ОКРУГЛИ СТО: „Покољ у Дрињачи у августу 1941. године“

У Дрињачи, у парохијском дому дрињачке цркве, одржан је 15. августа округли сто на тему „Покољ у Дрињачи у августу 1941. године“. Организатор округлог стола је удружење „Мост“ из Сребренице. Учесници округлог стола су: проф.др Вељко Ђурић-Мишина, Јован Мирић-психолог, Стефан Милосављевић професор историје и други.

Вељко Ђурић-Мишина, историчар:

Прича о бурету крви је прича неуобичајена за историчаре, то је прича за психијатре и за психијатрију. Дјеца, обећање, клање, скупљање крви. Историчар може да да историјски контекст, картографију, имена злочинаца, број злочина. Ми данас после 80 год. не можемо да дамо имена тих који су заклани овдје у Дрињачи у августу 1941. године. Систем је био такав такве Југославије да не можеш да дираш такву причу јер рушиш темеље братства и јединства. Ево данас створили су се услови да се исприча таква прича. Да су наши стари знали шта се стварно десило 1941. године не би се десила ни 1992. год. Знало се по кућама, по предању баба и стрина. Оне су причале али није била школа тога. Није било истраживања о тој теми и опет се враћамо на почетак. Мој ангажман ће бити да саставимо списак убијених Срба тада. То је било 5.августа. Да дођемо до списка. До броја жртава. Данас је био помен. Једно име је било данас истакнуто. Александар Лељо Петковић. Када имате имена, онда имате разрешење многих ствари у историји. Ако немате имена, онда имате логику. Данас са нама је и Јован Мирић, психолог у пензији. Ми ћемо се бавити нашом историјом. Зашто је дошло до српско-српских сукоба 1941. године. Зашто су се сукобили четници и партизани из Црне Горе тада. Морамо рашчистити ту српско-српску причу. Не да крв поново потекне него да видимо гдје су узроци и корјени наших сукоба. Онда морамо ићи на варијанту пописа жртава. Битно је да научимо наше потомство о томе шта је било 5. августа 1941. године овдје у Дрињачи. Морамо ићи ка новом времену, тако што ћемо рашчистити са прошлошћу. Овај задњи рат у БиХ показује да он има три приче. Ми морамо испричати нашу причу јер је нисмо довољно испричали ни 1918. ни 1941. Имамо сада обавезу да ова моја генерација оставимо млађим генерацијама истину о дешавањима те 1941. године. Да сагледамо шта нам ради та Европа и тада и данас. Морамо се окренути прво себи. Посебна улога је ту српске цркве. Она је институција. Морамо се окренути науци и пројектима. То мора да ради држава. Да би сада покренули овај пројекат пописа жртава из августа 1941.године, ми морамо да ангажујемо неколико истраживача по архивима Сарајева, Београда итд.То кошта. То мора неко да финансира. Ако нећемо ми да то финансирамо и наша држава, онда ћемо добити неку фондацију из Европе која ће нам финансирати пројекте „Страдање хомосексуалаца у покољу у Дрињачи 1941“. То је задатак Европе да искриви нам историјске догађаје и да нас окриви за такве ствари. Имамо „Случај Јасеновац“ то смо  већ видјели. Зато браћо, упамет се браћо Срби и окренимо се себи и нашим страдањима.

Јован Мирић-психолог:

