Владимир Димитријевић: ОДЛАЗАК ПАПЕ ГЛОБАЛИЗМА
папа Фрања, фото: БЕТА (AP Photo/Matt Rourke, Pool, File)
Поглавар римокатоличке цркве папа Фрања преминуо је на ускршњи понедељак, у 89. години. Преминуо је у својој резиденцији у Ватикану.
Био је први папа из Латинске Америке.
Био је први језуита који је постао папа.
Био је учесник у „двопапству“ после повлачења папе Бенедикта Шеснаестог – случај „двопапства“ се поновио после шест векова, у 21. столећу.
Био је први папа који је женама дозволио да гласају на Синоду бискупа.
Био је први папа који је дозволио свештеницима да, иако се дефиниција брака као заједнице мушкарца и жене не мења, дају благослов „истополним заједницама“.
Кардинале и бискупе примао је крајње неформално.
Дружио се са сиромашнима и прао ноге затвореницима.
Одрекао се раскошног аута и возио се аутобусом са другим кардиналима.
Био је страствени навијач аргентинског фудбалског клуба Сан Лоренцо.
Али, ко је он заиста био?
ПОСЕТЕ ПРЕД СМРТ: ЏЕЈ ДИ ВЕНС И КРАЉ ЧАРЛС Ко је био човек који је пред смрт примио Трампову „десницу“, Џеј ди Венса, са презиром према популизму новог – старог америчког председника?
Ко је био болесни човек који је, нешто пре тога, са великим разумевањем примио британског суверена, краља Чарлса Трећег, па се руска аналитика питала како је тешко болесни Чарлс смогао снаге да одлети у Италију и да се састане са папом Фрањом: „Чарлсова изјава после разговора са папом укључивала је реч „Украјина“. То значи да је створен савез између Црне интернационале и „Дубоке државе“ Англосаксонаца са циљем стварања Четвртог Рајха, а Украјина је укључена у овај Рајх као оружана песница Новог поретка.“
Кренимо редом. Следи права прича о папи Фрањи.
АРГЕНИТИНСКИ ПАПА И АМЕРИЧКА ХУНТА Аргенитнац италијанског порекла, Хорхе Марио Бергољо (папа Фрања Први) у јавности је представљен као скромни старац – аскета и велики пријатељ сиротиње.
Наравно, антиглобалисти нису прихватили ову причу здраво за готово. Мајкл Чосудовски је у тексту „Кардинал Хорхе Марио Бергољо и аргентински „прљави рат“ показао одакле дувају нови понтификални ветрови. О чему је реч?
Бергољо (кога је папа Иван Павао Други уздигао у кардинала 2001. године) је, писао је Чосудовски, био кључни човек аргентинских језуита у једном од најтежих периода историје ове јужноамеричке земље – периоду диктатуре генерала Хорхеа Рафаела Виделе (1976 – 1983), човека Кисинџера и Рокфелера, који је, због злочина против опозиције свом режиму, осуђен на доживотну робију. За разлику од Чилеа, чији је кардинал Раул Силва Енрикез оштро осудио Пиночеов пуч и обарање Аљендеа, римокатолички поглавари у Аргентини су, после свргавања Евите Перон, не само ћутали, него и подржали хунту.
Вођа аргентинских језуита у то време, Хозе Марио Бергољо, подржао је, макар ћутањем, хунтин „прљави рат“ против опозиције, у којој је било много обичних римокатоличких свештеника и часних сестара, следбеника антикапиталистичке „теологије ослобођења“. Године 2005, против кардинала Бергоља покренут је судски процес због саучествовања у киднаповању двојице свештеника, Франциска Јалиса и Орланда Јорија, које је Бергољо казнио због проповедања „теологије ослобођења“, тако мрске америчком папи Ивану Павлу Другом. Обојицу је, скупа са својих шест парохијана, ухапсила хунта, па су пет месеци злостављани и затим, дрогирани, избачени на улице Буенос Аиреса. Обојица су оптужили Бергоља да их је предао хунти јер није потврдио њихову невиност пред властима. Сам кардинал је о свему одбио да сведочи јавно пред судом.
