ОДНОС ДУХА И ПЛОТИ: ПОУКА ОЦА ПАВЛА ФЛОРЕНСКОГ/ У НЕДЕЉУ СВЕТЕ МАРИЈЕ ЕГИПАТСКЕ

Данас Црква слави Свету Марију Египатску. О њој Свети владикам Николај каже:“Животопис ове дивне светитељке написао је св. Софроније патријарх Јерусалимски. Неки Јеромонах, старац Зосима, удаљи се једном уз Часни Пост у зајорданску пустињу за двадесет дана хода. Наједном он угледа једно људско биће, суха, нага тела, и косе беле као снег, које нагне бегати од погледа Зосимовог. Старац је дуго трчао, док оно биће не прилеже у једном потоку и не викну: авво Зосиме, прости ми ради Господа, не могу ти се обратити, јер сам жена нага! Тада јој Зосим добаци своју горњу хаљину; она се огрну и јави му се. Устрашен беше старац чувши своје име из уста те жене непознате. После дугог наваљивања његовог, жена му исприча своје житије. Она беше рођена у Мисиру, и од дванаесте своје године поче живети развратно у Александрији, и проведе у разврату пуних 17 година. Гоњена блудним огњем телесним она седе једнога дана на лађу, која пловљаше ка Јерусалиму. Приспев у Свети Град хтеде и она ући у цркву да се поклони Часном крсту, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. У великом страху погледа она у икону Пресвете Богородице у притвору и мољаше се Њој, да јој допусти ући и целивати Часни Крст исповедајући грешност и нечистоћу своју, и обећавајући да ће после поћи тамо камо је Света Пречиста буде упутила. Тада јој би допуштено ући у цркву. Пошто целива крст изађе поново у притвор пред икону и захвали се Богородици, но у том чу глас: ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир! – Она одмах купи три хлеба и крену за Јордан, где стиже истог вечера. Сутрадан се причести у манастиру св. Јована и пређе реку. И проживе у пустињи читавих 48 година, у превеликим мукама, у страху, у борби са страсним помислима као са дивљим зверовима. Хранила се зељем. После тога, када стајаше на молитви, виде је Зосима како стоји уздигнута на ваздуху. Она га замоли да идуће године донесе јој Причешће на обалу Јордана, а она ће доћи да се причести. Идуће године Зосима дође с Причешћем увече на обалу Јордана, но чуђаше се, како ће светитељка прећи Јордан. У том виде према месечини, да она дође реци, прекрсти реку, и пође по води као по суху. Кад је причести, она га замоли, да идуће године дође у онај исти поток где су се прво видели. Зосима оде и нађе тело њено мртво на оном месту, и више главе на песку написано: погреби, авво Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања, по причешћу Божествених Тајни. Из овога написа дозна Зосима прво њено име, и друго и страшно чудо, да је она прошле године оне исте ноћи кад се причестила стигла у тај поток, до кога је он морао путовати 20 дана. И тако Зосима сахрани тело чудесне светитељке Марије Египћанке. А када се врати у манастир исприча целу историју њенога живота и чудеса, која је он лично видео од ње. Тако Господ зна да прослави покајане грешнице. Св. Марија спомиње се још и пете недеље Часног Поста. Црква је истиче верним у те посне дане као узор покајања. Упокојила се око 530 год.“

Није случајно да Црква Светој Марији Египатској посвећује пету недељу Великог поста – она је пример истинског покајања и благодатне борбе против страсти блуда.

Руски свештеник Игор Сиљченков о борби против блуда каже:“Реч «блуд» има слично значење као реч «блудети» («лутати»). А блудети значи изгубити пут, то значи да губи време и уместо да иде ка циљу он иде у погрешном правцу. Блуђење увек значи изгубљено време и снагу. А блуд је духовно лутање. И једина «корист» од блуда, ако могу тако да се изразим јесте да човек схвати да то не сме да ради, сазнање да саживот ван брака не доноси срећу и љубав, већ пустоши душу.“

Шта је пуна истина о односу духа и телеснсти, величанствено је писао отац Павле Флоренски, руски Леонардо 20. века. Његов текст је својевремено превео учитељ целомудрија, владика будимски Данило.