Био сам професор на одјељењу за психологију Филозофског факултета у Београду. Још негдје 80-тих год. почео сам се бавити психологијом морала. Деценијама сам то предавао. Онда сам се бавио психологијом зла, а посебно психологијом колективног зла од пре 20 година до данас. И ми смо данас ту и то је данас наша тема. Нико од наших психолога није се бавио овом темом осим мене. Шта се очекује од психологије и какви одговори. Ми смо данас чули од свештеника о убиству дјечака Слободана Стојановића, то људски ум не може да схвати. Ја се сјећам о убиству Срба на коранском мосту септемба 91. године од једног дјечка на телевизији који о томе говори. Таквих примјера има много. То нам се у историји стално дешава и у првом и у другом и овом задњем рату. Имате човјека који се звао Боидраг Берчић био је партизан адвокат, саслушава усташе 1945. у Загребу, проводи мало времена са кољачем Мирославом Филиповићем усташом, сатима сједи са њим, покушава да види да ли код њега постоје знаци лудила. И не налази ништа. Каже нисам необразован човјек али овдје не могу да примјетим никаквих знака лудила код њега. Људи који су били на саслушању кољача по затворима и судовима нису могли да вјерују својим очима када чују како они причају сасвим мирно о својим злочинима, као да су били у скупљању шљива, без икаквог осјећања кривице. Чинили су грозне ствари и остали ментално здрави што је невјероватно. Живјели су нормално и углавном дуго. Психологија каже да треба да направимо профил једног усташе. Иза тих поступака који су они чинили стоји пут који води ка откривању загонетки скривених душа и сакривено зла у њима. Психологија на то нема одговора. Психологија може да понуди само дио одговора на то. Нема скривености у том злу. Други дио је на историји и то већи дио и на геополитици. Геополитика је главна. Трећи дио одговора је у области која се зове духовност. Тамо лежи одговор на ова питања. Постоји феномен картања у очима у Јасеновцу. Дошла су тројица усташа у перионицу веша, морали су да чекају и онда су рекли ајде да се картамо док на ред не дођемо. Немају пара. Један од њих има људске очи. Иде картање људским очима. Данас причамо о бурету извађених очију у Дрињачи 1941. Оно што је код нас специфично је упоређивање усташких злочина и њемачких према Србима и Јеврејима и дошло се до  сазнања да је једна разлика да код Нијемаца постоји систем и ефикасност система. Са усташама је другачији систем био. Код њих има предност лице у лице. Нож. Човјек који је разговарао са Павелићем, Сарваци, каже да је Павелић препоручивао пре 1941.године такозвани „брахијални“ метод, а то је нож. Јер је сматрао да ће нож да заустави  прелазак Хрвата у Србе и губљење идентитета код Хрвата и да ће само проливање српске крви то зауставити, односно да ће ојачати идентитет Хрвата и заувјек ће их одвојити од Срба. Зато за њих је и буре крви рационална ствар. Постојали су планови и програми да су усташе радиле по програму и плану, а то је ликвидација највиђенијих људи од попова, учитеља, љекара до угледних домаћина и занатлија. Они су прво њих убијали. Прво су ишла индивидуалан па масовна убиства. Зато је била забрана кретања из мјеста у мјесто да се не зна шта се радило. Ми смо разлику између добра и зла поистовјетили између нас и некога другог. Ми не можемо да разумјемо да може бити и другачије. Човјек заслужује неко поштовање. Гдје ми и данас  гријешимо у томе што ми себе дефинишемо као људе који имају ту обавезу поштовања према другом. Ми тако дефинишемо себе али заборављамо да и другог треба да дефинишемо шта он ради. Да ли је и његова вјера таква, да ли и он има исто тако поштовање према нама као ми Срби према њима. Данас вјерују сви да смо ми Срби зло и да цијели свијет тако говори. Ту је главна ствар, а то је њихова духовност и њихова усташка доктрина која је сачињена из различитих дјелова од Старчевића па до данашњег дана. Они вјерују да су Срби поган и највеће зло и то зло је њихова дужност да то зло отклоне и када то чине они то раде са пјесмом и прослављају. Они сматрају да је то добра ствар што раде. Заблуда је да су сви људи исти. Нису. Оно што се данас дешава са дехуманизацијом друштва то је ново зло и нова доктрина и друкчија идеологија. Једно је поређење поступања Нијемаца према Јеврејима, а друго је поредјење поступање усташа према Србима и Јеврејима, а сасвим је треће поређење поступање Хрвата према Србима и Јеврејима и Ромима. Када убију Јевреја или Рома, прича се ту завршава, а када убију Србина, није прича завршена и иде се и даље, а то је да се убије и мртав човјек. Да се унаказе лешеви или заклани Срби. Имају потребу додатног унакажења. Имате случајева сахрањивања Срба са псима. Да се у јаме гдје су Срби бачени бацају и животињске лешине. Шта је ту одговор. Таква недјела су могли чинити само конвертити. Шта су конвертити, па то су они људи који су били једно па прешли у друго. Другу вјеру. Да је преко 65 % до 80% Хрвата настало из Срба покатоличавањем и да су постали Хрвати. Ако промјените идентитет и пређете из Срба у Хрвате, ви морате Србе да мрзите из више разлога јер је он свједок шта сте ви прије били и да сте издали, а то издајство је тада била велика ствар. И није довољно само да понизите Србе него морате и да их уништите. Вама смета не само жив Србин него и цијело српство и оно дијете тек рођено. Други моменат конвертитства је Југославија, а нарочито после српских побједа када сте уништили велику царевину Аустроугрску. Погледајте причу пепељуга. Шта каже Јован Кљако који је прешао у католичку вјеру. „Ја сам сад царске вјере и нешто више“.Наша будућност је да прича није завршена, Јасеновац је само једна тачка у поцесу који је почео прије и који  још траје и  није се завршио…

Данас 15. августа 2023. године у Дрињачи смо освештали спомен плочу Александру Љељи Петковићу, четничком команданту из Зелиња и једном од вођа устанка против усташа и НДХ 1941. године у Дрињачи. Спомен плочу је подигло Удружење „Мост“ из Сребренице. Бесједу о Љељи Петковићу уз присуство Љељине дјеце Јована и Јевросиме и многобројне фамилије, држао је дрињачки свештеник Марко Данојловић, рекао нам је др Радомир Павловић, предсједник удрузења „Мост“. Буре крви у Дрињачи из августа 1941. године се не смије заборавити, жртве се морају пописати, а историја нам се не смије понављати.“

Радомир Павловић, Сребреница