ДИСКРЕТНА ПОЛИТИЧКА УЛОГА Чосудовски је својевремено тврдио да избор папе Фрање Првог има широке геополитичке оквире: „Римокатолиочка црква у Латинској Америци је политички утицајна. Она утиче и на јавно мнење. То знају градитељи америчке спољне политике, као и амерички обавештајци. У Латинској Америци, где значајан број влада устаје против хегемоније САД, могло би се очекивати, с обзиром на Бергољову прошлост, да ће нови понтифекс, као вођа Римокатоличке цркве, играти, де факто, дискретну политичку улогу „агента“ Вашинтона. Са Хорхеом Бергољом, папом Фрањом Првим у Ватикану – који је одано служио америчким интересима у дане генерала Хорхе Виделе и адмирала Емилија Масере – хијерархија Католичке цркве у Латинској Америци може бити поново ефикасно изманипулисана да буде против „прогресивних“ (левичарских) влада, не само у Аргентини (кад је у питању влада Кристине Киршнер), него и у целом региону, укључујући Венецуелу, Еквадор и Боливију. Устоличење „американофилног“ папе дошло је неколико седмица после смрти председника Уга Чавеза“.
И папа Фрањо је све време, до смрти, подржавао либералну глобализацију планете, и све њене агенде – од „зелене“ до мигрантске. У томе су га следили и други екуменисти – од патријарха цариградског Вартоломеја до надбискупа кентерберијског Џастина Велбија.
ПАПА И МИГРАНТИ У својој студији о савременом Ватикану, „Изопаченици“, Олга Четверикова је нагласила да је папа Фрањо био изразити заговорник миграција из земаља Трећег света у Европу: „Као резултат миграционих процеса Европа је постала место дубоке етнокултурне измене, која јој даје изгледа да ће се претворити у амерички „melting pot“. Фактички Европљане замењују другим етносима, који се међусобно мешају, образују нацију „нових номада“, о којима као нужности глобализације пише познати мондијалиста, члан „Бнај Берит“, Жак Атали. И данашња генерација европских политичара неће сићи са таквог курса, пошто је то стратешка линија транснационалне владајуће класе. Спроводећи безумну миграциону политику, они знају шта чине исто онако као што добро схватају шта понтифекс чини, и Фрањо им даје религијски основ.“
Док се папа Бенедикт залагао за очување традиционалне Европе, папа Фрањо, рођен у породици италијанских досељеника у Аргентину, филомигрантски наратив је претворио у један од главних приниципа свог понтификата. Овом питању посветио је путовање у јулу 2013. године, прво које је учинио ван Рима, на сицилијанско острво Лампедузу, један од главних центара пријема избеглица, назван „јужним вратима“ Италије, где је позвао све да се боре против „глобализације равнодушности“.
Тим истим патосом био је прожет његов говор на грчком острву Лезбос које је претворено у логор за избеглице из Турске, у коме је он поредио миграциону политику са судбином човечанства. Тада је заједно са патријархом Вартоломејем потписао екуменистичку декларацију, у којој је садржана и нова политичка оријентација, усмерена на промену државног регулисања миграција.
Кључни је био сусрет са верницима из Француске на састанку који је одржан у Риму 1. марта 2016. године. Констатујући да је „арапска инвазија“ (као што се он изразио) „социјална чињеница“, понтифекс је позвао француске католике на толеранцију и смирено прихватање фактичности:„За колико је Европа најезди знала током целе своје историје! Она је увек знала да се уздигне изнад себе и да иде напред, обогаћена узајамном разменом култура.“ Те исте, 2016. године, у мају, дошло је до избора новог градоначелника Лондона, сина пакистанског мигранта, Садика Хана – првог муслимана који је заузео такво место у Европи.
Изгледало је да је победа глобализације неминовна, и да је папа њен пророк.
ПАПА ФРАЊО: ГЕЈ ЈЕ О.К. Још 28. јула 2013. године, на конференцији за новинаре при повратном лету са Светског дана младих у Бразилу, говорећи о теоријама о геј лобију у Ватикану, нови папа је рекао: „Ако је неко геј и тражи Господа и има добру вољу, ко сам онда ја да му судим?“ Активисти из групе „Глас геј католика Ирске“ изјавили су „да је ово први пут да је неки папа употребио реч „геј“, реч која потиче из ЛГБТК заједнице, а не „хомосексуалац”, реч која потиче из медицинске професије“.