Отац Павле Флоренски

ДУХ И ПЛОТ

Ко са довољно пажње чита реч Божју – тако П. Д. Јуркевич почиње свој чувени чланак о срцу – тај може одмах приметити да се у свим свештеним књигама и код свих богонадахнутих писатеља човеково срце сматра за седиште целокупног телесног и духовног живота човековог, као најбитнији орган и најдубље седиште свих способности, свих одлука, свих покрета, свих жеља, преживљавања и мисли човекових, са свима њиховим правцима и преливима. „Свештени писатељи су знали о високом значају главе у духовном животу човека; но ипак, понављамо, они су видели средиште духовног живота у срцу. Глава је била за њих као неки видиви врх тога живота који првобитно и непосредно има „корен у срцу“. Свето Писмо даје „сасвим одређену мисао да глава има значај органа који посредује између целовите суштине душе и оних утицаја које она доживљава споља или озго. Стога се разуме да се задатак подвижничког живота – целомудрије одређује као чистота сердца. „Сердце чисто созижди во мне, Боже, и дух прав обнови во утробје мојеј“ (Пс. 50, 12) – завапио је псалмопевац, а за њим тако вапије сваки верник. Али, по својству јеврејског паралелизма, друга половина прозбе само је синонимско појачавање прве половине: „обнови – то је исто што и „созижди“, и у „утробје мојеј“ – то је исто што и „во мње“, а „прав“ то је исто што и „чисто“, док је „дух“ – исто што и „сердце“. И лингвистика потврђује ове закључке. Срце – то је огњиште нашег духовног живота, и продуховити се не значи ништа друго до „уредити“ или „благоукрасити“ или „уцеломудрити“ своје срце.

Очишћење срца омогућује општење с Богом, а општење с Богом исправља и сређује целу личност подвижника. Разливајући се по целој личности и прожимајући је, светлост божанске љубави освећује и границу личности, тело, и одавде одсијава у природу која је изван личности. Преко корена, којим духовна личност понире до небеса, благодат освећује и сву околину подвижника и улива се у недра целе твари. Тело – то је заједничка граница човека и остале твари, оно их спаја у једно. Зато, уколико је од Бога отпали човек повукао за собом и целу твар па, искваривши своју природу, искварио је и поредак целе природе, утолико Богом обновљени човек уноси првобитни склад и ред у твар, која, заједно са човеком „уздише и тугује до сада“ (Рим. 8, 22) и „с надом чека да се јаве синови Божји“ (Рим 8, 19). Човек је свезан преко свога тела са целим телом света, и та његова веза је тако присна да је судбина човека и судбина целе твари нераздвојива. И чак свој завет закључио је Бог не само са човеком већ и са целом твари. У завету Бога с Нојем (Постање 9) та се мисао понавља више пута са највећом јасношћу.

Овде нарочито пада у очи потпуна истоветност формуле Божјега завета са човечанством и са осталом тварју. То нису два различита завета, него је то један завет са целим светом који се сагледава као једна природа на врху које стоји човек.

Ако кварење човечје природе повлачи за собом кварење целе твари, а сређивање човека повлачи за собом сређивање твари, онда се у нас појављује питање о конкретним цртама те оцеломудрене твари, тј. тих зачетака рајскога стања које достиже подвижник већ сада, у овом животу, пре свеопште промене света. Али, да би јасније разумели суштину тога земнога раја за подвижнике, тога тајанственог живота срца, треба напоменути да изопачење од лажне мистике, померање центра човекове егзистенције може бити двојако. То је или мистика главе, мистичко претерано развијање ума храњеног не благодаћу од срца, него самосталном гордошћу демонском, све настојећи да надзирањем обухвати све тајне земље и неба – или је то, насупрот, мистичко претерано развијање органског живота, мистика трбуха, који исто тако проналази изворе живота не у духовности срца, него у нечистоти демона. У оба случаја личност није целовита, него раздробљена и изопачена – без центра. Подвижник се разликује од мистика првога типа обуздавањем гордога ума, а од мистика другога типа, обуздавањем похотног трбуха. Све чиме подвижник живи не изниче му произвољно у овом или оном посебном органу, него у живом средишту његовог бића – у срцу – и то изниче овде под благодатним дејством Духа, Утешитеља. А изникав у средишту целога бића, и уз то очишћеном благодаћу, полет живота се, природно (а не противприродно као у лажних мистика), разлива по свима органима животворности и зато сви они дејствују складно и сложно.

Подвижник је суштински повезан са целом тварју и не клони се ничега што је својствено твари, али у њему, у његовом доживљавању твари, нема похоте. Он дубоко прониче у тајне неба и земље и није лишен власти над њима, али при том у њему, у његовом познању тајни, нема гордости. Из њега је потпуно изгнана луда бесконачност необузданости, како у материјалном свету тако и у интелектуалном свету, јер је она сасечена у самом корену. Он има нетрулежно тело и нетрулежан ум. Шта више, чак недухоносни људи добијају од подвижника моћ за боље односе према твари.

