ОД КОЛЕВКЕ ПА ДО ГРОБА: Студентски протести и школство које одбија да умре
Владимир Димитријевић (Фото: УНС)
Овај текст је дугачак и захтеван. За оне који немају времена да га читају, у уводу је дат сажетак.
Очито је да је домаћа власт „луциферијанских џиберлука“ ( израз Емира Кустурице, настао на основу анализије пинковизијских медија у служби идиотизације) спремна да се, због побуне студената која јој омета ЕКСПОпријацију Србије и литијумско уништење Јадра и околине решила да коначно сломи наше школство. Пре свега, Универзитет, али и све остало, од вртића до гимназија. Зато се већ најављује да ће универзитетска настава остати ван Министарства просвете, а за министра просвете се доводи човек чија је главна квалификација „аналитичарска“ оданост режиму, а не школи.
Шта се дешава у нашем образовању?
Пре свега, пред нама је приватизација. Државне школе имају мањак кадра и застареле програме, а приватне установе треба да цветају. Циљ – пропаст јавног образовања, а тријумф приватног, за оне који могу да плате.
Свођење образовања само на тестове, што значи укидање критичког мишљења. То се дешава и у основној, и у средњој школи, и на универзитетима. Болоњизација универзитетске наставе је свођење факултета на средње школе.
Сведоци смо масовне производње диплома без стварне вредности. Они који су на прави начин завршили факултете једва преживљавају, а појединци стичу дипломе за неколико месеци, често без стварног знања и квалификација. Они се, ако се учлане у владајућу партију, лако запосле и чувају поредак корупције.
Плате у просвети су бедне, што доводи до одласка квалитетног наставног кадра. Млади професори више не желе да раде у школама, а они који остају су преоптерећени бирократијом.
Систем је препун политички подобних, који немају везе са школама, него спроводе партијске директиве. Политизација образовања је кобна за једно друштво – јер права будућност припада образованима.
Школе су, уместо сигурних кућа за ђаке и просветаре, постале симболи насиља, и масовно убиство у ОШ „Владислав Рибникар“ из маја 2023. само је пројава те чињенице.
У интервјуу који је дао потписнику ових редова, проф. др Слободан Антонић јасно каже:“Реформу образовања у Србији, након 5. октобра 2000, можемо сликовито представити као транзицију из система који производи одговорну националну елиту, као и модернизацијски квалификовану средњу класу, у систем обуке и социјализације „помоћног становништва“ – које је планирано да обавља само рутинске, полуквалификоване и услужне послове за центар светског капиталистичког система. Главни домаћи актер такве реформе образовања у Србији је овдашња колонијална политичка класа, а њен први помоћник је компрадорска интелигенција.
Показатељи такве трансформације наше просвете су очевидни: комерцијализација образовања, опадање квалитета свих нивоа образовања, увођење „дуалног“ образовања, те пражњење градива од све већег дела штива у вези с културним и националним идентитетом.
Ипак, у српском школству ради још много просветара – наставника српског језика, историје и других хуманистичких дисциплина – који код ученика буде и разгоревају идеју народног самоодржања, културног идентитета и друштвеног самопоштовања и напредовања. Докле год је тако, компрадорство овдашње друштвене елите неће моћи да одређује тон целокупне наше просвете.Али, нажалост, српски универзитети умногоме дају све мањкавију интелигенцију, како по знању, тако и по оданости овом друштву. Зато је борба за универзитет вероватно кључна у годинама које нам предстоје.“
Овај текст је посвећен режисеру, књижевнику, архитекти и јавном раднику, који је, уз све то, педагог, учитељ филмске уместности – једном речју, Професор. Њега, ових дана, напада ћацистичко – црнокапуљашки антисистем, само зато што се Емир Кустурица ( о њему је реч ) побунио против обесмишљавања наше стварности у име тријумфа квазипатриотског турбо – нихилизма, што би да ЕКСПОприше Србију и потопи нас у литијумску јаловину.
А сада, кренимо редом.
БУНА ПРОСВЕТАРА У ДОБА МИЛОШЕВИЋА
Оно што се сада дешава са просветарском побуном, плод је вишедеценијског стања образовања, и наставак процеса који су то стање обележили. Све је почело још за време власти Слободана Милошевића, када су плате бескрајно касниле, и када су почели први штрајкови са потпуном обуставом рада, која, иначе, није по закону ( али, ето, могућа је у земљи безакоња ).
Борбеност ових првих дана, најбоље показује проглас из 1997, који је потписао Одбор Синдиката радника образовања за Општину Чачак, потоњи Синдкат образовања Чачак:“Поштовани грађани, родитељи, ученици и колеге, Очекивали смо да се Влада Србије и Министарство просвете одговорно одреде према захтевима просветних радника и што хитније реше проблеме који су довели до општег незадовољства и обуставе рада. Својом одбојношћу и политиком одуговлачења настоје да разоре оно што би требало изградити, односно настоје да заваде и просветне раднике, и ученике, и родитеље, и грађане, и тако сломе наш штрајк. Зато избегавају споразум са нашим синдикалним представницима. Један од стереотопних одговора који се може често чути је да нема новца. То је знак да неспособни седе на местима која им не припадају.
