Од Сороша до униформе украјинског плаћеника: Русофобни Словенац на првој линији фронта
Убрзо након почетка руске Специјалне војне операције, украјински председник Владимир Зеленски позвао је плаћенике са свих страна света да дођу у Украјину и боре се против Руса. Украјински министар спољних послова Дмитро Кулеба тврдио је да се позиву Кијева одазвало више од 20.000 добровољаца из 52 државе.
Многи од њих, уколико су имали срећу да се из боја извуку читави, у међувремену су оставили оружје, скинули униформу и побегли из Украјине, разочарани и деморалисани након ватреног крштења током првих дана на ратишту. Али не и Словенац који се на свом Фејсбук профилу представља као Матија Амбро Амброж.
С обзиром да у Словенији није криминализовано учешће словеначких грађана у страним војскама и ратовима, он је без страха од последица на поменутој друштвеној мрежи, уз мноштво пропагандних постова објавио и свој „евиденциони картон“ из којег сазнајемо да је од 31. маја прошле године запослен код послодавца „Збройні Сили України / The Armed Forces of Ukraine“, дакле украјинским оружаним снагама.
Што се тиче претходних пословних ангажмана, наводи односе са јавношћу у „Тесла индустриз“ која се бави израдом соларних панела, а његову слику и име налазимо и на списку Сорошевог Фонда за отворено друштво, функција „виши програмски менаџер“. Стручну спрему не наводи, изузев да је завршио Факултет друштвених наука у Љубљани (али не прецизира који смер, нити годину уписа), и да је гимназију похађао у Марибору.
Има само четрнаест (и бројевима: 14) „пријатеља“ који редовно прате његове објаве на друштвеним мрежама, трећина су украјинска имена, остала раштркана из света, од тога четири жене.
Не помиње никога од чланова породице, а с обзиром да је већ више од 14 месеци на фронту, није тешко претпоставити да га у Словенији не чека устрептало женско срце. Има 48 пратилаца (што није импозантан збир с обзиром да својим објавама већ више од годину дана пропагира украјински рат међу земљацима у напору да на фронт привуче још којег), а из осталих смушених записа произлази да су му хобији једрење и музика… Од интимнијих фотографија, налазимо само две из Дубровника, тик пре него што се одметнуо међу украјинске плаћенике.
Једанаест дана касније следи његова прва „јавка“ из Украјине уз две фотографије са обуке и штур опис „Бахмут, Украјина; тренинг борбе прса у прса, 72. посебна механизована бригада“. На рамену шеврон – украјинска застава.
Ни недељу дана касније, 23. јула, уз фотографију тешко рањене саборкиње (ампутирана лева рука до рамена и десна нога до колена, лева нога сва у шрафовима), опис: „Рат је патња“.
Затим неколико месеци ништа, све до кратког видео записа из рова 5. октобра 2022. Обука је, очито, трајала ни два месеца и већ се обрео у рову „на првој линији фронта, Бахмут“, у близини се чују детонације…
И кад би неко помислио да је дезертирао или се придружио сенима бандероваца (или је био рањен, отуда она језива фотографија из пољске болнице), опет се јавља постом на фејсбуку 14. априла ове године: „Назад на Кромов, на прву линију“. Ту први пут поименице помиње ратне пајташе „Дејвида и Аустралинаца Роџера“, њихових фотографија нема али има слика земунице и пар пушака дебело упрљаних блатом.
Већ се сродио са средином, па руске војнике дехуманизује тако што их назива „кремљски окупанти“ (не окупатори, што би био правилан облик).
Нема сумње да му је главни проблем храна, јер не пише о победама (којих претходно није ни било), већ о насушним намирницама које им „достављају добри људи“. Приложена слика, међутим, даје наслутити да су он и његови сатрапи од несретних добрих људи у Плодовки „ослободили“ сву њихову зимницу и залихе хране, па плен поређали на даску у импровизованом склоништу. Уз тај пост је Амброжу стигла и „повратна информација“ из домовине – „Амерички плаћеници“, с гађењем је написала Томислава Уле, а Андреј Весел додао: “Што би рекла наша браћа с југа, има вас свакојаких“.
Презир који према његовом прегнућу допире са сунчане стране Алпа није обесхрабрио украјинског плаћеника из Марибора да настави да објављује коју реч уз фотографије „са фронта“ на сваких 5-6 дана, прво из околине Купјанска и Лимана, потом Кремине.
Између осталог, ту је белешка пуна оптимизма из Бахмута (сада Артјомовск) који су убрзо потом ослободиле руске снаге. Описује тежак и опасан живот на фронту, признаје да су их руске снаге тако љуто ракетирале, да је заједно са камерадима морао да петама да ветра. Нико није погинуо, јавља, али тринаест рањеника су морали да евакуишу пољским и румунским оклопним возилима. И додаје да им је у бежанији успео „добар улов – седам Руса (углавном живих) који ће нам послужити за размену наших заробљеника“.
