Одговор Кораксићу поводом споменика Дражи у Београду

Поштовани господине Кораксићу,

Иако имам поштовање према Вашим годинама, осећам обавезу да овим путем одговорим на изјаву коју сте дали за дневни лист Данас, поводом предлога лидера „Двери“ Бошка Обрадовића да се у Београду подигне споменик Дражи Михаиловићу. У намери да будете мало духовити а мало озбиљни, рекли сте да се слажете са предлогом само ако се на Дражиној бисти стави у уста кама или бајонет. Другим речима, назвали сте генерала Михаиловића – ни мање ни више – убицом и кољачем! Дубоко сам разочаран мржњом и примитивизмом којима одишу Ваше речи.

Додуше, нисте једини: овакав тренд у јавности присутан је у последње време код многих партизанских и комунистичких потомака, којима је дат у медијима некултурно велики простор. И сви ви поседујете забрињавајући недостатак образовања када је реч о овом историјском штиву; позивате се у јавним наступима тек на понеку полуистину, док са друге стране, због идеолошког слепила, не желите да видите очигледне чињенице. И све то, да срамота по вас буде већа, чините користећи естетику кича преузету из филмова Вељка Булајића!

Лична (породична) трагедија коју сте доживели, као и идеолошко школовање којим сте непрестано кроз живот натапани, никако не смеју бити вредносно-историјски оријентир када се у јавности износе ставови о овим веома осетљивим, компликованим и стручним темама. Оваквим ставовима, Ви (и Вама слични) директно вређате нас равногорске потомке, као и све поклонике генерала Михаиловића, којих је барем половина у Србији. Са једне стране су Вам у јавности пуна уста „борбе за толеранцију и културу различитости“, залагања за „људска права и демократске вредности“, док са друге стране директно понижавате и дискриминишете Ваше суграђане.

Како замишљате суживот са онима које непрестано вређате? Ако је можда у прошлости за такве ставове оправдање било у неукости, јер је Брозов режим забрањивао повесну литературу која се није уклапала у његову идеолошку представу историје, већ деценијама не постоји ни трунка оправдања за ставове попут Ваших. Историјска наука и њени плодови су данас свима доступни. Зато се ни Вама, а ни Вашим преосталим истомишљеницима, више не може толерисати бахато незнање као оправдање за честе увреде и отворену мржњу.

Због природе оваквог обраћања, није место да се документује историјска улога Равногорског покрета, јер је о томе већ написано неколико стотина хиљада страница. Уместо тога, подсетићу Вас у наредном штиву на непобитне чињенице за које постоји прегршт доказа у историјској науци. А онда ћу, након тога, покушати да се осврнем на веома осетљиво питање Ваше породичне трагедије.

Дрезденско наслеђе

Као што је опште познато, партизански покрет своје идеолошке корене вуче из Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Та партија је 1928. године у Дрездену одржала Четврти конгрес, на коме је донета одлука о стварању независних држава Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, наравно, у оквиру територије тадашње Краљевине Југославије (у којој је српски народ живео уједињен). На истом конгресу закључено је да би мађарски и албански народ имали право да се одвоје, јер је њихову територију анектирала српска буржоазија (посебна пажња посвећена је „албанском питању“ јер је закључено да албански народ има право да формира „Уједињену Албанију“ чије границе се скоро у стопу подударају са данашњим националистичким пројектом „Велике Албаније“). У „акционом програму“ са конгреса, позване су све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Македонији и на Косову на „прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“. Главни мото овог конгреса, којим се касније деценијама руководила КПЈ, био је: „Мала и слаба Србија – јака Југославија“.

Дакле, очигледне су симпатије комуниста према свим антисрпским национално-револуционарним организацијама, укључујући и усташки покрет, који је у том периоду био водећа хрватска организација такве оријентације. Прва позната документа о сарадњи комуниста и усташа датирају из 1929. године – један страни документ о извештају италијанске обавештајне службе, као и један домаћи документ: осуда Андрије Хебранга (високог комунистичког функционера) пред Судом за заштиту државе „због рада са усташком организацијом на рушењу државе Краљевине Југославије“. Гласило Комунистичке партије Пролетер 1932. године у броју 28 објављује чланак „Усташки покрет у хрватским крајевима“, где се, између осталог, каже: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе…“