Такве изјаве одговарају онима који се потписују палцем. Новца нема за оне који раде и мисле, а има за оне који нас ударају по главама да их савију и траже да не мислимо. Наш штрајк није само борба за опстанак, већ и борба за поштовање књиге из које наши ученици уче, а која је обезвређена, за вредност њихове дипломе, за њихово место у друштву, за њихову слободну личност, за њихову будућност. То многи родитељи, на жалост, не схватају. Да ли могу да се васпитавају и уче они који не стоје усправно, који су згажени, поцепани, одбачени? Уместо да им будемо обрасци, ми својим статусом, за које је крива Влада, одбијамо од књиге, од школе, од пута који је школа одувек градила. Лепи примери, када ученици морално надрастају своје васпитаче и обавезују их да буду достојни човека и свог позива, су у оним школама где су ученици окренули леђа онима који их воде на „пут који путовању смета“ и одбили да иду на часове оних који су издали своје колеге, а који су застрашени или шићарџије.
Драге колеге, не срамотите своју професију ни себе. Будите достојни својих ученика и придружите се онима који се боре да сви скупа више вредимо. Драги родитељи, научите нешто лепо и од своје деце. Можда она боље од вас виде у каквом свету живимо и какав свет би требало да градимо. Све што је пропуштено може се научити, али се тешко учи шта је човек. У име тог човека у вашој деци, у вама и у нама, ми се сада боримо. Зато очекујемо да нас схватите и подржите, јер ово што се догађа нама не желимо да се догоди вашој деци. Обраћамо се, такође, и неким директорима основних школа који су се отуђили од својих колега, у којима живи више чиновник него човек, да се оплемене и освесте и не спречавају раднике да учествују у потпуној обустави рада, јер ће се за то сносити одговорност. Верујемо да и за њих има наде, ако већ није умро човек у њима.“(2)
Тако је било за време Милошевића.
ОД ДОСОВОГ ДОСИТЕЈА ДО 2012.
Просветари су се непрестано бунили и после фамозне петооктобарске револуције. Због чега, објаснио је чувени математичар, проф. др Александар Липковски, кога је несрећни министар Младен Шарчевић, једна од многобројних штеточина на том месту, сменио као челника Националног просветног савета Србије. Он је у интервјуу потписнику ових редова 2017. рекао:“Пре више од 16 година први министар просвете после ДОС-овог пуча, покојни проф. др Гаша Кнежевић започео је реформу образовног система коју су математичари назвали ПЕПСИ реформа, по професијама чија је реч била главна: педагози и психолози. Свакако, употреба овог термина нема намеру да омаловажи те веома значајне професије у систему образовања. Реформу су, наравно, тражиле и подржавале окупационе власти: Европска унија, Светска банка, Међународни монетарни фонд и Европска банка за обнову и развој. Карактеристично је да је један од првих захтева Европске уније после петооктобарског пуча било „преумљење“: већ шестог октобра 2000. године поздравили су „промене“ и тражили измену наставних програма историје. У извођењу реформи министру је помагала психолог доц. др Тинде Ковач Церовић. Реформа основних и средњих школа је кренула помпезно најављеним „Разговорима о реформи“, али се сусрела са великим и организованим отпором просветне и стручне јавности. Министар Гаша је чак побуњене школске наставнике частио погрдним речима: „оно од чега се пита не прави“. Иза ових реформских захвата, поред Светске банке и Европске уније, стајао је и велики финансијер просветних реформи на Балкану Џорџ Сорош и његов новац, пројекти, тимови и НВО.(…) Времена и странке на власти се мењају, али намере Светске банке и Џорџа Сороша остају исте. Основна намера је снижавање просечног образовног нивоа у српском народу, контрола и промена историје, „протестантско преумљење“ народа и стварање послушне и квалитетне радне снаге која не пита и не мисли, већ само ради, а у слободно време гледа ТВ.“(3)
Просветни радници нису ћутали, него су се бунили. Прва Влада др Војислава Коштунице покушала је да распад система заустави, али је проф. др Љиљана Чолић, која је кренула да спасава наше школство, смењена после само шест месеци проведених на месту министра образовања, под притиском светских и домаћих НВО јуришника. Од тада па надаље просвета тихо тоне. Њено пропадање је убрзано доласком кловнократске власти 2012. године.
ПОБУНЕ ПРОСВЕТАРА: ХРОНОЛОГИЈА
За прављење хронологије протеста од 2012. године наовамо, као и за анализу њиховог тока, коришћена је вештачка интелигенција, та највећа крађа интелектуалне својине у историји, како би рекао Ноам Чомски. Иако оштар критичар „мистичко – метафизичких“ последица идолатризације рачунарских техника, ослонио сам се на употребну вредност алгоритама у претраживању база података који говоре о датој теми. Наравно, поглед на ширу слику онога што се дешава припада потписнику ових редова.
Од 2012. године до данас, просветни радници у Србији су више пута ступали у штрајк због незадовољства материјалним положајем, условима рада и законским променама у образовању. Главни организатори ових штрајкова били су репрезентативни синдикати просвете: Унија синдиката просветних радника Србије (УСПРС), Синдикат радника у просвети Србије (СРПС), ГСПРС „Независност“ и Синдикат образовања Србије (СОС). Штрајкови су се одвијали у различитим облицима – од једнодневних штрајкова упозорења и скраћења часова, до вишемесечне обуставе редовне наставе уз минимум процеса рада.
