Од ЗАВНОБиХ-а до Шмита
Иво Комшић (1948) – сарајевски универзитетски професор социологије и филозофије – ветеран је босанскохерцеговачке политичке сцене. Осим што су обојица Хрвати и породично из Кисељака, није ни у каквој родбинској, а одскора ни политичкој вези са Жељком Комшићем, претежно бошњачким гласовима изабраним хрватским чланом трочланог Председништва БиХ. Раније су обојица били у Социјалдемократској партији (СДП), а онда је Жељко основао своју „леву унитаристичку” странку Демократска фронта. Иво је био члан ратног Председништва Републике БиХ, градоначелник Сарајева (2013-2017) и учесник готово свих битних преговора о решавању сукоба и грађанског рата у БиХ, укључујући бошњачко-хрватски Вашингтонски (1994) и Дејтонски споразум (1995), коме се до краја противио („транзицијски споразум, а не трајно утемељење државе”).
Стручно је допринео успостављању кантоналног устројства Федерације БиХ. Комшић за себе тврди да се одувек супротстављао национализму у свим народима, био је одлучно против Туђманове „свехрватске” политике према БиХ и планова о њеној подели, наравно и против агресивних „великосрпских националистичких посезања” за босанскохерцеговачком територијом, а одскора се огласио и као критичар бошњачког национализма у верзији коју, споразумевајући се са Драганом Човићем (ХДЗ) и супротстављајући се потезима „високог представника” Кристијана Шмита, заступа Бакир Изетбеговић. Због тога је у делу бошњачког корпуса – који га је раније листом узносио као поштеног Хрвата – проглашен издајником заједничке домовине, јер је наводно, како је утврдио један од шампиона „босанства” – професор Факултета политичких наука Сенадин Лавић – довео у питање постојање наднационалног босанског идентитета.
Тако је од „Алијиног Хрвата” – како су га доживљавали они које Комшић сматра српским и хрватским националистима (иначе већина у оба ова народа) – постао мета напада заговорника „босанске нације”, како је замишљају у Изетбеговићевом табору, али и присталице унитаристичке концепције Жељка Комшића, за које је дејтонска конститутивност три народа штетна категорија коју би требало поништити. Иво Комшић ове оптужбе резолутно одбацује и наглашава да је његова једина кривица у томе што је доследан рационалној антинационалистичкој позицији, пошто се реалност постојања три нације – бошњачке, српске и хрватске – не може оспорити нити заменити стварањем неке вештачке, „држављанске” босанске наднације (логиком један народ → једна нација → једна држава), већ би њихову политичку свест требало еманциповати одвајањем од национализма и његовим неутрализовањем, како би она еволуирала ка концепту „политичког држављанства”, тј. политичком идентификовању припадника све три нације (и осталих) са државом БиХ. Укратко: тронационални босански политички народ (демос), а БиХ као Nation State.
Јединствена БиХ
Недавно (31.01), у разговору са новинаром Амиром Зукићем у широко гледаној емисији „Пресинг” (Pressing) на сарајевској телевизији Н1, професор Комшић је одржао знаковит час софистичке „принципијелности” и неисторичног, утилитарног „прагматизма”, у складу са којима се од Кристијана Шмита очекује да одбрани дух чувене резолуције ЗАВНОБиХ-а из 1943. („Данас народи БиХ кроз своје једино политичко претставништво – Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине – хоће да њихова земља, која није ни српска, ни хрватска ни муслиманска него и српска, и муслиманска и хрватска буде слободна и збратимљена Босна и Херцеговина, у којој ће бити осигурана пуна равноправност и једнакост свих Срба, Муслимана и Хрвата”) и референдумског питања из 1992. („Јесте ли за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана, народа БиХ – Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?”), којим је, по Комшићу, „потврђен ЗАВНОБиХ“, док би за кроћење противника Комшићеве (и Шмитове) визије јединствене БиХ требало да се постарају Американци и ЕУ, односно НАТО – јер је то у садашњим глобалним геополитичким (не)приликама – како оцењује професор, и у њиховом интересу.