Већ 1935. године у сремскомитровачкој казниони комунисти и усташе потписују Споразум о сарадњи, који парафирају Моша Пијаде, са једне стране, и Миле Будак, са друге стране (пошто овај споразум није сачуван у оригиналу, већ у препису, постојала су тумачења да је реч о фалсификату који је осмислила недићевска власт у пропагандне сврхе). У дневнику Славка Кватерника (заменика поглавника Анта Павелића), који се чува у Историјском архиву града Београда (легат Вицка Крстуловића), према подацима од 22. априла 1941. године, пише да постоје упорни захтеви Будака за убрзање сарадње са комунистима и потврђује се да је „поглавник  потписао договор. О томе је одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу.“

Смиља Аврамов је у италијанском војном архиву у Риму пронашла писана документа која говоре о два тајна састанка Јосипа Броза са усташким министром Рушиновићем током 1943. године (што потврђује и извештај команданта 4. зоне Народноослободилачке војске Хрватске Вицка Крстуловића од 18. јануара 1943. године, написан Врховном штабу НОБ-а, јер је преко њега ишао контакт). На истом месту, Смиља Аврамов пронашла је и оригинални извештај о тајном састанку у Ватикану (9. августа 1944. године) између Јосипа Броза и папе Пија Дванаестог, за време чијег мандата су организовани „пацовски канали“, којима је, поред осталих зликоваца, побегао и Анте Павелић.

Током скоро читавог рата партизанске јединице налазе се на територији НДХ, а о сарадњи усташа и партизана извештавају, између осталих, и командант немачке команде у Србији генерал Паул Бадер у више наврата током 1942. године, као и командант немачке 718. посадне дивизије генерал Фортнер. На овим просторима командант усташке Црне легије је Јуцо Рукавина, док је његов рођени брат Иво Рукавина партизански командант Главног штаба Хрватске. Све време рата ова браћа (односно, полубраћа по оцу) одлично сарађују. Постоји још хрпа докумената у прилог нареченом, али је за овакво штиво претходно довољно.

Као круна свега долазе Мартовски преговори из 1943. вођени између партизана, са једне стране (делегација у саставу: Коча Поповић, Владимир Велебит и Милован Ђилас), и Немаца, са друге стране (представници: генерал-лајтнант Бенигнус Диполд, генерал Глез фон Хорстенау), обављани у Горњем Вакуфу, Сарајеву и Загребу. Тема преговора била је обустава међусобног непријатељства и успостављање заједничког фронта против Британаца и Американаца, у случају да се ови искрцају на Јадрану. На територији где се налазио Јасеновац оперисао је партизански Други хрватски корпус, у који крајем рата масовно прелазе усташе и домобрани, који су претходно служили на истом подручју. Само сада, захваљујући партизанском покрету, више нису злочинци који су обезбеђивали непрестани рад  логора смрти у Јасеновцу, већ ослободиоци који у октобру 1944. године, заједно са осталим партизанским јединицама, улазе у Београд, где учествују у масовним стрељањима цивила, о чему ће у наредном штиву бити више речи. Тако постаје јасно зашто је Јасеновац, као фабрика незапамћених злочина, радио буквално до последњег сата Другог светског рата; тако постаје јасно и зашто је Павелић безбедно и лагодно живео још много година након рата, знајући да му од стране Титове државе не прети стварна опасност, јер је знао да таква и нема искрене намере да му науди.

Шта мислите, господине Кораксићу, после свега изреченог, на чије бисте у Београду би требало додати нож „србосјек“ или, можда, маљ?

Закључци које је на дрезденском конгресу донела КПЈ своју прву практичну примену налазе на другом заседању АВНОЈ-а из новембра 1943. године у Јајцу, када је партизански покрет обелоданио будуће државно и друштвено уређење. У духу максиме са дрезденског конгреса „мала и слаба Србија – јака Југославија“ створене су границе република где је – страдалник и победник у рату – Србија кажњена стварањем две покрајине-државе на сопственој територији, а Хрватска, као геноцидна творевина, награђена је добијањем скоро читаве јадранске обале; тада су створене и територије република које су зацртане на дрезденском конгресу: Босна, Македонија, Црна Гора и Словенија. Завршни ударац српском народу задао је Устав СФРЈ из 1974. када су на територији Србије створене две аутономне покрајине – Војводина и Косово – са многим државним ингеренцијама.