2012 – 2013: КУДА ПЛОВИ ОВАЈ БРОД
После великог штрајка 2011. године, синдикати су и 2012. наставили борбу за повећање плата. На почетку школске 2012/13. године Влада Србије понудила је просветним радницима повећање плате од свега 2% (од октобарске плате), што је било далеко испод раста трошкова живота Просветари су овакав предлог одбили као понижавајући. Синдикати су захтевали значајније повећање и исправљање неправилности у платним коефицијентима – нпр. због ранијег раста минималне цене рада, десило се да помоћно особље у школи има већу плату од административних радника. Незадовољство је прерасло у штрајкачке акције: почетком септембра 2012. наставници су запретили одлагањем почетка наставе, а након неуспелих преговора у неким школама су часови скраћени или обустављени. Репрезентативни синдикат СОС је 1. септембра 2012. саопштио да је владин „Протокол“ неприхватљив и да ће формулисати нове захтеве. Влада је инсистирала на поштовању закона о минималном процесу рада и запретила санкцијама школама које су потпуно обуставиле наставу. До краја 2012. постигнута је само делимична корекција плата, недовољна да просветни радници достигну републички просек зарада.
У 2013. години настављени су штрајкови, сада мотивисани и борбом против најављених отпуштања у просвети. Због смањења броја ученика при упису, синдикати су упозорили да око 700 наставника може остати без посла током 2013. Унија СПРС је 4. јуна 2013. организовала једнодневни штрајк упозорења у знак протеста што Министарство просвете није прихватило предлоге синдиката за спречавање технолошких вишкова. Према подацима синдиката, у штрајку је учествовало око 239 школа, док је Министарство тврдило да је било 135 школа (100 са потпуном обуставом наставе, а 35 са скраћеним часовима) Главни захтев штрајкача био је да се број ученика у одељењу ограничи на 25, како би се избегла отпуштања наставног кадра. Истовремено су одржавани протести испред школских управа (нпр. у Зрењанину) где су просветари предавали своје захтеве локалним властима. Реакција Министарства просвете (министар Жарко Обрадовић) била је одбрамбена – наведено је да штрајк погађа мање од 8% школа и да се мора поштовати закон о минимуму процеса рада. Тиме је индиректно најављено да би школе које су у потпуној обустави могле сносити последице. Овај штрајк упозорења скренуо је пажњу јавности на проблем вишкова запослених, али Влада није прихватила кључни захтев о ограничењу броја ђака у одељењу – решавање овог проблема одложено је за наредне школске године без јасних гаранција наставницима.
2014–2015: ВЕЛИКИ ШТРАЈК
Јесен 2014. обележио је један од највећих штрајкова просветних радника у последњој деценији. Разлог је била одлука Владе Александра Вучића о смањењу плата у јавном сектору у оквиру мера штедње, од чега просветни радници нису били изузети. Четири репрезентативна синдиката образовања удружено су захтевала да се просвета изузме из најављених смањења плата, уз повећање ниских наставничких зарада и побољшање статуса просветне струке. Током октобра 2014. одржани су протести и штрајкови упозорења широм земље, да би 22. октобра 2014. синдикати организовали једнодневну обуставу наставе у многим школама као врхунац првог таласа отпора. У том штрајку је учествовало преко 3.000 наставника широм Србије.
Како су преговори са Владом стагнирали, синдикати су након тога прешли на тактику скраћених часова. Од новембра 2014. па све до краја првог полугодишта, у трајању од око пет недеља, у штрајку је било више од 1,100 школа – наставни часови су свуда где је штрајк спровођен били редуковани са 45 на 30 минута. Ђаке је свакодневно дочекивало звоно које је означавало крај часа раније него уобичајено, док су наставници на тај начин одржавали минимум процеса рада и истовремено вршили притисак на власт. Штрајк је ушао у другу фазу крајем децембра: 22. децембра 2014. четири синдиката су организовала потпуну обуставу рада – целодневни штрајк у Београду и другим градовима Србије. Тог дана није било наставе у већини школа, чиме је просвета показала јединство и одлучност „до испуњења захтева“.
Штрајк је трајао непрекидно и у првим месецима 2015. године, улазећи у друго полугодиште у појединим школама. Тек након пет месеци притиска постигнут је компромис. 24. априла 2015. године представници сва четири просветна синдиката потписали су са Владом Споразум о прекиду штрајка и решавању спорних питања. Истовремено је потписан и Посебан колективни уговор за просвету, који је требао да обезбеди боље услове рада. Споразумом је Влада прихватила више захтева просветара: да се започне примена Закона о платним разредима(новог система плата у јавном сектору) ради успостављања праведнијег односа, затим исплата заосталих награда (нпр. Светосавских награда и новогодишњих једнократних помоћи) запосленима, као и опште побољшање материјалног положаја наставника. Министар просвете Срђан Вербић и министарка државне управе Кори Удовички потписали су овај документ у име Владе, обавезавши се на испуњење договореног. Након тога је вишемесечни штрајк обустављен, а наставници су се вратили нормалном раду. Наравно, споразум није поштован: нити су уведени платни разреди, нити се положај просветара поправио. Знајући да ће бити тако, пре но што је штрајк обустављен, а споразум потписан, оставку на место челника Уније синдиката просветних радника Србије поднео је Драган Матијевић, професор философије Гимназије у Чачку. Рекао је да неће потписати оно што је договорено ( јер власт лаже, као и увек ), и додао – нека нађу неког ко ће да потпише.
ИЗВЕШТАЈ ИЗ 2014.
