
Дража Михаиловић
Навршило се тачно осам деценија од завршетка Другог светског рата на свим фронтовима па и на југословенском. Сем на фронту историографије и то нарочито код Срба. Овом приликом бих скренуо пажњу на фундаменталну суштину ратних сукоба (грађанског рата) у Југославији од 1941. до 1945. г. у коме су главни, ако не и једини, губитници били Срби и поготово Србија.
Други светски рат на тлу бивше Југославије одвијао се у знаку амбиција Јосипа Броза Тита (1892.‒1980. г.) да се докопа по сваку цену власти фактички користећи Србе против Срба. Да ли су ови “искоришћени” Срби (са простора НДХ) били свесни или не за кога и зашта се боре остаје отворено питање у југословенској историографији и политичкој психологији. Ипак, између њега и Белог двора на Дедињу стајао је окупаторски Вермахт, краљ, ЈВуО и др.
Дакле, требало је све те препреке елиминисати како би се каплар-маршал уселио у Бели двор. Како се завршило са окупаторима и краљем познато је. Познато је и то да у Србији скоро да и није било Брозових партизана, како то народ каже тек колико “за семе” и да је Равногорски покрет био доминирајући, а ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић (1893.‒1946. г.) у народу омиљени герилски вођа. Освојити Србију у јесен 1944. г., уз помоћ Стаљинове Црвене Армије, била је једна ствар, а наклоност житеља Србије (Србијанаца) ипак друга и у пракси дугорочнија. Зато је требало да ђенерал Дража Михаиловоћ, ратни херој из Првог светског рата, најодликованији српски официр, добитник неколико медаља за антифашистичку борбу од стране западних Савезника (и за живота и постхумно) и министар војни југословенске Владе у егзилу (Лондону), буде елиминисан са историјске сцене свим (пропагандним и неморалним) средствима. Другим речима, није било довољно само га физички ликвидирати (то смо научили од Исуса из Назарета), већ га пропагандно дезавуисати, тј. ликвидирати и морално-политички. Зато је ђенерал од стране титоиста проглашен издајником и сарадником окупатора.
Тако је скована титоистичка историјска фарса, да онај који је Србију (октобра 1944. г.) фактички окупирао проглашава издајником онога ко се тој окупацији супростављао и борио против страних окупатора још од маја 1941. г. док су Титови комунисти све до 22. јуна 1941. г. били отворени споразумни квислинзи нацистима и Вермахту, а након “Барбаросе” повремено потписивали споразуме са немачким нацистичким окупаторима (марта 1943. г.) а са поглавниковим усташама сарађивали и са и без споразумних потписа. Уместо Александра Ранковића, Слободана Пенезића Крцуна, Милоша Минића, Петра Стамболића и осталих српско-србијанских издајника и квислинга, кола су се сломила на патриоти који је управо био последњи човек коме се атрибут издаје може приписати. Можда највећа морална љага српског народа, барем онога у Србији, јесте прихватање политике једног злотвора (бившег аустроугарског каплара који је ратовао 1914.−1915. г. против Србије и то у хрватској “Вражјој дивизији”), који је успео да наметне своју вољу и србофобичну политику читавом народу и подјарми га не само физички, већ и ментално.
Морална стигма издајника и квислинга није непозната у историографији како домаћој тако и иностраној када се користи у функцији да се неко елиминише, било из политике, било из саме историје, тј. колективног памћења. Међутим, ако је то знак нечије агресивне бескрупулозности, преношење срама издајства са једне личности на другу, знак је екстремне моралне подлости и перфидне подмуклости. Оваквом заменом теза се осигурава трајност злодела. Без тога постоји вероватноћа да се неправда исправи. Међутим, перфидном заменом кривице ствар се ставља ad acta, тј. архивира.
Истраживач–сарадник Центра за геостратешке студије, Београд