Не јавља се све до 18. јула, када је поетски расположен: „Девојке из Вухледара, санитетска јединица. Негују ране, носе војнике, превозе погинуле и жртвују своје младе животе за слободу земље“.
Са фотографија се у разним позама смеше младе, униформисане Украјинке, у улози медицинских сестара. Ту је и објашњење: „Као добровољцу, на располагању су ми две пушке. Са првом, калибра 7,62 прогањам московите (украјински погрдан назив за Русе – прим.аут.), а са другом, која има Карл Цајс оптику 135мм и 120 x зум, могу да се дивим украјинским ‘природним лепотама'“.
Иако је познато да су жртве касетних бомби махом цивили, плаћеник из Словеније 22. јула поносно бележи да је његова чета добила „гранате 155мм /касетну муницију; нису ништа гласније нити већег домета од нормалних граната, осим што су теже (цца 46 кг/комад)“.
Не крије да ужива у гађању гранатама са касетном муницијом које су забрањене у већини држава света. Звук касетних граната (које је Украјини августа доставила Бајденова администрација) нарочито му је при срцу – 16. августа пише да се „потпуно разликују од стандардних класичних артиљеријских пројектила“.
„Стотине металних бомбица које се распрше над непријатељским положајима у хиљаде гелера помало подсећају на новогодишњи ватромет. С том разликом, што после касетних удара на њиховој страни завлада потпуна тишина. Нема ни гласа од непријатеља, нема наређења на језику туђина, нема репетирања пушака… ништа. Гробна тишина. Тада знамо да је циљ испуњен!“, навео је он.
Из записа словеначког плаћеника у украјинским оружаним снагама провејава утисак да Украјинци побеђују и да су велики ратни успеси већ на дохват руке. Ко су му саборци у рату против Руса показују снимци оклопних возила на линији ватре код Купјанска са нацртаним крстом из доба Хитлеровог рајха на шасији.
Матија Амбро Амброж не извештава о тој страни рата, нити коментарише снимке украјинских националиста који на фронту поздрављају са истегнутом руком десницом и „хајл“, уместо „добар дан“.
Ипак, чини се да и Мариборчанину у редовима украјинских снага већ понестаје елана – последњи пост је објавио 24. августа: „Хаос, ватра и рушевине. Јутрос смо доживели један од најтежих дана, икада. Руски окупанти су тукли по нама две недеље својим хаубицама 105мм, наравно без успеха. Јуче су пробали са термобаричним ракетама (мислим да су лансиране са неког мобилног Град БМ 21)… За**бано оружје. Када ракета експлодира, прво се распрсне метални плашт одакле гелери косе у свим правцима и секу месо. Али то није најгоре, термобарична муниција је напуњена горивом које приликом експлозије исиса сав ваздух, стварајући ватрени пакао. Људима у непосредној близини пожара покида плућа, пукну бубне опне и из носа шикљају потоци крви, јер им вакуум размесари крвне судове у дисајним путевима. Оно што је најбизарније, људи остану потпуно свесни, њихов мозак функционише нормално све до горког краја, када тело више не може да издржи. Ми, који смо имали среће, извукли смо се само са вртоглавицом, звоњавом у ушима и неким чудним осећањем бола у плућима, као да се у њих уселио морски јеж. Како било. Већина нормалних људи би у тим тренуцима побегла, сакрила се или на неки други начин одустала. Али невероватно је шта рат направи од нас. Изнова и изнова се дижемо, лижемо ране, сахрањујемо своје мртве и идемо ка новим искушењима. Слава Украјини!“
Званични канал за регрутовање волонтера попут Амброжа је веб страница под паском Министарства спољних послова Украјине.
У Словенији је за русофобе жељне авантуре, типа Мариборчанина Амброжа, контактна тачка – амбасада Украјине у Љубљани. Ни Министарство спољних послова, ни Министарство унутрашњих послова, а ни Министарство одбране Словеније не располажу подацима колико авантуристички расположених Словенаца је отишло пут Украјине да би окусили крв, зној и сузе рата.
Према до сада познатим подацима, словеначки држављани (поред Словенаца по крви ту су још и припадници непризнатих екс-ју мањина који живе у Словенији: Бошњаци, Хрвати, Албанци), као и током оба светска рата, по правилу се одлучају да узму оружје на страни кијевског режима. И то упркос чињеници да је Зеленски америчка марионета која је подстакла сукоб, гажењем и споразума из Минска.
Што се Матије Амбро Амброжа тиче, требаће му много среће да се жив извуче из кланице украјинског рата. Већ је доживео пораз у Артјомовску (Бахмуту), а сада већ два месеца чучи у земуницама, пузи уназад и гута пораз за поразом у дуго очекиваној украјинској контраофанзиви. На његовом Фејсбук профилу усахли су извештаји о „великим победама“ украјинских снага, а руска војска још није ни започела офанзивна дејства. Ако извуче живу главу, можда ће једног дана бити у прилици да унуке поучи да пут од пораза до пораза – не води у коначну победу.