У интервјуу који је дао потписнику ових редова, Драган Матијевић је 2014, пре неопозиве оставке на челу синдиката, подсетио све на стање школског система:“Почнимо најпре од материјалних услова у којима се образовање одвија. У Србији су школе старе преко 40 година и у веома лошем стању. Од четири и по хиљаде школских зграда, само хиљаду и по је исправно. За две хиљаде је потребна поправка, за 800 реконструкција, а 200 је неупотребљиво. Осим тога, половина школа нема фискултурну салу, 40 одсто нема мокри чвор, а многе немају ни двориште. То и не треба да чуди ако се зна да наша земља најмање издваја за образовање у целој Европи. Просечно издвајање за образовање у земљама Европске уније је 6,5 одсто БДП-а, код нас је 3,18 одсто, са тенденцијом сталног смањивања. Још када се има на уму да је БДП у тим земљама пет до 10 пута већи од нашег, то значи да оне за образовање издвајају 10 до 20 пута више него наша држава. Сиромаштво и немаштина су хроничне болести српских школа. У 70 школа су блокирани рачуни па немају ни за креду ни за тоалет папир. У школи у Лозовику код Велике Плане то финансирају наставници и родитељи. Пре неки дан пошта је искључила телефоне свим школама у Нишу, тако да школе више немају интернет. Директор једне од тих школа каже: „Нас могу да зову, али ми не можемо никога.“ То и јесте слика српске просвете – нас могу сви да п(р)озову, ми не можемо да п(р)озовемо никога.(…) Просечна плата у образовању је 42 хиљаде динара, дакле пет одсто испод просека у држави; а образовање просветних радника је далеко изнад просека. Како нам се цинично догађа она Конфучијева максима: „Ако хоћеш да будеш сиромашан, а ти се образуј!“
Тако је било. И остало.
ВЛАСТ ПРОТИВ ШКОЛЕ
Влада Србије је током штрајка 2014/15 углавном игнорисала и умањивала обим штрајка у изјавама, што је продубило огорчење наставника. Тек када је штрајк озбиљно угрозио наставу у већини школа, власт је приступила преговорима. Ипак, првобитно је нудила врло скромне уступке (помињало се повећање од 2% уз одлагање других питања), па су синдикати то одбили. Ситуација је кулминирала када је Министарство просвете запретило штрајкачима смањењем плата због неoдрaђених часова. Међутим, постизањем Споразума у априлу 2015, Влада је учинила одређене уступке и избегла даље продубљивање сукоба.
Штрајк 2014/15 резултирао је делимичним испуњењем захтева. Плате наставника нису смањене као другима у јавном сектору – практично је заустављено даље смањење и договорено је мање повећање. Потписан је Посебан колективни уговор који је гарановао нека радна права. Влада се, сасвим лажно,обавезала на увођење јединствених платних разреда ради праведније расподеле плата у просвети, што је био кључни захтев синдиката. Такође, договорена је исплата једнократних накнада – наставницима је, на пример, исплаћена помоћ од 7.000 динара као компензација. Међутим, иако је штрајк формално окончан овим уступцима, просветни радници су убрзо посумњали у спремност власти да обећано и спроведе. Договорена реформа платног система више пута је одлагана наредних година, што је довело до нових штрајкова упозорења.
После релативног затишја у другој половини 2015. (по окончању великог штрајка), синдикати су пажљиво пратили да ли Влада испуњава преузете обавезе. До јесени 2016. постало је јасно да је Споразум из априла 2015. углавном заборављен. Закон о платним разредима, који је требало да почне да се примењује, још увек није усвојен; такође, просветари су приметили да ни уз најављено повећање плата од око 7% неће достићи републички просек зарада. Стога је УСПРС на почетку школске 2016/17. дао новој влади (формираној у августу 2016.) „сто дана“кредита, након чега је поново покренуо протесте.
Већ 17. новембра 2016. синдикати (предвођени УСПРС) организовали су штрајк упозорења – у школама чланицама синдиката часови су тог дана били скраћени на 30 минута. Захтеви су поново били усмерени на плате: тражено је повећање од 12% уместо 7% које је понудила држава, јер наставници и са тим повећањем не би достигли просечну зараду у земљи. Овај штрајк упозорења био је и опомена да се мора реализовати прошлогодишњи договор о платним разредима. Влада, међутим, није значајније реаговала – Министарство просвете није дало званичан коментар најављеног штрајка. Услед благо повољнијих економских кретања, држава је 2017. ипак подигла плате у просвети за око 6–7%, али системско решење је и даље одлагала.
Незадовољни темпом испуњења договора, просветни синдикати су наставили штрајкачке активности и 2017. године. 17. марта 2017. у 537 од 734 школе чланице Уније СПРС одржан је штрајк – наставници су обуставили наставу или скратили часове у знак протеста. Како ни након тога није било позива на дијалог од стране министарства, Унија је најавила радикализацију: 31. марта 2017. у школама чланицама овог синдиката настава је у потпуности обустављена једнодневним штрајком. Разлози су били неиспуњење одредби Споразума из 2015. – платни разреди нису уведени, Светосавске награде касниле су, а плате су и даље заостајале. „Борили смо се пет месеци за платне разреде… а годину дана након потписивања испада да је споразум заборављен“, изјавила је тада Јасна Јанковић, челница УСПРС. Просветни радници су на протестима носили транспаренте којима су подсетили да су од 2000. године променили десет министара, али да се положај просвете није суштински побољшао.
ЧАК СУ И ОНИ ПРИЗНАЛИ
Министар просвете Младен Шарчевић (који је ступио на дужност 2016.) у почетку је критиковао штрајкове, али је крајем 2017. признао да платни разреди касне због сложености реформе платног система. Влада је наставила политику делимичних повећања плата (нпр. 2017. године око 10% за просвету), апелујући на стрпљење. На локалном нивоу, било је случајева притисака на штрајкаче – у појединим школама директори су тражили спискове наставника у штрајку ради смањења плате за тај дан. Ипак, под притиском синдиката, Министарство је понекад морало да попусти по тим питањима.