У мају 2022, као одговор на низ питања „Аутрича“, католичке ЛГБТК организације, Фрања је рекао да се Бог „не одриче ниједног од своје деце“. Франсис је саветовао ЛГБТК особама да читају Дела апостолска да би пронашли „слику живе Цркве“, и сугерисао им да ЛГБТК католици трпе не „одбацивање Цркве“, већ одбацивање које потиче од „људи у Цркви“.
Док је био челник бискупа Аргентине, Бергољо се залагао против легализације истополних бракова, али је био за признање „истополних грађанских заједница“.
У августу 2020, Фрања је упутио своје молитве Моници Асторги Кремони, аргентинској часној сестри кармелићанки, и трансродним женама за које је она отворила комплекс зграда у Неукену. Фрањо је у писму написао да ће им Бог „изобилно узвратити“. Бергољо је први пут срео Кремону 2009. године, када је био на катедри у главном граду Аргентине, и верује се да су одржавали редовну преписку. Сви су овај папин благослов оценили као „монументалан“, јер папе су, пре Фрање, порицале саму стварност „трансродних особа“.
Ипак, у књизи „Снага позива: посвећени живот данас“ (2018), папа је описао хомосексуалност у свештенству као „нешто због чега је забринут“ и „веома озбиљно питање које се мора адекватно уочити, од почетка са кандидатима за свештенство“. Фрањо је потврдио да „Црква препоручује да се људи са таквом врстом укорењене склоности“ не примају у свештеничку службу или редовнички живот: „Боље је да напусте службу или редовнички живот него да живе двоструким животом.“
Папа се залагао против операција промене пола код малолетника, али је, одговарајући на питања Хосеа Негрија, бискупа Санто Амара, истакао да трансродне особе могу да се крсте, да буду кумови на крштењу и да буду сведоци на венчањима, све док такве ситуације не изазивају скандал.
РЕАГОВАЊЕ РУСКЕ ЦРКВЕ А онда је дошла 2023. и званични ватикански документ „Fiducia supplicans“ о могућности некаквог „благослова“ за истополне парове. Рукавице су скинуте, стварност је огољена – престала је дотадашња ватиканска двосмисленост.
Руска Црква је одмах реаговала званичним документом, у чијем закључку пише: „Декларација „Fiducia supplicans“, док формално прокламује верност хришћанском схватању Свете тајне брака и упражњавања благослова, заправо постулира оштро одступање од ове верности. Као што се види из анализе, ово одступање означава одбацивање хришћанског моралног идеала.
Увођење новог схватања, поред „класичног“ схватања благослова (повезаног са испуњавањем Божије воље од оних који су благословени), у тексту документа нема ниједно оправдање наводима из Светог Писма. Такво оправдање не може ни постојати, јер је, у суштини, новоуведена пракса благослова истополним паровима у радикалној супротности са библијским моралним учењем.
Једнострано и непотпуно разумевање Божје љубави према човеку које се види у овој изјави изгледа веома опасно са теолошке тачке гледишта. У овом схватању, концепти греха и покајања су ефективно уклоњени из односа између Бога и човека, што доводи до такве парадоксалне логике, када људи у грешним односима не прибегавају покајању и духовном раду на себи, већ неком облику благослова у нади да ће добити „исцелење“ и „уздизање“. Истовремено, декларација не артикулише чињеницу да „исцељењу“ и „уздизању“ мора да претходи макар намера да се одрекну грешних односа.
У контексту процеса који се одвијају у оквиру хришћанских конфесија, овај документ се може схватити као корак ка пуном признању од стране Римокатоличке цркве „истополних заједница“ као норме, што се већ догодило у низу протестантских заједница.
Свим верницима, укључујући и оне са хомосексуалним склоностима, потребно је пастирско старање. Међутим, ово пастирско старање не треба да има за циљ озакоњење грешног начина живота, већ исцељење душе страдалника, како се о томе с правом пише у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“: „Хомосексуалне жеље, као и друге страсти које муче палог човека, исцељују се Светим Тајнама, молитвом, постом, читањем Светог писма и светоотачких дела, као и хришћанским општењем са верницима који су спремни да пруже духовну подршку. Док се са пастирском одговорношћу опходи према људима са хомосексуалним склоностима, Црква се истовремено одлучно супротставља покушајима да се грешна склоност представи као „норма“.
