирних и 150 милиона електронских књига. То је више од четири пута мање од тиража РСФСР средином 1980-их.

Све приче о томе да ће читање бити замењено другим облицима доколице, да смо у истом чамцу са целим светом, јако подсећају на колонијалну пропаганду. На западним књижним тржиштима асортиман продатих књига расте сваке године, брже од финансијског обима индустрије. Код нас је све управо супротно – тржиште новчано расте, а број продатих примерака и асортиман сваке године опадају. Јасно је да се то ради на рачун сталног повећања цене књиге. Ово је одавно учинило књигу луксузним предметом у Русији.

Чланови нове књижевне заједнице уверени су да ситуацију може променити само учешће државе. Регулисање идеолошки значајне индустрије, стварање правног оквира – само то ће нам омогућити да сачувамо велику руску књижевност за будуће генерације. Овај страствени апел држави, можда први пут у историји Русије, тако јасно звучи са усана самих културних делатника. Тзв. просвећена јавност је од времена омрзавања тежила супротном – да се на било који начин склони из видног поља државе. Тржишна револуција раних 1990-их преко ноћи је постигла оно што је желела.

Последњих 30 година могли смо да уживамо потпуну и апсолутну слободу говора у свим њеним манифестацијама. Резултат је прилично тужан. Књижевност се претворила у вид психотерапије која ради са траумама аутора, или у тужну причу о борби против „режима“, која се, зачудо, одвија искључиво новцем самог „режима“. Укидањем бриге о култури, предали смо је сопственим идеолошким и геополитичким противницима. Није изненађујуће што је почетком Специјалне војне операције на месту „велике“ руске књижевности откривена рупа која зјапи, из које су допирале само псовке.

На оваквој позадини, појава новог Савеза изгледа охрабрујуће. Можда смо сведоци историјског тренутка рађања нове културе, осмишљене да земљи врати њен културни суверенитет. Како и приличи новорођенчету, она је још потпуно беспомоћна. Али главно је да њену појаву чекају они који сад подржавају наше војнике на фронту, они којима је важно да сачувају част, дубину и лепоту руске речи.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)