Штрајкови 2016/17 нису донели испуњење главног захтева – платни разреди нису уведени. Влада јесте испунила мање обавезе из Споразума: исплаћене су понеке заостале награде и потписан је нови колективни уговор, али кључна системска промена у начину обрачуна плата одлагана је више пута законским изменама. Наставници су изборили нешто веће процентуално повећање плата од првобитно планираног (нпр. у 2017. и 2018. години), али то и даље није било довољно да се плате приближе просеку, па је незадовољство остало.
СВЕДОЧЕЊЕ ЈАСНЕ ЈАНКОВИЋ
Како је било тих дана, сведочила је челница УСПРС, Јасна Јанковић, у интервјуу датом потписнику ових редова:“Оно што се у Србији гајило, учитељ као највиђенији човек у своме месту, отишло је у неповрат. Упоредо са материјалним сиромашењем, запослени у школама су добијали јасне сигнале да им само додатне обуке могу спасити професионалну част. Онда су на скупим семинарима носили тврдо кувана јаја из приземља до првог спрата, бацали разнобојне лоптице и мотали клупчиће вуне!?! Досадни наставници су криви што ђаци беже из школе. Морају се мењати и наћи нове методе да буду занимљиви. Његово величанство ученик сада је владар. Успели смо да упропастимо оно што је ваљало, а нисмо створили ништа чиме бисмо се сада подичили. Школа није ни играоница, ни циркус, већ институција која мора имати одговорност и интегритет. У њој треба да раде људи од знања, воље и умећа да знање дају. Не треба их побољшавати бесмисленим и срамним методама семинарисања после којих су они, не само изгубили цео викенд већ су додатно понижени! Зато нам је потребан закон који ће се ослонити на струку, а не на администрацију. Али најгоре тек долази. Када ови који су схватили да их пасивност, ћутање и мирење са судбином доводи до циља, посла и нерада, када баш ти којима је речено да не морају да мисле, јер ће неко то за њих чинити, када баш такви људи, залутали у просвету, томе науче и нашу децу, онда за нас више неће бити спаса!“
Види се, данас, да се ближи час у коме за нас неће бити спаса, бар кад је школство у питању.
2018–2019: ЛАГАЊЕ ВЛАСТОДРЖАЦА СЕ НАСТАВЉА
Током 2018. и 2019. године главна тема синдикалних активности била је најављена примена Закона о платним разредима у јавном сектору. Синдикати просвете су се залагали да тај систем донесе правичније расподеле плата и да просвета не буде потцењена у односу на друге секторе. Међутим, Предлог закона о запосленима у јавним службама 2018. године сврстао је наставнике у ниски платни разред, што је значило да би, по тој формули, најискуснији наставник могао имати чак и мању плату него пре. То је изазвало нови талас негодовања.
Унија СПРС је 25. априла 2018. организовала протест испред Владе Србије са захтевом да се просвети обезбеди праведно место у систему платних разреда и да се плате хитно повећа – тражено је повећање од два пута по 10% у току те године. Председница Уније, Јасна Јанковић, упозорила је на скупу да ако платни разреди буду усвојени како је предложено, наставнике од 1. јануара 2019. чекају чак и мање плате него дотад. Осим тога, Унија је захтевала исплату заосталих накнада: четири неисплаћене Светосавске награде и дуговања наставницима који су радили додатне послове – унос података у информациони систем „Доситеј“. Протест је прошао уз велику подршку – неколико хиљада просветара марширало је Немањином улицом до зграде Министарства просвете, уз краћу блокаду саобраћаја у центру Београда. Значајно је да тог дана наставни процес није прекидан ни скраћиван у школама (била је субота или је организовано након наставе), што је показало одговорност према ученицима, али и снагу поруке коју су синдикати желели да пошаљу Влади. Учесници протеста носили су транспаренте попут „Не одустајемо од правде за просвету“, а говорници су истицали да је статус наставника неодвојив од квалитета образовања у земљи.
На јесен 2018. синдикати су припремали штрајкачке акције поводом доношења буџета за 2019. годину, инсистирајући да се испуне обећања. У септембру и октобру 2018. спроведен је штрајк упозорења у више школа – часови су поново били скраћени на 30 минута. Министар Младен Шарчевић је у први мах реаговао одлуком да штрајкачима умањи дневнице за дане у штрајку, што је додатно разгневило наставнике. Након преговора, постигнут је договор: Министарство је пристало да повуче одлуку о умањењу дневница за октобарпросветарима који су били у штрајку, а синдикати су се обавезали да ће обуставити даље штрајкачке акције те јесени. Истовремено, Влада је најавила нешто веће повећање плата од планираног – крајем 2018. просветарима је одобрено повећање од око 9% (уместо 7%), уз обећање да ће се наставити рад на платним разредима. Овим компромисом је привремено смирена ситуација: школска 2018/19. започела је без дужег штрајка, али уз обећања чије испуњење је тек требало проверити.