Партизански злочини

Поштовани господине Кораксићу, само да Вас подсетим да је максима Равногорског покрета „јако српство – јака Југославија“, усвојена на Светосавском конгресу одржаном почетком 1944. године у селу Ба, била иста она коју је као програмски мото користио Српски културни клуб на челу са Слободаном Јовановићем. Ово је кључна разлика на којој су се размимоилазиле две Југославије, монархистичка и комунистичка. Ова друга, Титова, временом је у многим програмским документима термин „српска буржоазија“ заменила термином „српски народ“, ког је тако оптужила као главног кривца за постојање Краљевине Југославије, коју је окарактерисала као „тамницу свих других народа“. Ово је програмски темељ на коме су настала сва каснија стратишта српског народа, чију трагедију најснажније симболизује управо трагична судбина генерала Драже Михаиловића.

Господине Кораксићу, да ли Вам је познато да је током 1941. године партизански покрет убио нешто преко 1.000 цивила (чија имена су пописана) у Србији? Да је у Ужичкој републици, поред многих невиних, погубио и два велика имена српске културе: сликара (и вајара) Михаила Миловановића, као и публицисту Живојина Павловића? Да ли сте упознати с тим да је главни џелат Ужичке републике Петар Мићић сведочио како на души његовог саборца Ратка Дражевића лежи око 2.000 људи, од којих су скоро сви српске националности, а да су обојица били ударне песнице Слободана Пенезића Крцуна (остала је у историји забележена прва Крцунова изјава у ослобођеном Београду: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо!“)? Да ли Вам је познато да је Тито свесно или несвесно жртвовао читав Раднички батаљон и све рањенике само да би се безбедно извукао из Ужичке републике? Да ли сте можда чули како је живот завршио солунски борац Велисав Петровић – председник општине Дивци: на живо ишчупаног носа и исеченим ушима, пререзан тестером пред родбином и комшијама? Да су овај злочин, који по окрутности ни најмање не заостаје за усташким неделима, починили партизани Стјепан Филиповић, Јосиф Мајер и Стеван (Иштван) Борота?

Да ли Вам је познато да је део партизанских снага предвођен Мошом Пијадом, након пада Ужичке републике, пребегао у Црну Гору и да је у Тарином Лугу код Колашина зверски побио око 230 невиних људи на Бадње вече 1942. године (чији лешеви су ископани и идентификовани, док се претпоставља да их има још око стотину који се са сигурношћу не могу идентификовати), као и да је на месту злочина разапео леш пса на крсту (ту је убијен црногорски барјактар и носилац многих ордена за храброст у Балканским ратовима и Великом рату Михаило Мандић, заједно са синовима Радосавом, Машаном и осмогодишњим Јовом)?

Да ли се, по Вама, господине Кораксићу, овај безумни злочин разликује од усташких злочина над српским цивилима?

Да ли Вам је познато да је сличну трагичну судбину од партизанске руке доживело нешто преко 500 цивила у Херцеговини, као и око 750 у Црној Гори у сличном временском раздобљу? И свима су пописана имена. Да ли Вам је познато да су партизани током рата убили 480 православних свештеника (ђакона, монаха, јереја…), док су усташе убиле њих 218? Дакле, више него дупло. Да ли је незнање разлог што се Ви у карикатурама врло често ругате Српској православној цркви, а скоро никад њеним џелатима?

Ако све ово нисте знали, господине Кораксићу, или нисте хтели да знате, онда сигурно, као Београђанин, морате бити упознати да у престоници постоје бројне локације где су стрељани обични, невини људи крајем 1944. и током 1945. године. Сви ми, Београђани, деценијама ходамо над њиховим неопојеним костима. Најпознатија стратишта у главном граду где су вршена масовна стрељања су Лисичији поток, Бањичка шума, Кошутњак, Маринкова бара, Царева ћуприја, Ада Циганлија, Кула Небојша, Јајинци, Велико ратно острво, али и локалитети у ужем центру града: парк Мањеж, парк Ташмајдан, парк код Старог двора. Где год да сте се кретали током живота у престоници, господине Кораксићу, Ви сте морали, скоро свакога дана, да газите изнад лешева невиног света који су побили партизани „ослободиоци“.