Продуховљени подвижник као да лебди над природом. „Ко је некада од моћних људи – пита Макарије Велики – или од мудрих и благоразумних, будући још на земљи, узишао на небо и тамо чинио дела духовна, созерцавајући лепоте духа? А сада ма ко, по спољашности сиромах, сиромах до крајности и понижен, а често и сасвим непознат суседима, пада ничице пред Богом и вођен Духом, узлази на небо и са очевидним искуством у души наслађује се тамошњим чудесима.“ А по речима Никите Ститата, „када неко постане причесник Духа Светога и позна његову силу по неком неизрецивом Његовом дејству и благоуханију, које се приметно испољава чак и у телу, тада такав подвижник не може остати у пределима природе – он не осећа ни глад, ни жеђ, нити друге природне потребе. Он се преображава и сва својства његове природе се мењају.“ „Онај који има благодат – говори преподобни Макарије Велики – има ини (другачији) ум, ино схватање и ину мудрост, него што је мудрост овога света“. Он је у свему ин (другачији), он је – инок. А иночество није ништа друго него духовност, и духовност не може а да не буде иночество. И зато се у иночком сазнању цео свет иначе схвата. Одлазећи из светског живота, инок се предаје животу свесветском. „Од унутарњег расположења душе – говори Никита Ститат – мења се природа ствари; ко достигне истиниту молитву и љубав… томе су све ствари безразличне, не прави разлику између праведника и грешника, него све подједнако воли и никог не осуђује, као што и Бог чини да сунце сија и да пада киша и праведнима и неправеднима.“ Благосиљајући васељену, подвижник свуда и свагда види у стварима знамења Божја и слова Божја; свако створење за њега је лествица по којој ангели Божји, нисходе у земну низину; за њега је све доње одраз горњега. Сва природа је за њега „књига“, као што је то већ рекао преподобни Антоније Велики.

Само у хришћанству твар је добила религиозни значај, тек се са хришћанством појавила способност за „осећање природе“, за љубав према човеку и за науку о твари која отуда извире…

За појаву науке неопходне су биле две претпоставке, две идеје, два осећања. Прво, осећање и идеја, чији је садржај закономерно јединство твари; друго, осећање и идеја, која потврђује истинску реалност твари, као такву. Само те идеје дају могућност да човеков поглед прониче без страха и непосредно у дубину твари, да с поверењем прилази до ње саме и да је радосно воли.

Неопходно је било увести у сазнање – изражавајући се богословски – два догмата, наиме догмат о промислу Јединога Бога и догмат о стварању света Добрим Богом, то јест, о давању твари самосталног и одељеног постојања. Промисао Божији и слобода твари чине, у својој антиномији, један једини догмат – догмат о љубави Божјој према твари, који има своју основу у идеји о Богу Љубави, тј. о Тројединству Божанства… Попут сачинитеља 103. псалма, древни хришћани су са трепетном радости сазерцавали Јединство и хармоничну закономерност свемира: „Како су многобројна дела Твоја, Господе! Све си Ти премудро саздао; земља је пуна дела Твојих“ – та музичка тема прожима цело духовно расположење првих хришћана. Чујте, зар речи Климента Римског не звуче као богато развијање те теме: Погледајмо нетремице на Оца и Створитеља целога света и удубимо се у Његове величанствене и превасходне дарове свемира и у доброчинства. Погледајмо умом на Њега и уперимо очи душе у Његову дуготрпељиву вољу: помислимо како је Он кротак према свакоме створењу Своме. Небеса, која се по Његовој заповести колебају, мирно се Њему покоравају. И дан и ноћ извршавају назначену им трку, ни у чему не сметајући један другом. Сунце и луна, као и коло звезда, по Његовој наредби, у јединомислију, без икаквог поремећаја, врте се у пределима за њих означеним.“

Да, то је управо развијање древне библијске теме, али колико је ту и нових увида. Тамо се пажња обраћала на изванредне појаве природе, на то што наизглед нарушава њен нормални поредак и што се у популарним књижицама зове „чудеса природе“; овде, напротив – пажња се обраћа на закономерност у свакидашњем, на универзалност Логоса. Тамо је задивљавала бура; овде привлачи тишина. Тамо се у шумном заносу хвалила моћ и сила Божја; овде се у тихим химнама прославља Његова кротост и трпљење. Тамо је природа настајала и нестајала по наређењу Творца свога; овде се она потчињава својим, од Саздатеља и Оца унетим законима, који су општи за целу васељену, и чак за непознате светове. Једном речју, пажња је прешла са силовитости стихија на разумну закономерност природе. Осећање природе је постало више унутарњим, искреније и топлије.