У 2019. години, међутим, реформе су и даље одлагане. Влада је неколико пута померала рок ступања на снагу новог система плата. Првобитно најављено за јануар 2019, па затим за јануар 2020, увођење платних разреда је на крају одложено на неодређено време. Уместо тога, настављено је са политикама ad hoc повећања зарада. Просветним радницима је почетком 2020. платa повећана за око 10%, али без структурних промена. Синдикати су ово дочекали са разoчарењем – борба која је трајала од 2014. за правичан платни систем остала је без исхода који је био циљ. Ипак, због друштвених околности пред сам крај деценије (масовни протести у другим секторима, улазак у изборну годину 2020), синдикати просвете су привремено одложили нове штрајкове, припремајући стратегију за наредни период.
ТАКТИЗИРАЊЕ НА ПУТУ У ПРОПАСТ
Током 2018/19. држава је тактизирала – делимично је удовољавала захтевима (нпр. повећавала плате нешто издашније од плана и повремено исплаћивала заостале додатке), али је суштинске реформе одлагала уз образложење да „још трају анализе и припреме“. Министар Шарчевић је у медијима истицао да „просветари треба да буду стрпљиви јер ће добити највећа повећања“, али је избегавао да прецизира када ће платни разреди оживети. Влада је практично ћутке одустала од раније договорене реформе, рачунајући да ће повећањем плата смирити незадовољство. У неким тренуцима користила је и репресивне мере – слањем дописа школама о обавези надокнаде наставе и покушајем смањења плата за време штрајка. Када су синдикати упорношћу и јединством издејствовали повлачење тих казнених мера (као у случају октобра 2018.), власт се враћала преговорима и компромисима.
Иако су просветари 2018/19. изборили одређена ванредна повећања плата и исплату неких заостатака, главни циљ – успостављање одрживог система који гарантује да наставничке плате прате раст плата у Србији – није остварен. Протести су показали снагу синдиката да изврше притисак без прекида наставе (што је у интересу и ученика), али одлуком власти да одустане од платних разреда, та борба је остала отворена. Наставници су у 2020. ушли са платама које су и даље знатно испод републичког просека и са осећајем да су преварени за обећане реформе.
2020–2022: ШКОЛСТВО И КОРОНОКРАТИЈА
Почетак 2020. обележила је пандемија COVID-19, која је наметнула другачије приоритете у образовању. У условима преласка на онлајн наставу, просветни синдикати су се фокусирали на заштиту здравља запослених и ученика, обезбеђивање техничких услова за рад и признавање додатног ангажовања наставника током наставе на даљину. У овим ванредним околностима није било класичних штрајкова – школе су углавном функционисале уз компромисе и договоре са Министарством. Синдикати су, додуше, указивали на преоптерећеност наставника и тражили финансијску накнаду за трошкове онлајн наставе, али је та тема решавана кроз преговоре, не штрајком.
Током 2021. и 2022. настављени су повремени притисци синдиката, али мањег интензитета. Крајем 2021. забележени су локални штрајкови упозорења – нпр. у новембру 2021. у појединим војвођанским школама одржан је протест и скраћени часови у организацији синдиката, што је био знак незадовољства због тада актуелног питања обрачуна путних трошкова и других накнада ( чувена тема „топли оброк и регрес“). На националном нивоу, међутим, није било већих обустава наставе, делом због и даље присутне пандемије, а делом јер је Влада у том периоду одобравала нешто веће проценте повећања плата (нпр. 2021. око 5% и 2022. још 7% за просвету), настојећи да ублажи ефекте инфлације. Ипак, ти повећања нису суштински побољшала однос плате просветара према просеку – просвета је и даље била испод просека, што је припремило терен за нове штрајкове када се ситуација нормализује.
2023: УБИСТВО У ШКОЛИ И ШКОЛОУБИСТВО СРБИЈЕ
Година 2023. донела је нову смену министра просвете (у пролеће је, након трагичних догађаја у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду, министар Бранко Ружић поднео оставку, а наследила га је Славица Ђукић Дејановић). Ти догађаји су накратко скренули пажњу јавности на безбедност у школама – наставници су у мају 2023. одржали и симболичан протест против насиља (нпр. минут ћутања у учионицама, скуп подршке испред Министарства просвете) – али то нису били штрајкови у класичном смислу. У јесен 2023, са смиривањем ситуације, синдикати су поново актуелизовали економске захтеве. Инфлација је брзо расла, па је реална вредност наставничких плата опет опадала. У преговорима за буџет 2024. синдикати су затражили двоцифрено повећање. Како нису били задовољни понудама Владе, припремили су терен за нови талас штрајкова крајем 2023. и почетком 2024. године.
Радио сам интервју са директором Гимназије у Чачку, Иваном Ружичићем, који је указао на борбу против ученика и учитеља као најстрашнију последицу онога што се у систему дешава:“Ако неко мисли да су „ученици“ и „учитељи“ превазиђени и нешто што је сувишно у данашње доба, то је потпуно погрешно. Морамо се вратити томе да су основа целог образовно-васпитног система ученици и учитељи и њихов однос мора бити однос поверења и сарадње јер су они ту (бар би требало да буду) из љубави према знању. Једино тако ћемо сачувати смисао знања, учења и васпитања. Школа не почива на „полицајцима и психолозима“ и угаони камен „борбе против насиља“ у школи и целом друштву су професори и одељенске старешине. То је „коперникански обрт“ који морамо учинити и све ће доћи на своје место. Нама у школи потврда тога су деца која долазе на хор и викендом и када год треба, са радошћу и уживају у томе. Потврда су и 10 посто ученика школе који су ове године учествовали на државним такмичењима из разних предмета и области. Потврда су и сузе када одлазе из школе и растају се од свог гимназијског школовања. Због тих суза вреди радити и борити се за смисао знања и учења који је једини прави основ среће сваког човека и сваке заједнице.“
Крваво убиство у београдској школи било је последица вишедеценијске пинковизације Србије, претворене у ријалити који је убио стварност. „Луциферијански џиберлук“ дошао је по своје. Наравно, тако увек бива – ко с Луцифером тикве сади, о главу му се лупају.