Иако у бити израз очајничког покушаја привидно логичног аргументовања оправданости решавања кризе у дејтонској БиХ на начин који није прихватљив већини Срба, Хрвата, а изгледа и многим Бошњацима, Комшићеве поставке – које он жели да прикаже као истовремено теоријски утемељене, морално неупитне и политички рационалне – занимљиве су, јер нису без кореспонденције са неким идејама и плановима одређених кругова у БиХ и у иностранству. Такође, нужно је јасно указати на суштинску неисторичност и неодрживост коришћења формулације („ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него и српска и хрватска и муслиманска”) из Резолуције ЗАВНОБиХ-а и референдумског питања из 1992. – као крунских доказа (Комшић каже: „светих слова”) исправности залагања за унитарну и централизовану БиХ – без обзира на то како се такво залагање тактички настоји образложити.
Наступајући, практично, као портпарол Кристијана Шмита, др. Комшић износи низ привидно кохерентних, а заправо противречних оцена и ставова. Иначе, он се није раније баш увек похвално изјашњавао о раду и учинцима проблематичног „високог представника”. Говорио је како овај само шета Босном, презаво повлађује рушитељима БиХ и не спроводи мандат који му је поверен, да јединствену БиХ одлучно поведе путем евроинтергације. Од када је овај германско-бриселски беамтер оштро кренуо на Републику Српску, Милорада Додика и на све оне који би да сами уређују своју и заједничку кућу и посегнуо за скоро заборављеним „бонским овлашћењима”, Комшићу је постао симпатичан, почео је да се састаје (неки кажу и шурује) са њим и да у јавности оправдава сваки његов поступак.
Професор у разговору на телевизији посебно инсистира на својој осетљивости на сваки национализам, подсећајући на то да је 6. јануара 1992. године, заједно са Миљенком Јерговићем. Иваном Кордићем, Иваном Ловреновићем и Милетом Кордићем, упутио отворено писмо председнику Хрватске Фрањи Туђману, у којем се његова анализа пожељности поделе Босне и Херцеговине (за Туђмана, у једном разговору са новинарима, „колонијалне творевине”) са становишта дугорочних интереса сва три народа и интереса стабилности у овом делу Европе, оцењује као потенцијално погубна по босанскохерцеговачке Хрвате, а по вољи „великосрпске политике”. Потписници наглашавају да политички Загреб не би смео изгубити из вида да у БиХ живи и „седамсто педесет тисућа Хрвата”. Данас их, по неким црквеним проценама, нема више од 350.000! А од тих преосталих Хрвата велика већина се на изборима стабилно изјашњава за ХДЗ – странку коју Иво Комшић проглашава антибосанском – и, под вођством Драгана Човића, све ближом деструктивном садејству са СНСД, али и ликује због тога што је, по његовом мишљењу, једна од великих заслуга Кристијана Шмита то што је одвојио Човића од Додика. Драган Човић може још мало, понекад, тактички да врда, али у свему битном мора да следи проевропску политику коалиције „Тројка” (СДП, Народ и Правда, Наша странка).
