Олег Карпович: Узалуд се на Западу надају да ће се у Русију вратити „свете деведесете“

Аутор: Олег КАРПОВИЧ, проректор Дипломатске академије МСП-а Руске Федерације

У ЕВРОПСКИМ дневним собама, чији житељи делују малодушно због недостатка веселих вести са украјинског фронта, 2023. година почела је расправом о чланку бившег литванског премијера Андриуса Кубилијуса „Наши ‘руски’ политички комплекси”. Контрирајући агресивној послушној већини русофоба која је дошла на власт, ветеран балтичке политике нашао се скоро у улози дисидента. Притом, мора се узети у обзир (и то се јасно одражава у његовом тексту) да је Кубилијус поборник антируске линије и да у актуелном својству „специјалног известиоца Европског парламента за Русију” (шта год то значило) стабилно и попустљиво следи „партијску линију”.

Чиме је овај Литванац разбеснео истомишљенике од којих се донедавно није значајно разликовао?

У својој публикацији је позвао да се Руси не третирају као припадници ниже расе који нису способни за демократију и нормалан суживот са суседним народима и указао на потребу ублажавања русофобије у западном дискурсу. Вођен, према стандардима данашње европске политичке класе, „племенитим тежњама“, Кубилијус тражи од својих другова да не отписују такозвану несистемску руску опозицију и да сачекају да „револуционарна ситуација” у Русији сазре, јер ће се потом на мапу света вратити прихватљива верзија Русије – са Козирјевљеом дипломатијом, Гајдаровом економијом и другим атрибутима „златног доба” деведесетих.

О овоме нема смисла озбиљно расправљати. Нешто друго је важно. „Сањари – кубилијуси“ разних фела су остали у мањини, изгубивши у неравноправној борби са присталицама много мање скрупулозног приступа.

Жеља да се свим средствима уништи руска државност изазивајући сукобе на њеној територији, коначно се претворила у атрибут прогресивне западне реторике.

Украјинска криза се доживљава као егзистенцијална битка, у којој је пораз за противнике Москве попут смрти – зато настављају да снабдевају Кијев оружјем забрањујући режиму Зеленског не само да преговара са Русијом, него чак и да прекине ватру на дан или два.

И зато је цинично игнорисан предлог Његове Светости Патријарха Кирила о примирју током православног Божића. Овај племенити порив, једини могућ за верника (и, у принципу, разумног) човека, са сарказмом и злобом одбацили су и ментори званичне Украјине и њихови ђаци.

Правдајући наставак убијања, поглавар такозване Православне цркве Украјине (ПЦУ), расколник Епифаније-Думенко, успут је тврдио да ће се Русија ускоро распасти „на много ситних делова“, повлачећи за собом канонску хиљадугодишњу цркву и да је остало још само мало да се „притисне“.

Опијени живописним фантазијама о крвавим сценаријима руске будућности, и европски политичари и њихови украјински штићеници, по свему судећи, више нису у стању да воде нормалан дијалог чија би сврха била окончање страдања цивилног становништва затеченог у зони сукоба.

Пошто су добили прилику да отворено говоре о својим истинским жељама, и, како је рекао Кубилијус, комплексима, ови људи више не крију чињеницу да је криза око Украјине изазвана ради спровођења много значајнијег циља на чију реализацију се рачуна вековима.

Схватају ли да провоцирањем највеће нуклеарне силе доводе своје народе на ивицу катастрофе? Или, вођени инстинктом самоуништења, намерно настоје да окончају своју моралну патњу изазвану вековном егзистенцијом у сенци гигантске империје?

Можда ћемо одговор сазнати тек у завршном чину драме која је у току. Ипак, већ сада се са сигурношћу може рећи да су ускогруди, али меког срца старорежимски политичари попут Кубилијуса, престали да одређују вектор развоја европске политике. Заменили су их радикални фанатици, пуни наде да ће радикално решити „руско питање“ које их прогања.

И, свакако, ако не данас, онда ће сутра добити одговор који је сваки пут доводио до закаснелог покајања свих оних који су потценили моћ и вољу руске државе.