2024, ПРЕД ПАД НАДСТРЕШНИЦЕ
Крајем 2024. просветни радници поново су масовно ступили у штрајк, указујући да су плате наставника и даље неадекватне и да се просвета суочава са кадровским одливом. Новембра 2024.четири репрезентативна синдиката заједнички су организовала циркуларни штрајк – штрајк који се ротирао по регионима. Прве недеље штрајка, у школама Београда и Пожаревца часови су били скраћени на 30 минута; друге недеље штрајка, од 12. новембра 2024, настава је скраћена у скоро 600 школа у целој Војводини и у Ваљеву. Наставници у осталим градовима, где се одвијала пуна настава, солидарисали су се тако што нису одржавали ваннаставне активности (нпр. неће присуствовати седницама наставничких већа, секцијама и др.), чиме су и они били у штрајку, али без прекида наставних часова. Овим иновативним моделом штрајка синдикати су настојали да максимизирају притисак на власт, а минимализују нарушавање наставе за ученике. Истовремено, просветари су одржали више протестних скупова – окупљали су се испред зграде Владе Србије и Министарства просвете, тражећи хитне мере да се плата просветног радника изједначи бар са просечном платом у земљи. Захтеван је и конкретан план за решавање проблема насиља у школама и мањка стручног кадра, јер је све више младих наставника одлазило из образовања.
Реакција нове Владе (формиране у октобру 2024.) у првим недељама штрајка била је ћутање. „Изненађује нас да премијерка и министарка просвете уопште не реагују на штрајк“, изјавили су синдикални представници средином новембра 2024, додајући да их нико не позива на наставак дијалога. Како је игнорисање трајало, синдикати су одлучили да направе наредни корак – упутили су Влади писмени документ са новим захтевом за који су рекли да је од виталног значаја за опстанак школства. Према медијским наводима, тај захтев се односио на посебно повећање плата за просвету преко оквира планираног буџета, уз временски оквир за увођење платних разреда.
Услед притиска, средином децембра 2024. министарка Ђукић Дејановић започела је разговоре са синдикатима. Влада је понудила одређене уступке (попут ванредног повећања од неколико процената и једнократне помоћи наставницима), али Главни одбор Уније СПРС је једногласно одбио понуђени предлог 24. децембра 2024, оценивши да није у складу са њиховим минималним захтевима. Почетком јануара 2025. постигнуто је привремено решење – синдикати су пристали да обуставе штрајк и врате наставу у нормалу, док су преговори настављени у оквиру радне групе Владе Србије за системско унапређење положаја просветара. Тако је вишенедељни штрајк окончан без јасне победе, али је поново ставио просвету у жижу интересовања власти и јавности.
Наравно, чланови синдиката нису били задовољни. Они су се, не могући више да гледају разарање Србије, чији је симбол погибија шеснаест људи од нестручно реконструисане надстрешнице на аутобуској станици у Новом Саду, кренули у велику обуставу рада као знак подршке студентском покрету који тражи промену до злочинства корумпираног кловнократског система.
ШЕСТИ МАРТ 2025: ГЛАС ПРОСВЕТЕ У ЧАЧКУ
Више хиљада просветних радника, заједно са матурантима, студентима и грађанима, протестовали су данас од 15.00 до 18.00 у Чачку, на централном градском тргу.(8)
Присуствовали у просветни радници из Чачка, Београда, Ужица, Ниша, Пожеге, Гуче, Лучана, Ивањице, Краљева, Крагујевца, Горњег Милановца, Чајетине, Лознице, Новог Сада, Трстеника, Зрењанина. Наставник географије Душан Бојанић, који је четири дана пешачио од Ниша до Чачка, рекао је да се не сме допустити да „партијска књижица буде испред ђачке и индекса“, а да, како је навео, „злочин буде начин понашања“. „Дошло је време да батину приведемо закону, а не закон батини“. Бојанић је рекао да „велика борба 15. марта у Београду против мафије“, и како је навео, „против оних који државу уништавају и праве од ње своје лично село“.
У име просветних радника који су пешке дошли из Београда у Чачак, обратила се професорка из Земуна која је захвалила мештанима који су их успут дочекивали са храном и пићем, као и саобраћајној полицији која је чувала њихову безбедност. Наставница математике Нела Спасојевић, која је сама пешачила од Трстеника до Чачка, поздравила је „колеге са нула динара плате“:„Сваки просветни радник који у школи ради за плату није просветни радник и хвала вам коначно што смо доказали деци, родитељима, држави да ми не радимо за новац“. Истакла је да „образовање потиче од речи образ“ и , како је навела, „ми наш образ не продајемо“.
Наступао је хор састављен од хорова ученика чачанских школа, гимназије и музичке и хор „Распеваних просветних радника из Пожеге“.
Окупљени су носили заставе Србије и њхових школа и транспаренте на којима је писало „Образ је скупљи од плате“, „Нисмо рођени са визама, него са мозгом“, „Не дирајте ништа, можда се сруши“, итд.
Протест је завршен са 15 минута тишине за погинуле у паду надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, а прочитана су и њихова имена.