Упркос чињеници да је декларација „Fiducia supplicans“ интерни документ Католичке цркве, Руска Православна Црква сматра својом дужношћу да одговори на тако радикалне иновације које одбацују богооткривене норме хришћанског морала. Црква са мајчинском љубављу и снисхођењем прихвата сваког грешника појединачно који од ње затражи благослов, али не може благословити „истополне парове“ у било ком облику, јер би то значило стварни пристанак Цркве на заједницу која је грешна по природи.“ Што би рекао отац Јустин – јасно и за савест комарца.
НАВА МАУ КОД ПАПЕ Руски аналитичар Игор Друз је поводом џендеризације папства писао: „21. новембра 2024. године, када су православни славили Дан Светог архистратига Михаила, папа је са помпом примио холандског глумца који себе назива „трансродном женом“ по имену „Нава Мау“. „Нава Мау“ је добило „мудра упутства“ од „понтифекса“. Они су се, наравно, састојали у томе да настави да се „бори за своја права“, односно да, не само не напусти своје грехе и болести, већ да их, напротив, шири. Уосталом, такви свечани пријеми за блуднице Содома и „благослови“ за њих су већ уобичајени за Ватикан. Међутим, овај сусрет двојице „ЛГБТ активиста“ био је необичан по томе што је папа одвојио читав сат времена за „Нава Мау“ и његове пријатеље. Чак ни кардинали обично не проводе толико времена на папским пријемима.“
Иначе, Нава Мау је, као поп музичар, певао сатанистичке стихове, са све црном поруком у споту ( „Моја религија је легион“ – легион демона из Новог Завета, била је порука).
КУЛТ КИБЕЛЕ СЕ ВРАЋА У РИМ Друз се бавио и чињеницом да је папа својевремено дозволио да се у Ватикану јужноамерички урођеници поклоне богињи Пачамами и понуде тај култ бискупима и кардиналима: „Пачамама одговара древној Кибели. Звали су је „мајком богова“ („Пачамама“ значи „Мајка света“). У четвртом веку, током сукоба између паганизма и хришћанства, култ Кибеле у Римском царству постао је симбол паганства.
Папина подршка Пачамами тешко да је случајна. У старом Риму, на Ватиканском брду постојао је храм Кибеле, која је идентификована са грчком Гејом. Његови свештеници су често прорицали судбину у храму, због чега топоним „Ватикан“ потиче од “vaticinie“, што значи „место прорицања судбине“. У мистичном смислу, чини се да демонски ентитет који је некада седео на овом месту, али је био протеран, покушава да се врати назад. Није случајна папска подршка такозваним трансродним особама, које Фрањо стално прима у својој палати и на сваки могући начин дочекује. Свештеници култа Кибеле често су се кастрирали и носили женску одећу, а данас расте „кадровска резерва“ за такву службу демонима, при чему папска пропаганда ове врсте содомије доприноси њеном порасту. Папина похвала кокаину није случајна: у култу Кибеле, свештеници су били наркомани.“
Тако се апостасија продубила.
КВАЗИРЕЛИГИОЗНИ ГЛОБАЛИСТА Папа Фрања је био први у много чему: први папа језуита, први папа који је увео жене у управљање Ватиканом, први папа који је радикално кренуо против моралног учења римокатолоцизма кад је у питању „нестандардна сексуална оријентација“, први папа који је организовао поклоњење богињи јужноамеричких племена, први папа који је афирмацију мигрантског насељавања Европе одобравао без икакве резерве. Тобож беневолентан према православнима, укључујући Русе и Србе, наставио је политику унијаћења путем екуменизма, и био спреман да усвоји православну јулијанску пасхалију да би се додворио Истоку.
Опет и опет – ко је он заиста био?
Чувени руски религиолог, Александар Шчипков, папу је описао као религиозног левог либерала, нарочито после његове енциклике из 2020. године, Fratelli tutti: „Енциклика се дотиче проблема миграција, економске неправде, међународне политичке нестабилности и растуће нетрпељивости у свету. Папа се посебно залаже за очување законодавства о либералној миграцији у западним земљама, очување режима максималне наклоности мигрантима, али истовремено не истиче начине њиховог интегрисања у западно друштво, а још више не поставља тему проповедања хришћанства међу њима. Овај папин став је очигледно антиевропски, растакајући за историјски културни пејзаж Европе. Штавише, појачан је критикама нових десничарских конзервативних политичких покрета, које Папа, користећи реторику евроглобалиста, назива „популистима“.