Одушевљење Шмитом
Алтернатива ХДЗ-у је Шмит, не либи се да ускликне овај учени и стамени хрватски домољуб и социјалдемократа. O tempora, o mores! Бакира Изетбеговића, са којим Драган Човић, како каже, пактира (Мостарски споразум о легитимном националном представљању кроз систем етничких изборних јединица), на темељу неких његових изјава, прозива за све отвореније антихрватство, што је, по његовом суду, кампања једне струје унутар СДА. Уопште, на начин добро познат из времена комунистичких релативизација, али и уравниловки и лажних симетрија у „тамном вилајету”, Комшић се помно труди да мрски му национализам не поистовети са целином или већином неког народа или политичке организације, већ их приписује злонамерним и заблуделим, најчешће интересно мотивисаним политичарима („Људи мени говоре да сам све у праву, али да они то јавно не смеју да кажу”). Проблем је само у томе што грађани за такве непоћуднике редовно већински гласају, али ту је, срећом, као неки deus ex machina, непогрешиви Кристијан Шмит, да такву демократску аномалију правовремено исправи! Ако треба, санкционисањем, смењивањем…
Комшић се одушевљава његовим губернаторским обраћањем бошњачким и хрватским политичарима: „Избора ће бити, договорили се ви или не”. А ту су, онда, на делу и западне силе које су незадовољне Дејтонским споразумом и траже „заобилазни пут” којим би се он могао изменити. Нека чудно транспарентна (социо)демократија овог истакнутог часника СДП-а! Према Комшићевој замисли, дејтонска БиХ требало би да се преобрази у бриселску БиХ, чиме би и конститутивност народа као категорија неминовно била докинута. Чак и Иван Ловреновић, Комшићев сапотписник писма Туђману и искрени приврженик идеје јединствене и самобитне Босне (и Херцеговине), али и поштен и објективан интелектуалац, натполитички загледан и мисаоно удубљен у процесе који се на њеном тлу одвијају, резигнирано закључује да је стварност немилосрдно другачија од племенитих назора једног фра Јосипа Маркушића (1880-1968), фрањевачког провинцијала Босне Сребрене, који непосредно после Другог светског рата Степинчевом избору догматског клеронационалистичког свехрватства и антикомунистичког „мучеништва” супротставља избор народног живота:
„Маркушић је умро у Јајцу 1968. Његов гроб је анониман, не обилази га нитко, нити покојник чека икакву беатификацију. Његова формула нашега народа без обзира на разлику у вјери чини се да је неповратно изгубила и посљедње упориште међу босанским Хрватима, али исто тако међу свим осталим невољким Босанцима, Србима и Бошњацима-Муслиманима” (Босански Хрвати, Иван Ловреновић, Загреб, 2002). Прошле су у међувремену две деценије, а Иво Комшић још увек то није схватио. Или, можда тачније, схватио је, бог чега сад савезнике и спасиоце не тражи међу Хрватима – већ уздиже Шмита, призива Американце и Брисел… Не верујем да би се честитом и човекољубивом патриоти Маркушићу то баш допало.
Шмитовом штоватељу Комшићу јасно је да деструктивне тенденције у политичком животу БиХ неће бити лако потиснуте, тим више што се, према његовом оригиналном запажању, двема од раније постојећих струја, проруској (Додик + Вучић), евроатлантској („Тројка” + Човић, упркос повременим искакањима) однедавно прикључила и трећа, евроазијска (СДА + Жељко Комшић), на трагу Ердогановог упозорења муслиманима/Бошњацима, да у њиховом интересу није да верују Европи и теже ка интеграцији у ЕУ, јер би тако изгубили свој муслимански идентитет. Турском председнику – коме је Алија Изетбеговић наводно оставио Босну у аманет – Комшићево ласкаво сагледавање његовог неоосманистичког утицаја на збивања у БиХ свакако би годило, иако је под појмовно-терминолошки и политиколошки проблематичним називним одређењем евроазијства.
