ОДЛУКА КОМИТЕТА: Прекид програма — крај либералне демократуре у Америци

„Овако почиње комунизам!“ Завапио је Доналд Трамп. Бејаше то реакција на непрестано санкционисање његових порука о изборној крађи на друштвеним мрежама.

Још пре друштвених мрежа уредници неких „либералних и демократских медија“ у Америци једноставно су прекинули директан пренос обраћања актуелног председника (у новембру 2020. године) зато што су проценили да је изговарао „очигледне неистине“.

Комитет је одлучио да изборне крађе није било. Сада је неопходно реалност прилагодити одлуци, а не доносити одлуке у складу са чињеницама.

Није почетак комунизма већ крај демократуре у Америци

Са једне стране, Трамп јесте у праву када пореди стање са деловањем комунистичких режима. Партијске структуре су „прилагођавале“ реалност према сопственим погледима на свет. Са друге стране, међутим, осим пропагандног ефекта који поређење са „одвратним комунистима“ међу републиканским бирачима може изазвати, Трамп није у праву.

Стање је такво да се не може говорити о „почетку комунизма“, већ о „крају демократуре“. Још тачније — неолибералне демократуре!
Појам демократура први је употребио уругвајски писац Едуардо Галеано, а амерички теоретичари касније су му дали шире политиколошко значење. Укратко, ради се о режиму који комбинује одлике демократије и диктатуре захваљујући чему је могуће некажњено занемаривање или кршење интереса већине или значајног дела грађана.

Дефиниција писана у другој половини осамдесетих година ХХ века одлично описује данашњу ситуацију у САД и деловање „демократског сектора“. Али, ако се прати хронологија, лако је уочити и да данашње стање представља завршну фазу процеса који дуго траје.

Једноставно, демократије има „унутар система“, али не и за оне изван њега. Зато је дозвољена критика појединих одлука или метода који се користе, али не и покушај преиспитивања целине или теоријских образаца на основу којих се тумаче процеси.

Шта је дозвољено, а шта се „не дира“

Галеано је својевремено писао: „Постоји такозвана Међународна заједница? Да ли је то нешто више од клуба трговаца, банкара и ратника? Да ли је то нешто више од уметничког имена које САД дају када играју?“ На другом месту је додао: „Најмоћније институције, ММФ и Светску банку воде три или четири државе. Остали гледају. Свет је организован по ратној економији и култури рата.“ Разговарати у форумима, од локалног до државног нивоа — којом трасом ће који пут проћи, колико издвајати за здравство, а колико за науку, то се могло.

​Расправљати о дометима и последицама устројства спољне политике и међународних односа на ратној економији и култури рата — никако не може! Током година, промовисањем неолибералне доктрине као политички коректне матрице за сагледавање и анализе друштвених процеса, паралелно са културом рата инсталирана је и култура амбалаже. Може се тумачити и да је култура амбалаже била само ефикасно средство унутар шире културе рата.

Опет Галеано: „Живимо у свету у ком су сахране важније од покојника, у ком су свадбе важније од љубави, у ком је изглед важнији од памети. Живимо у култури амбалаже, која презире садржај.“

И такав приступ траје већ дуго, почео се развијати паралелно са уоквиравањем комунистичке диктатуре. Иако су системи били формално демократски, иако се то могло доказати и у политичкој пракси на бројним примерима, ипак су постојале забрањене теме, „осетљиве“ ствари у које се „не дира“, оно важно за „безбедност државе и народа“.

Након распада биполарног поретка приметна је убрзана регресија ка демократури. На први поглед делује парадоксално: док је трајао, комунизам је помагао одржавање демократских политичких система! Било је важно показивати разлику у односу на репресивни апарат, увек и на сваком месту, инсистирати на слободи избора, могућности да се својим гласом одлучује.
Тада се није све сводило на трасе путева, издвајања за здравство и науку, било је и „великих речи“ о деколонизацији, људским правима, слободама, борило се против расизма и апартхејда.

Када је нестао комунизам, нестала је и потреба да му се опонира, да се доказује предност демократског уређења. Деловање демократуре почиње се у пуној мери осећати и на унутрашњем плану.

Иако систем није једнопартијски, променом владајућих гарнитура нема озбиљнијих политичких заокрета, нема промене стратешког опредељења, наставља се по старом. А то старо подразумева непрекидно наметање решења у оквиру промовисане политичке коректности, о којој се не расправља.

Трамп као „системска грешка“

Победа Доналда Трампа 2016. године била је „системска грешка“, показна илустрација шта се може догодити ако се демократура не настави! Трамп је требало да заврши као Ле Пенова у Француској, као Алтерантива у Немачкој, са солидним резултатом, али без победе и реалног угрожавања концепта политичке коректности.

Дакле, више да то гласање послужи као „издувни вентил“ за незадовољне, него као прави избор.

Исход бејаше другачији па је порука схваћена: никаквих импровизација више не сме бити! Када Трамп изусти „изборна крађа“ програм се моментално прекида. Без обзира што је и даље актуелни председник САД. Када напише било шта неприкладно, то се санкционише. Брисањем, обележавањем, нађе се начин.

И, судећи по искуствима из међународне арене, то ће се наставити. „Једини начин да се историја не понови јесте очувати је живом“, рекао је Галеано.

Брисање историје је услов наметања решења, ширење приче о безалтернативности разних скаредности и сомнабулија које се „продају“ под маском политичке коректности. Или, како је Џорџ Орвел подвукао: „Ко контролише прошлост, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост.“

Процес делегитимизације свега што је Трамп заступао (и што је на изборима, условно речено, подржала „половина Америке“) биће настављен, до краја, до извртања чињеница, „умртвљивања“ истине, „контролисања“ прошлости како се она не би поновила, како на неким новим изборима не би опет дошло до „системске грешке“. Рат против „неприкладног садржаја“ преселио се из света у САД. Последице демократуре „спустиле“ су се са међународног на државни ниво.

Комитет одлучује. Народ је ту да се сагласи.