И што даље, то дубље може да се схвати унутарња страна природе. Чувена „Химна Христу Спаситељу“ Климента Александријског, уосталом посвећена човечанству, а не природи, одише новом представом о твари – мирном и непоколебивом увереношћу да без воље Божије ни влас не пада са главе.

Тај круг монотеистичких мисли о Промислу и о закономерности твари понавља се у целој каснијој светоотачкој књижевности, али, углавном, апологетским преливом, наиме, за „спољашње“, за „туђе“. Када се она обраћа „својим“, ускоме и присноме кругу, у којем је лако отворити душу, тада она постаје нежна не само према Творцу и Саздатељу, него и према творевини. Бесконачно оштар бол и трепет благострахотне љубави према васколиком „првородном Адаму“ обузима срце подвижниково, чим га је очистио од грубости греха. Када је нечистота спрана са душе дуготрајним подвигом, дугим одвајањем, трајним „вниманијем себи“, тада се пред обновљеним и духоносним сазнањем јавља твар Божја, као самосвојно и страдајуће прекрасно мада окаљано биће, као заблудело дете Божје. Једино је хришћанство изнедрило дотад невиђену заљубљеност у твар и задало срцу рану жалости заљубљеничке према свему што постоји. „Осећање природе“ – ако под њим треба разумети однос према самој твари, а не према њеним облицима, ако у њему треба видети нешто више него обично спољашње, субјективноестетско уживање у „лепотама природе“ – то је осећање потпуно хришћанско и ван хришћанства оно је незамисливо, јер оно представља осећање реалности твари. Али то осећање природе није се рађало и не рађа се у души „умерених“, протестантствујушчих и на све начине рационалишућих омиусианаца , који се клањају разуму, него се рађа у аскетама и обуздачима разума и строгим подвижницима, у савршитељима подвига – у приврженицима омоусије…

Хришћанска идеја о Богу као о Бићу љубави, као о љубави унутар Себе, а затим такође и изван Себе; идеја о смерности Божијој, о самоунижењу Божјем, које се види најпре из стварања света, тј. у стављању поред Себе једног самосталног битија, у обдаривању истог слободом да се развија по својим сопственим законима и, према томе, у добровољном ограничењу Себе Самог; идеја о смерности Божијој, о самоумањењу Божијем – та је идеја, велим ја, први пут дала основу за признавање твари као самосталне и зато морално одговорне пред Богом. У античком свету није могла ни постојати идеја о моралној одговорности твари пред Богом, јер није постојала ни идеја о слободи твари. Христос је довео идеју о смерности Божијој до највишега врхунца. Бог, ступајући у свет, оставља обличје славе Своје и прима обличје Своје твари (Филипљ. 2, 6–8), потчињава се законима створеног живота – не нарушава поредак света, не удара свет муњом и не пренеражава громом – као што су то мислили многобошци (напоменимо само мит о Зевсу и Семели), него је светлуцао пред њим благом светлошћу, привлачећи себи грешну и напаћену твар своју – не карајући је, него је уразумљавајући. Бог воли Своју твар и мучи се око ње, мучи Га грех њен. Бог пружа руке ка Својој творевини, умољава је, призива је, чека је као блуднога сина Свога. А човечанство, које је глава читаве твари, одговорно је за њу пред Богом, исто као што је човек одговоран за човека.

Наравно, овде није тачно изражена догматска идеја; али то је учињено намерно, да би се доживљавања представила у грубљем, али зато јаснијем нацрту.

Очекивање спасења и обнове твари, мучно осећање слободне одговорности за твар, болно сажалење према њој, дубоко сазнање своје немоћи – немоћи од греха и од чистоте – продорно, до скривенога извора суза, упада у душу подвижника. Ми смо откупљени, ми смо све добили од Бога, но закопани у греху ми често не видимо свет од тог греха, премда је „Бог тако заволео свет да је дао Сина Свога Јединородног, да сваки који у Њега верује не погине, него да има живот вечни. Јер не посла Бог Сина Свога да осуди свет, него да би свет био спасен кроз Њега“ (Јов. 3, 16–17) – премда је Христос, у најсвечанијем тренутку Свога земаљскога живота, наредио ученицима Својим „да иду по целом свету и проповедају Евангелије свој твари“ (Мк. 16, 15), иако имамо наду благовесниковања, које је оглашено по целој творевини поднебеској (Кол. 1, 23) – иако „твар с надом очекује откривење синова Божијих (јер твар се није покорила сујети добровољно, него по вољи (човека) који је био њен покоритељ) у нади да ће и сама твар бити ослобођена од ропства трулењу и ући у слободу славе синова Божијих. Јер знамо да цела твар заједно уздише и мучи се досад; и не само она, него и ми, имајући печат Духа, и ми у себи уздишемо, очекујући усиновљење, избављење тела нашега“ (Римљ. 8, 19–23).