Мајор Милан Трешњић, начелник ОЗНА-е 12. кварта, као најаутентичнији сведок „из прве руке“, дословно каже: „Убијало се скоро свуда, нема места на којем није обављено смакнуће… уосталом, у Београду се тада више гинуло него живело, ради се о десетак хиљада живота“. Да ли Вам је познато да је командант 369. домобранске легије Марко Месић (стриц бившег председника Хрватске Стјепана Месића) учествовао на страни Вермахта у Стаљинградској бици, а да је након заробљавања од стране Совјета послат заједно са пар хиљада заробљених усташа и домобрана да се боре на страни југословенских партизана у саставу 23. српске дивизије 14. корпуса НОВЈ? Да ли су Вам познати злочини које су ове бивше усташе, а после партизански војници, починили по Београду крајем 1944. године?

Током „ослобођења“ и наредних годину дана документовано је у Србији, по имену и презимену, нешто испод 60.000 жртава партизанског терора! Број побијених је, на несрећу, још много већи, али је Србија вероватно једина држава на свету у којој нема политичке воље да се ископају масовне гробнице у којима се налазе кости партизанских жртава. Много документације је намерно уништено. Па, ми још не знамо ни где је гроб генерала Драже Михаиловића, а камоли неких незнаних несрећних људи, каквих је било много! Ако бих морао да будем сликовит, онда бих рекао да су партизани, за кратко време, побили у Србији читав један град величине Чачка! И шта кажете сада, господине Кораксићу, после свега нареченог и документованог, на чијем споменику би требало ставити каму или бајонет у уста?

Ако Вам је све претходно и даље непознато, онда сте сигурно морали чути пуно тога о Голом отоку. Да ли знате да је тамо било утамничено нешто испод 20.000 затвореника из чисто идеолошких (а најчешће ни таквих) разлога?! Да ли Вам је познато да су махом били затвореници Срби, којима се стављало на душу поштовање према Совјетском Савезу? Држави која је деценијама пре тога преко Коминтерне издржавала врх КПЈ на високој нози (по сведочењу Милована Ђиласа, он је као члан Централног комитета КПЈ пре рата имао месечна примања која су била у висини неколико плата универзитетског професора), са много већом апанажом од оне коју данас издвајају за сличне намене Сорошева или Клинтонова фондација.

Кораксићеве недоумице

Господине Кораксићу, и ово мало је и више него довољно да се истина истера на чистину. Нико не спори да је Равногорски покрет био просрпски, чак му се деценијама ова чињеница спочитава као оптужба. Али сада је јасно да је, насупрот њему, партизански покрет био антисрпски. У овом покрету било је и много обичног света који није делио такве ставове и који није пришао партизанима због антисрпске идеологије. Хоћу да верујем да је Ваш благопочивши отац био један од њих.

Када сте за дневни лист Данас говорили о Вашој породичној трагедији, оставили сте неколико недоумица, чак и бесмислица. Рекли сте да је после разлаза са партизанима прва четничка акција била „да се опколи партизанска болница са рањеницима у селу Горња Горевница“, где сте навели да је лежао Ваш отац, који је, по истом наводу, био партизански комесар. Затим наводите да су четници „побили оне који нису могли да ходају, а њих 17, укључујући и мог оца, одвели су на Равну гору и стрељали“.

Није било никакве „партизанске болнице“ у Горњој Горевници, из логичних разлога. Прво, ово шумадијско село је близу Равне горе, а друго, партизанских рањеника било је веома мало у почетном периоду рата, јер нису учествовали у акцијама у том периоду ни приближно као четници (ЈВуО, односно Равногорски покрет), који су у другој половини 1941. године ослободили редом: Лозницу 31. августа (где је погинуо командант Веселин Мисита), Богатић 1. септембра, Крупањ 4. септембра, Бању Ковиљачу 6. септембра, Горњи Милановац 29. септембра, Чачак 1. октобра, Страгаре 4. октобра, Љубовију средином октобра. Због тога се болница у Горњој Горевници у литератури махом назива „четничком болницом“ (у крајњем случају, смештена је надомак Равне горе) или, евентуално, „заједничком четничко-партизанском болницом“, како наводи пар аутора.

Стрељање на Равној гори у том периоду се одиграло, и одговорност је на Орељу. Од око 500 доведених, Орељ је задржао око 40 који су стрељани, док су остали пуштени. Дража је одмах осудио овај злочин, тражио одговорност и покренуо поступак (Тито никада и нигде није осудио партизанска недела и никада није тражио да се процесуирају, већ је, напротив, издавао наређења о ликвидацијама по хитном поступку). Главна аргументација егзекутора на Равној гори била је да се стрељају они који су одговорни за злодела над цивилима у тек ослобођеном Чачку.

