Окупација и црвене линије, или: Ко с ђаволом тикве сади

Очекивало се проглашење окупације Косова и Метохије откако је медијима блиским власти дојављено да је и таква опција на столу. Уместо тога, председник Србије Александар Вучић је у петак предвече представио пет потеза које ће у наредном периоду Србија повући поводом окупације Косова и Метохије. Што може да буде добар, али само први корак ка његовом ослобађању…

Ствар је, разуме се, у томе што овако више не може у односу на терор Аљбина Куртија и Запада који га неискрено критикује и искрено подржава, а вероватно и подстиче, у свему што ради да би Србима живот на Космету учинио неподношљивим. Како би их етнички очистио као сметњу на путу евроатлантских, НАТО интеграција отетог Косова. Тако да Србима сад прети баш оно што се председник Србије у више наврата јавно зарекао да неће дозволити; „Олуја“, наиме, као што нажалост знамо, може да буде спроведена у једној спектакуларној избегличкој колони, али може и да се одвија као ова Куртијева, мало по мало свакодневним исељавањем и терором да то подстакне, а да не изазове исувише спектакла одједном јер би онда можда морала да уследи и спектакуларна узвратна реакција. Како год, планирани исход је исти. Што ће рећи да је последњи час да се реагује.

Зашто, онда, није проглашена окупација Косова и Метохије? Председник Србије пружио је међународноправно објашњење после кога, ако је већ тако, остаје нејасно само зашто се, уопште, с том идејом кокетирало у јавности у она 72 сата између најаве Вучићевог обраћања и Вучићевог обраћања. Можда је и то имало неку сврху, рецимо, тестирања расположења домаће јавности или иностраног нерасположења и последичне реакције…

Међутим, кад смо код тога, вреди запазити и да се у склопу петог међу „нашим потезима“ – а то је најављена Одлука о нелегалности свих органа и институција образованих на Косову и Метохији након нелегално једнострано проглашене независности, и непостојању свих њихових аката који су донети или ће тек бити донети – указује и да је „сличан поступак предузет по завршетку Другог светског рата, када је законом проглашена неважност правних прописа донетих (…) за време непријатељске окупације“.

Што би могло да значи и да овом приликом, ако и није формално проглашена непријатељска окупација Косова и Метохије, јесте проглашено нешто слично томе – чим је предвиђен и сличан поступак. Разуме се, уз очигледну разлику која се састоји у томе што смо ономад заједно с Русима отерали окупаторе. Историја је, наравно, учитељица живота.

У сваком случају, погледамо ли кудикамо шире од формално-правног значења проглашавања окупације и импликација таквог поступка, уочићемо и да се заводљивост ове идеје нарочито састоји у томе што би сам тај чин проглашења окупације представљао ослобођење – од досадашње праксе тихог али упорног попуштања која нас је и довела до овог последњег часа да се реагује. Ако већ не желимо да буде прекасно.

Па у светлу те потребе за прекидом досадашње праксе и треба сагледати најављених пет потеза које Србија намерава да предузме. Да ли они прекидају досадашњу праксу која се евидентно показала као недовољна да заштити Србе на Косову и Метохији пред терором коме су изложени?

Најављене мере делују прилично разрађено и довољно конкретно да би – и пре него што почну да се примењују и дају некакав ефекат – унапред смеле да се одбаце као пука представа за умиривање јавности. Што не значи и да само због тога јавност треба да буде мирна, то јест безбрижна. Напротив. Тим пре што и сам председник Вучић предвиђа да ће постати још и горе јер нам још нису сасвим окупирали здравство и школство на Косову и Метохији.

Али, идемо редом.

Погледамо ли детаље онога што је представљено у петак предвече, видећемо да „Косово и Метохија као подручје посебне социјалне заштите“ и „Отпорност српских институција на Косову и Метохији“ – најављени потези два и три – представљају мере покушаја делимичног санирања штете коју праве терористичке акције Аљбина Куртија с логистичком подршком Запада. Да се нашем народу колико-толико олакша опстанак тамо где је све угроженији.

Четврти најављени потез – „Успостављање посебног Тужилаштва“ да гони оне што по Косову прогањају Србе ако им падну шака – отвара интригантну (и освежавајућу) могућност да више нећемо седети сасвим скрштених руку док Србе лове као зечеве као што су се и прибојавали јер су знали да ни Куртију ни НАТО-у не смеју да верују.