„Љубав према природи… А аскетизам, а бегство од природе“? чује се приговор… Као одговор унапред тврдим да дух хришћанског подвижништва досад уопште није схваћен, и оно што се о њему говори, говори се споља и неосновано. – У већини случајева – „жалосне“ речи делимично су изазване, углавном, неспретношћу, немогућношћу да се о аскетском искуству говори споља, изван самог искуства. Овде је разлог да људи обично не виде битну разлику хришћанског подвижништва од подвижништва осталих религија, нарочито индуске. Наравно, није тешко „доказати“ истоветност једне и друге, упоредивши неколико издвојених речи и неколико истргнутих изрека. Али коме је јасна унутарња суштина једног и другог подвижништва, тај ће рећи да нема ничега опречнијег од њих два; индуско подвижништво је тужно, а хришћанско радосно. Прво се заснива на лошој вести о злу које царује над овим светом, а друго на благој вести о победи која је надјачала зло овога света Прво даје надмоћ, а друго светост. Прво исходи из човека, а друго од Бога. Прво се гнуша твари, мада се нехотице завлачи у њено зло, отимајући се за магијску моћ над њом. Друго је заљубљено у твар, иако мрзи грех који њу разједа, а подвижнику не треба магијска моћ, јер облагодаћена твар скида јарам хетерономије греха и може да самостално живи по узорку битија који је њој дан од почетка века. За индуско подвижништво све је привидно и чини се лепим само споља, док је изнутра све одвратно и пуно трулежи, за хришћанско, међутим, све је пуно реалности, а видива лепота је тек „отпад“, трулеж пролазности у односу на оно што се скрива у ризници богомдане твари. За индуско подвижништво твар је ропски привезана за свој узрок, а за хришћанско, она има слободу самоопределења у односу на Творца и Оца. За индуско подвижништво смрт је саставни елеменат стварнога живота; за хришћанско – она је безумна, случајна појава, у корену већ подсечена Христом. Индуски подвижник напушта свет тек да би га напустио – скрива се, а хришћански подвижник напушта свет да би се очистио – он побеђује. Индус затвара очи да не види твар, док се хришћанин стара да их просветли, те да јасније гледа. Нема ничега супротнијег од ова два вида подвижништва. Очајање и усхићење, туга и радост – такво је ту начелно разликовање.

И што се јасније испољавају ти елементи својствени хришћанском односу према твари, уопште, и према човеку, то је и подвиг дубљи…

Не постаје само „душа хришћанина удеоница у Божанском јестеству“, него и тело – човек се сједињује са Богом духовно и телесно, по речима Симеона Новог Богослова. Очишћење срца отвара поглед на горњи свет и тиме сређује целога човека. Света постаје душа, свето постаје тело; са светом душом спојено је и свето тело.

Стубови црквенога схватања живота – свети Иринеј Лионски, свети Методије Патарски, свети Атанасије Велики, свети Јован Златоуст и мноштво других исказују ову идеју толико јасно и њу бране тако упорно, да читалац који гледа на подвижништво неупућеним очима не може а да не постане ошамућен.

Стуб црквеног схватања живота је подвижник. Иако он не сматра постојећи поредак за „природни“, него за изопачење природе, ипак он воли свет истинитом љубављу, а нечистоту која се налепила на њега, он милосрдно подноси и покрива својом кротошћу. Волећи све људе, он – по речима авве Таласија – не воли ништа што је својствено грешном човечанству; развијајући ту мисао светога авве, по схватању Светих Отаца, можемо рећи да кад подвижник воли целу твар, он тиме не воли ништа од онога што је својствено палој твари. Не смемо се гнушати и раздраживати никад и ничим – чак ни самима собом, ни својим слабостима. Добродушност, која, уосталом, не искључује понекад ни свети гнев, али без раздражености, без нервозе, без хистеричних испада – тако је равномерно и једнако расположење подвижника. Одмерено и мирно живи он као сунце вршећи подвиг свој.

Превео с руског Епископ Данило (Крстић)