Наиме, одмах након уласка четника у Чачак, заједничке четничко-партизанске јединице су масовно кренуле према Краљеву, где су током читавог октобра 1941. године водиле тешку борбу са Немцима за ослобођење овог града. Тако је Чачак остао скоро без војске, што је искористила једна партизанска јединица на челу са Батом Јанковићем, која је ушла у град и кренула са злочинима над невиним људима. Занимљиво је да је Милан Бата Јанковић рођени брат Милке Минић, супруге Милоша Минића, каснијег војног тужиоца на монтираном процесу Дражи Михаиловићу. Бата Јанковић исписао је најмрачнију страницу историје Чачка, тако што је са црвеном рукавицом без прстију, коју је носио на левој руци, убијао ударцима чекићем у главу чачанске занатлије, трговце, службенике (слична недела је у селима око Ниша починио Слободан Жилник, отац Желимира Жилника, пописано је 48 његових жртава).

Након његовог повлачења из Чачка, у подрумима Катастарске управе и Соколског дома пронађени су обезглављени лешеви и лешеви са смрсканим лобањама, док су у подруму испод Среског начелства нађене људске очи и просути мозгови. Тако је Бата Јанковић осуђен на смрт и погубљен крајем новембра 1941. године, тако су главом платили за злочине над невиним цивилима још неки партизани.

Али било је међу стрељанима на Равној гори и оних који су убијени из чисто идеолошких разлога, односно због њихове истакнуте улоге у Комунистичкој партији. Нисам успео да међу тим невиним жртвама пронађем име Вашег оца у истраживањима која сам пронашао код релевантних научних истраживача. Што не значи да га тамо није било. Након рата, комунистичка масовна пропаганда хистерично је кренула са фалсификовањем „историјске“ фактографије, али и са уништавањем многих документованих истина.

Булајићево наслеђе

Надаље, у истом штиву публикованом у листу Данас дословце кажете: „Моју мајку, млађег брата и мене, четници су осудили на клање. Ми смо то сазнали и побегли смо. Четири године смо бежали од њих. Пошто ми је мајка била Хрватица, побегли смо у Земун и ту смо се пријавили да смо кобајаги Хрвати, узевши мајчино презиме Божић. Четници су преко Гестапоа послали потерницу за мојом мајком“. Затим у тексту новинар пише да су Немци ухапсили Вашу мајку и одвели је у Главњачу у Београд, а онда опет следе Ваше речи: „Била је тамо 10 дана, требало је да дође један четник да је идентификује, али није, јер се вероватно напио. Или су га убили. Онда су је Немци пустили.“

Оваквим наставком приче о несрећној судбини Ваше породице током рата, Ви несвесно дискредитујете скоро комплетну трагедију, износећи нелогичне тврдње. Практично не постоји ниједан чврст логички аргумент у Вашој причи, која је, због недостатка веродостојности, снабдевена садржајем и атмосфером који неодољиво подсећају на најбаналнију естетику Вељка Булајића. Ко је Вас и Вашу породицу осудио на клање, који ратни, војни или цивилни суд? Којом пресудом је донешена та одлука, како вам је достављена? Да ли сте икада Ви, или било ко други, видели једну једину пресуду клањем? Ако „пресуда“ није имала формални карактер него је донесена усмено (што је очигледно више него сумњиво), поставља се питање како сте могли да сазнате ту крајње конспиративну одлуку?

А још је неуверљивије како сте побегли, а тек да је Ваша мајка са двоје мале деце четири пуне године бежала од четника?! Где је бежала: ако је бежала по Србији у којој у те четири године практично више није било партизана јер су напустили Србију, онда се логично намеће закључак да вам је помогла Недићева власт. Али Ви кажете да сте побегли у НДХ, јер је Земун тада био на територији ове геноцидне нацистичке творевине. И ту сте, по Вама, преварили усташку власт претварајући се да сте Хрвати, пошто је Ваша мајка Хрватица?! Зашто онда други Срби или Јевреји који су завршили по јамама или логорима смрти нису урадили то исто? Зашто, рецимо, таква обмана не би пошла заруком несрећном Сави Шумановићу? Зар је тако лако било насамарити НДХ (узимањем презимена Божић које је једно од чешћих код Срба?!), која је усмртила неколико стотина хиљада Срба, Јервеја и Рома, само зато што су припадници ових народа?