Истински пробосанским снагама, које Комшић види у владајућој „Тројци”, биће тешко да успешно изнесу терет који им је на плећима, а под каквим се, вели духовито Комшић, ни познати алпиниста и триатлонац Томо Цвитанушић не би могао попети на Хималаје. Али, Цвитанушић је у рвању са планином био сам, док ће правим босанскохерцеговачким евроентузијастичним патриотима имати ко са стране да притекне у помоћ. Са Додиком ће се, верује Комшић, Американци већ обрачунати, премда га помало плаши запис из мемоара бившег високог представника Кристијана Шварц-Шилинга, да је он још 2007. године припремио све за смену Милорада Додика, али да су га, наводно, Американци у том науму спречили, процењујући да ће овај својом сепаратистичком политиком уништити Републику Српску. Ко зна шта они данас снују? Човића је Шмит, како аподиктички тврди професор Комшић, већ одвојио од Додика, што је важно, јер је Босни потребан јак савез ХДЗ и СДА. Само још да се одвоји Изетбеговић од Ердогана. Шмит у томе као да није баш вичан…
„Света слова”
Ипак, Комшић је оптимиста, јер су се геополитичке прилике промениле са избијањем рата у Украјини – са њима и интереси и политике – што сада иде на руку стварним бранитељима јединствене БиХ, његовог прекаљеног кова. Важно је само бити принципијелан и придржавати се „светих слова” босанскохерцеговачког идентитетског утемељења – резолуције ЗАВНОБиХ-а и референдумског питања. А баш су та два „света слова” најпроблематичнија упоришта Комшићеве конструкције, у вези са којима долазе његова некритичност и неисторичност до пуног израза. У зјапећем нескладу са трезвеном рационалношћу и будном реалистичношћу – којима се дичи у гипком разумевању променљивости околности, интереса и политика – ветеран босанскохерцеговачке политике испољава теоријску неконзистентност, изразиту неисторичност и својеврсну старовременску фундаменталистичку догматичност. Оне нису својствене само њему, те их стога ваља усредсређеније размотрити.
Да кренемо од оног хронолошки ближег и једноставнијег „светог слова” – фамозног референдумског питања. Комшић каже да се њиме заправо потврђује суштина резолуције ЗАВНОБиХ-а, при чему му – иако се сматра демократом – не пада на памет основна мањкавост самог Референдума о независности – чињеница да је њиме грубо пренебрегнута воља једног од три равноправна конститутивна народа, на које се односи одлука из Мркоњић града о будућем устројству Босне и Херцеговине – па је он тако постао прави casus belli и увео БиХ у трагедију грађанског рата. Штавише, у погледу (недовољне) излазности, муслиманско-хрватски Референдум ни уставноправно није био ваљан, а шта тек да се каже о Комшићевој узгред комотно изреченој, ноторној телевизијској неистини да су, поред Муслимана и Хрвата, за независност Републике тада гласали и многи Срби?! Као да рачуна на неку потпуну амнезију код гледалаца. Дакле, само по себи и с обзиром на све што се од 1992. године у БиХ и око ње догађало, они који заиста желе добро Босни и Херцеговини и свим њеним становницима референдумско питање никако не би смели помињати као нешто позитивно и путоказно. А што се позивања на формулацију из резолуције ЗАВНОБиХ-а тиче, Комшићева неисторичност ретроактивно брише осам деценија које су протекле од 1943. године до данас. То, међутим, није најважније, већ срачунато померено тумачење смисла одлуке да се гради Босна и Херцеговина која ће бити „и српска и муслиманска и хрватска”, ка идеји некаквог „политичког држављанства”, за шта се залаже Иво Комшић.