Такође, значајан део Енциклике посвећен је разумевању глобалне економске кризе. Папа критикује капиталистичке односе и говори са позиције леволибералног приступа (блиског франкфуртској, неомарксистичкој филозофској школи), у који улаже идеју социјалне правде, као и крајњег левичарства, либерализма у вредностима и култури. То jест, папа повезује социјалну правду не са очувањем конзервативних верских вредности, већ, напротив, са њиховом даљом либерализацијом и ерозијом, са плурализмом. Истовремено, за разлику од левичарских антиглобалистичких покрета, папа одржава верност глобализму. Говорећи о неефикасности УН-а, он не само да предлаже значајну реформу ове организације, као и глобалних економских институција, већ директно наводи потребу за формирањем светске владе која ће координирати решавање кључних светских хуманитарних питања, укључујући управљање светским миграционим токовима. При томе, он не покреће питање потребе реформе највеће глобалне војнополитичке организације НАТО-а, ограничавајући се само на пацифистичка размишљања о важности универзалног нуклеарног разоружања.
Папа, као секуларни хуманиста хришћанског порекла (он наглашено ретушира своју религиозност, показује је као приватну и субјективну истину), значење људске историје третира у утопијском стилу – као изградњу „цивилизације љубави“. Хришћанство се појављује у енциклици као једна од варијанти истине у плуралистичком свету, где има много истина. Стварна основа ових образложења постаје секуларизам. Безусловна подршка мигрантима, леволиберална реторика, приврженост некапиталистичком глобализму указуjу на то да се Папа представља као вођа „антифе“ свих политизованих мањина. Усред политичке напетости у САД, ово изгледа као индиректна подршка анти-Трамповом покрету за права црнаца („Black Lives Matter“), као и ултралибералноj агенди Демократа и Бајдена. Природа разматране енциклике такође сугерише да папа, уз њену помоћ, настоји да не сачува или умножи стадо, већ да угради Римокатоличку цркву у започете процесе реформе светске архитектонике на страни атлантиста.“
Зато му је била мука од Џеј ди Венса, који, јер је „трамписта“, није глобалистички атлантиста.
ВЕЛИКИ КРИВОТВОРИТЕЉ Бивши папски нунције у САД, надбискуп Карло Марија Вигано, осуђен за стварање раскола зато што је ратовао против религиозног синкретизма у Ватикану, био је оштар критичар понтифекса и говорио је: „Запитајмо се: шта Бергољо жели да постигне? Ништа добро, ништа истинито, ништа свето. Он не жели да се душе спасавају. Он не објављује Јеванђеље у своје време, упорно позивајући душе Христу. Не. Бергољо жели њихово проклетство, као паклени данак сатани и безобзирни изазов Богу.“
Олга Четверикова је у студији о Ватикану после Другог концила нагласила улогу папе Фрање у коначној апостасији римокатолицизма: „Он кривотвори Цркву и уводи изопачену религију, при чему сам папа Фрањо представља образац кривотворине, јерарха-изопаченика. Јер суштина језуитизма је у крајњем лицемерју и фарисејству, које му је омогућило, као што је писао Јуриј Самарин, да уради велики „светски посао“ и склопи „савез између истине и лажи, добра и зла, Божје правде и људске неправде“. И није случајно да је у завршној етапи антицрквене револуције на папски трон доведен језуита, који је толико вешто изопачио духовни живот, да људи постају неспособни да „разликују духове“. А управо тој вештини „разликовања духова“ уче Свети Оци, пошто без тога људи подлежу саблазни, која наступа под маском „анђела светлости.“
Паметном доста. Али, наши и страни екуменисти и религиозни либерали виде у покојном папи нешто сасвим друго – узор љубави и толeранције. Имају право на своје виђење, наравно. Само да га нама не намећу. Јер, ми са Светим Јустином Ћелијским, знамо да су три највећа пада у историји људској – пад Адама ( отпао од Бога ), пад Јуде ( он је издао Бога ) и пад римског папе (себе прогласио за Бога).