Како су то четници преко Гестапоа послали потерницу за Вашом породицом? Да ли су Вам познате елементарне историјске чињенице колико је Гестапо погубио или затворио равногораца и чланова њихових породица?! Породице Драже Михаиловића и Драгише Васића (други човек Равногорског покрета у том периоду) биле су током рата ухапшене од стране Гестапоа и одведене у логор на Бањици. Слична судбина задесила је многе друге породице равногораца, као што је породица Николе Калабића. Дакле, док је НДХ чувала Вашу породицу, Србија је хапсила и затварала породице равногораца!

Гестапо је гонио равногорске илегалце по Београду (чланове Омладинског штаба), који би најчеше бивали погубљени када их ухвате. Такву судбину да оконча свој млади живот у немачком логору доживео је Тодор Тадић, командант илегалне београдске организације „Омладински штаб 501“ 1944. године. Како, онда, четници, које Гестапо прогони по Београду и шаље најчешће у смрт када их провали, „шаљу преко Гестапоа потерницу“ за Вашом мајком?! Ако сте, можда, мислили на денунцирање других за Гестапо, онда знајте да се управо Јосип Броз истакао у таквим нечасним радњама. Само се сетите како је Гестапо ухватио на спавању Мустафу Голубића у једном београдском стану почетком јуна 1941. године, након што га је „неко“ потказао. Стрељан је после непуна два месеца.

Кажете да Вам је мајка била у Главњачи десетак дана, па је онда пуштена, због недостатка доказа (ово упућује на закључак да је колаборациони режим поступио према Вашој породици исправно, обзиром да многи притворени нису имали такву судбину). А доказе је требало, по Вама, да препознавањем обезбеди „један четник“. У Вашем излагању присутно је кумулативно повећање нелогичности из реченице у реченицу. Како је било који четник могао да дође у Главњачу због било ког посла, а да не буде моментално ухапшен?! Већ сам напоменуо да се, према историјским документима, по затворима „недићевске“ Србије налази велики број припадника Равногорског покрета и њихових породица. Можда је неко трећи требало да изврши идентификацију, али за Вас је он свакако „четник“.

Пошто се није појавио, онда Вам је мајка спашена (Богу хвала!) из Главњаче. Не видим ни трунку захвалности код Вас зато што се човек није појавио. Уместо тога, Ви настављате са оптужбама и увредама против Вашег породичног спасиоца (осим што сте му доделили бесмислену титулу „четника“). Иако се није појавио и тако Вас спасао, Ви кажете: вероватно се напио! Јер, шта би друго могао четник него да се напије?! Шта су друго радили четници у филмовима аутора попут Вељка Булајића него што су јели гибаницу и пили ракију?! И успут закољу по некога, чисто да им прође време! И није ни чудо што је управо овај краљ злокобног кича Вељко Булајић за живота постао кроатизовани Монтенигрин, потписник Апела 88 (Титове године на овом свету!), најсрамнијег документа против СПЦ на овим просторима.

Господине Кораксићу, ако се тај фамозни „четник“ напио па није дошао да изврши идентификацију Ваше мајке, онда се морао и отрезнити. Шта је било даље? Пошто Вам је мајка била десетак дана у притвору, било је више него довољно времена да се тај „четник“ отрезни. Али Ви онда кажете „или су га убили“, чиме читавом догађају дајете „монтипајтоновски“ карактер. Кажете „или су га убили“ као да кажете „или је отишао у село на вашар“: како слутите да су га убили када не знате о коме је реч? Зашто би га убили? И ко би га убио? Ако га је убио „недићевски“ режим, онда целокупна Ваша прича пада у воду. Ако су га убили равногорци, онда је исход исти. Верујте ми на реч, поштовани господине Кораксићу, овај део Вашег излагања је чак неуверљив и за естетику неславног Вељка Булајића!

Хоћу да верујем да сте у стању да превазиђете бродоломе породичне судбине, због чијих рана у континуитету вређате осећања равногорских потомака. У позним сте годинама, ближи се последњи час да пружите руку помирења. У противном, остаћете упамћени попут Милоша Минића само као „вестернизовани“ бољшевик.

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“ (Catena mundi, 2020). Ексклузивно за Нови Стандард.