Надам се да ми неће бити замерен наредни дужи навод из огледа хрватског политиколога Ивана Вукоје „Одустајање од национализма на начин СДП-а БиХ”, објављеног у садржајној и занимљивој, а мало познатој публикацији „Не дамо те лијепа наша”, зборнику радова са научног скупа „Хрвати у БиХ данас”, одржаног у Бањој Луци 2011. године. Определио сам се за интегрално преношење Вукојине луцидне анализе смисла формулације из резолуције ЗАВНОБиХ-а пре свега зато што је тачна, затим зато што нема смисла парафразирати је, а и због тога што није довољно позната заинтересованима за ову проблематику на бившем југословенском простору. Ево шта је Иван Вукоја имао да каже о Комшићевом главном „светом слову”:
„Сва претходна разматрања иду у прилог тврдњи да је БиХ формула коју је могуће ријешити само на два начина: или сви (конститутивни народи – политички блокови, прим. аутора Д.Т.) губе, или сви добивају. Или како је то још давно формулирано на ЗАВНОБиХ-у: БиХ није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска/бошњачка, него и српска, и хрватска, и муслиманска/бошњачка. Много проблема у БиХ настаје управо због погрешног разумијевања или злонамјерног тумачења ове, данашњим политолошким језиком би рекли, типичне консоцијацијске формуле (1+1+1). Наиме, та декларација-формула искључује могућност да било која од побројаних страна присвоји себи цијелу БиХ, а осталима наметне своје виђење и уређење БиХ. То је, изгледа, најмање јасно онима који се на ЗАВНОБиХ највише и позивају – Бошњацима, односно, бошњачко-босанско-грађанском блоку, односно СДП-у.
Такођер, та декларација-формула нигдје не каже да је БиХ босанска и херцеговачка, односно да припада Бошњацима и Херцеговцима, а камоли да припада само Босанцима, или само грађанима. Та декларација-формула тврди да је БиХ састављена од три компоненте: хрватске, српске и бошњачке. Исто каже и тренутно важећи Устав БиХ у својој преамбули: Подсјећајући се на основна начела усаглашена у Женеви 8. септембра 1995. године и у Њујорку 26. септембра 1995. године, Бошњаци, Хрвати и Срби – као конститутивни народи (у заједници са осталима) – и грађани БиХ овим утврђују Устав Босне и Херцеговине”. Дакле, као што се у преамбули Устава БиХ може прочитати: Бошњаци, Хрвати и Срби су поименце наведени као конститутивни елементи, утемељитељи ове државе. Стога је БиХ држава ослоњена на три темеља, састављена од три међусобно различите народне компоненте повезане заједничким државним оквиром. Ако на било који начин оспоримо или укинемо било коју од те три компоненте, или ако од тих компоненти насилно правимо једну хибридну врсту – тиме укидамо и БиХ на ЗАВНОБиХ – консоцијацијским начелима, и кршимо темељну одредбу постојећег Устава”.
Треба ли још нешто додати да би се схватила промашеност Комшићевог (и не само његовог) позивања на далекосежно промишљену формулацију из 1943. као „свето слово” и аргумент у прилог укидања конститутивности три народа у БиХ или, пак, прављења „једне хибридне врсте” („држављанске нације” или „политичког држављанства”), ма како се такав унитаристички инжењеринг мимикријски образлагао високим начелима патриотизма, демократије, антифашизма и грађанизма, а против свих национализама. Преовлађујућу идеолошко-политичку и националну структуру блока „про-босанских” снага, које страначки репрезентује СДП, Вукоја одређује као „(велико)бошњачку изборну базу, (велико)босанску политичку надградњу и (велико)грађанску идеолошку фасаду са социјалдемократском декорацијом извана и комунистичко-титоистичким стилским намјештајем изнутра”.
Иво Комшић би сада да се дистанцира, критикујући (велико)бошњачки национализам и (велико)босанску политичку надградњу, а уводећи на велика врата инострани интервентни фактор, да некако забашури чињеницу да је и у великобошњачкој и у великобосанској варијанти сваки унитаризам (укључујући и његов тобоже великограђански) погубан по опстанак истовремено јединствене и функционалне босанскохерцеговачке државе. Није шија, него врат, а прави проблем је у глави. ЗАВНОБиХ и Кристијан Шмит ипак не могу заједно, као што ни већници из Мркоњић града нису могли са Шмитовим прецима, већ само заједнички против њих.
Дарко Танасковић је српски исламолог, филолог оријенталиста, универзитетски професор, књижевник, преводилац и бивши амбасадор. Аутор је неколико књига, преко 600 научних и стручних радова, међу којима је и студија ,,Ислам, догма и живот”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Samir Jordamović/Anadolu Agency
