Владимир Умељић: ОДГОВОРНОСТ И СЛОБОДА МИШЉЕЊА И ГОВОРА

 

„Морамо у НАТО, морамо признати независно Косово, морамо увести санкције
Русији, морамо Републику Српску посматрати искључиво као део унитарне Босне
и Херцеговине, уколико желимо да избегнемо беду и примитивизам!“, написао је
Теодоровић на друштвеној мрежи Икс (Политика, 10.11.2014.).

Ово је изнео у јавност не било ко, већ (и не по први пут) Душан Теодоровић, члан
САНУ, најважније српске институције културе, чувара историје и традиције,
националног и верског идентитета.

Да ли се то још увек да подвести под слободу мишљења и говора, која се међутим
увек мора мерити одговорношћу за изречено, у смислу моралних и етичких
критеријума, али и увек сразмерно социјалној улози и значају, угледу и ауторитету
институције, коју он представља?

Јер флоскуле као „то је изрекла приватна особа, то је лично мишљење“ нису
прихватљиве, оне наиме безнадежно (и врло арогантно) потцењују интелигенцију
читалаца и слушалаца.
Како, дакле, у конкретном случају изгледа однос између одговорности с једне и слободе
говора с друге стране?

Академик Теодоровић, како изгледа, проширује а ја бих рекао и – девалвира ову часну и
диахрону именујућу ознаку (САНУ) на нешто профаног карактера,.што се на
новосрпском зове „think tank“, „фабрика мишљења“, која по дефиницији представља
„институцију, која се бави истраживањем, развијањем и вредновањем социјалних,
политичких и привредних концепата и стратегија, са циљем утицаја на обликовање
јавног мњења и преузимања саветодавне улоге у односу на политику државе“.

Као што је то била нпр. америчка фирма Ruder Finn, која је својевремено врло успешно
лансирала приче о „српским концентрационим логорима у Босни и Херцеговини“,
„геноцидним Србима“, итд. а потом, када је била суочена са чињеницом, да су то биле
ноторне лажи, њен директор на то одговорио:

„Ми смо професионалци и нисмо плаћени, да бисмо били морални!“
Сигурно, не постоје ни најмање индиције да би академик Теодоровић могао да припада
некаквим плаћеним лобистима и, истовремено, све говори за то, да он свој став заиста
сматра моралним, примереним и потребним. Но исто тако стоји, да то ни у ком случају
не обеснажује Макијавелијев постулат политике:

„Није важно шта ко каже или уради, важно је коме то користи.“
А ово несумњиво јесте само политичка изјава, која значи нема никакве везе са науком
или уметношћу, а која уз то представља верни сажетак ултимативног става „НАТО-
демократија“ у односу на „српско питање“.

Уз то је много неумешнија, јер Запад се барем труди да своје диктате увије у облоге
„штапа и шаргарепе“, док Теодоровић додуше подиже штап („Морамо!“), али ако је
други део („уколико желимо да избегнемо беду и примитивизам!“) и био првобитно
замишљен као шаргарепа, то није баш успело, јер више одговара једном потешком
буздовану.

Но и то само додатно потврђује, да он није професионалац у лобистичком послу.

 

Али легитимно је питање, да ли је овај очигледно способни и уважени саобраћајни
инжењер можда – залутао, промашио пут, ушао у преуску једносмерну улицу са
погрешне стране?

Његов лични пут јесте наравно његова ствар, али одакле му право да себе стилизује као
путоказ јавности, Српској академији наука и уметности и носиоцима државне
политике?

Јер он је свестан тога, да његово излажење у јавност није и не може да буде његова
само лична и приватна ствар. Тачно, он може да се позове на слободу мишљења и
говора, па и да свој став сматра морално и етички исправним, али – шта је са његовом
одговорношћу у односу на горе наведене параметре?

Колико је вероватно да један академик, без обзира ког стручног профила, који међутим
претендује да се бави политиком, не познаје једног од најпознатијих политичких
теоретичара, Никола Макијавелија, његове ставове, поруке и поуке?
Мада је сигурно да познаје како америчке амбасадор у Београду и Сарајеву Хила и
Марфија, тако и самозваног немачког „високог посланика“ у БиХ Кристијана Шмита, и
све њихове ставове, поруке и поуке.
Но будући да су права и слободе недељиве вредности, то полазим од тога да неће
замерити, када исто тако јавно изјавим, да његов став сматрам погрешним, штетним и
неморалним.
Погрешним, јер је јасно коме то користи, штетним јер директно подрива српски
национални, верски и државни интерес и иднетитет, неморалним јер се безобзирно и
шта више цинично односи према свим небројеним српским жртвама, које су себе
уградиле у опстанак народа.

Можда то за понеке другосрбијанске уши и НАТО- прислушкиваче звучи патетично и
банално, по могућству шта више и бедно, примитивно, али шта уопште може да звучи,
не, да буде патетичније и баналније, бедније и примитивније од оног „уколико желимо
да избегнемо беду и примитивизам!“?

Закључно, може се поћи од тога, да чланови Српске академије наука и уметности a
priori заслужују поштовање, но томе би сигурно допринело, уколико би се они показали
свесним и достојним своје слободе мишљења и говора, као и своје одговорности, те се
јавно изразили о овом јавном иступу свог колеге Душана Теодоровића.