ПОСЛЕДИЦЕ
Учестали штрајкови просветних радника у последњој деценији оставили су значајне последице на образовни систем:
• Скраћење или обустава наставе доводили су до заостајања у програму. У већини случајева штрајкачки захвати су били организовани тако да се одржи минимум процеса рада (часови од 30 минута), али је ипак долазило до смањења обима градива које се обради на часу. У школама које су имале потпуну обуставу, морала се организовати накнадна надокнада часова викендом или продужетком наставне године, што је оптерећивало и ученике и наставнике. На пример, током штрајка 2011. (који је модел многим потоњим), у једном моменту је 55 школа било у потпуној обустави и те школе су накнадно надокнађивале. У 2014/15, иако су часови углавном били скраћени а не укинути, ученике је звоно које раније звони реметило уобичајен ритам наставе. Матурски испити и завршетак школске године били су под знаком питања док се није постигао договор у априлу 2015. – тек тада је штрајк прекинут, избегавајући озбиљније померање школског календара.
• Штрајкови су значили и финансијски ризик за саме просветне раднике. Према Закону о штрајку, послодавац (школа/министарство) има право да не исплати део зараде за време када запослени не ради. Током неких акција, Министарство је покушало да казни штрајкаче одбијањем дела дневнице. Тако је 2018. било најављено умањење плата наставницима који су штрајковали, али је под притиском синдиката та одлука повучена. Ипак, у мањим школама су појединци трпели притисак – бележени су случајеви да директори „евидентирају“ наставнике у штрајку. Уколико би штрајк дуже трајао, наставници су морали да рачунају на смањење примања, што је за многе са ионако ниским платама било тешко издржати. С друге стране, синдикати су солидарно помагали својим члановима – правним саветима (како да штрајкују у складу са законом) и логистички, па до масовних протеста чиме су смањили шансу да власт казни појединце.
• Ученици су непосредно осетили штрајкове кроз скраћене часове, а некада и кроз „рупе“ у распореду. За млађе узрасте то је значило потребу да родитељи организују чување деце ако нема наставе, што је изазивало извесно негодовање дела родитеља. Ипак, велики број родитеља јавно је подржавао захтеве наставника, схватајући да су они оправдани – крајем 2014. групе родитеља су чак покретале акције подршке штрајкачима, поручујући да „наставници заслужују достојанствене плате“. На дуже стазе, штрајкови су нарушили континуитет наставе, што се могло одразити на знање ученика. Наставници су се трудили да, након прекида, надокнаде пропуштено градиво и припреме ученике за даље школовање, али је општи утисак да квалитет наставе трпи кад год се дешавају овакви потреси.
• Честе обуставе наставе указују и на дубљи проблем демотивације и одлива кадра. Многи млади наставници су сведоци да су штрајкови готово „нормалан“ део школског живота, што говори о хроничном незадовољству у професији. Неиспуњавање обећања (нпр. платни разреди) довело је до пада поверења у институције – просветари су се осећали изневерено и потцењено. Последица тога је да се мање младих одлучује за наставничка занимања, а и међу постојећим кадром неки траже прилике ван школства или у иностранству. Синдикати су упозоравали да ће без системских побољшања просвета остати без квалитетних кадрова, што дугорочно угрожава квалитет образовања. Такође, статус наставника у друштву трпи – кад се проблеми гомилају, па наставници морају да штрајкују за основна права, опада углед професије у јавности.
• С позитивне стране, штрајкови су скренули пажњу јавности и политичара на проблеме у образовању који би иначе можда били занемарени. Теме попут плата наставника, услова рада у школама, броја ученика у одељењу, насиља у школама и слично, доспеле су у медије захваљујући синдикалним акцијама. На пример, прича о томе да је спремачица имала већу плату од секретара школе због накарадног система коефицијената постала је позната током штрајка 2012. Такви примери помогли су да се добије подршка јавности за захтеве просветара. Иако често нису одмах решени, ови проблеми су временом почели да се адресирају – нпр. од 2019. је коригован део платних неравнина за ниже коефицијенте. Штрајкови су, дакле, били и средство да просвета „добije глас“ у друштву.
• УЗРОЦИ И СИМПТОМИ
Штрајкови просветних радника од 2012. до данас одраз су нагомиланих проблема у српском образовном систему – ниских плата, недовољног уважавања наставника, непромишљених реформи и слабог социјалног дијалога. Власти су на захтеве наставника реаговале различито: од делимичног испуњавања (када би притисак ескалирао) до одлагања и игнорисања (када би кризе минуле). У исходу неких штрајкова просветари су изборили повећања плата и колективне уговоре, али структурни проблеми (попут платних разреда) дуго су остајали нерешени, што је условљавало нове штрајкове. Последице ових прекида рада осетили су сви – наставници кроз материјалне и моралне тешкоће, ученици кроз прекиде у настави, а образовни систем кроз нарушен квалитет и губитак кадра. Ипак, борбом за своја права, просветни радници су одржали тему образовања као један од приоритета друштва, шаљући поруку да без задовољног наставника нема ни квалитетног образовања.
Српско школство је на умору. Студентска побуна против система колонијалне управе у овој земљи, чије је оличење И Ја Сам Ћаци ЕКСПОпријатор Србије, јесте, у исти мах, и борба за обнову образовања. Удар на школе и универзитете нашао је искру у камену, и борба се мора наставити.
Ако победи ћацизам, губи Србија. Ако победи побуна ума и морала, наде има.
Српско школство је, својим немирењем са лажју, до сада показало да се може, и сме. Ако се учитељима и ученицима придруже и сви остали, борба ће успети.
Крајње је време за освешћење.