Но, нарочиту пажњу изазивају већ поменути потез пет – онај о нелегалности њихових органа и одлука у оквиру кога је поменута реч окупација – и потез број један, „Повратак на Status Quo Ante“, дакле, пре повлачења полицајаца, судија, тужилаца и осталих Срба из институција такозваног Косова. И то понајмање зато што представља својеврсно признање да су свим тим људима које сад лове као зечеве много више штете него користи донеле одлуке да се поверује гаранцијама НАТО-а. Којих су се и плашили управо зато што су знали да Куртију и НАТО-у не смеју да верују. То је, забога, познато одавно: ко с ђаволом тикве сади…

Потези један и пет, елем, нарочиту пажњу изазивају зато што су недоречени те можда доносе нешто ново што се тиче приступа Србије. Наиме, ваљда је унапред јасно да „хитно, неодложно и коначно“ и „без даљих политичких смицалица и игара“, како тамо пише, Заједница српских општина неће бити формирана само стога што смо то и овом приликом затражили. Те из те жалосне, али довољно прецизне прогнозе да од тога опет нема ништа, и питање – који је у том (предвидљивом) случају наш наредни корак? И, кад смо код тога, какве све импликације са собом носи пети потез о непризнавању свих њихових нелегалних органа и одлука? То је остало недоречено, и ту лежи нада да недоречено то није остало зато што није предвиђено ништа, него зато што није сврсисходно да се окупатору унапред каже шта је предвиђено.

Уосталом, што се тога тиче, видећемо. Али треба споменути и да је најављено поновно подношење захтева за повратак српске војске и полиције на Косово и Метохију сходно Резолуцији 1244. Не због тога што ико има илузије да ће окупатори тако нешто дозволити – неће, зато и јесу окупатори, и преваранти јер не поштују ни оно што су сами написали – него зато што ћемо и тим захтевом показати да од Резолуције 1244 нисмо одустали.

Подједнако важно, истом је приликом обраћања нацији председник Вучић поновио и да самозвано Косово у Уједињене нације – неће ући. Чиме није само поновио да те, за нас најпогубније међу погубним одредбама споразума из Брисела и Охрида, не важе. Него је тиме оповргао и тврдњу Мирослава Лајчака – изговорену уз обиље сумњиве неодређености – да је те своје црвене линије Србија повукла. Биће да ипак није, јер је дотична црвена линија управо подвучена поново. И та би прича сад требало да буде стављена ад акта барем до прве наредне прилике.

А до тада остаје да покушамо да одгонетнемо шта се око тога тачно догађало – ако има дима где има и ватре, и откуд све то баш сада кад смо добили позив на самит БРИКС-а, можда је и случајно, али шта ако није – и какву (преварантску) игру опет игра Европска унија. Будући да је преговарачко Поглавље 35, које се тиче Косова и Метохије, након Охрида прогласила за тајно а да јавност о томе није ни обавестила. Шта наједном крију, ако немају шта да крију? На отварању (за јавност) Поглавља 35 требало би да инсистирају сви који не желе да саучествују у дотичним нечасним радњама прикривања и подвале…

У сваком случају, како рекосмо, пет најављених српских потеза могу да представљају добар први корак у ослобађању Косова и Метохије од окупације. Која није проглашена и формално али је то не чини мање суровом. Међутим, ако стварно покушавамо да сачувамо релативно подношљив живот Срба на Косову и Метохији – и Косово и Метохију у Србију – отпор окупатору не сме да се сведе само на Аљбина Куртија.

Калкулација је, у том смислу, прилично очигледна. Ако, наиме, није Курти сам све ово смислио, него у томе има и логистичку подршку Запада, онда и Западу мора да се одговори колико и Куртију. Разуме се, асиметрично и у складу с могућностима. А свакако тако што ће Запад бити јасно обавештен, тако да разуме, да business as usual више није могућ. Да не можемо да сарађујемо како су навикли – углавном на корист Запада, иначе – док им се истовремено супротстављамо поводом Косова и Метохије. Зато што нас је управо то и довело до ове ситуације у којој је голи опстанак Срба на Косову и Метохији опасно угрожен.

Предстојећи самит БРИКС-а у Русији, као све уверљивија алтернатива том поретку који је Србе угрозио до нестанка, представља изузетну прилику да на делу покажемо колико смо озбиљни у намери да то не дозволимо…