ОД ЈАСЕНОВЦА ДО „ОЛУЈЕ“: Над размишљањима Енрика Јосифа

Пише: Владимир Димитријевић

ЧИМЕ СУ КАЖЊЕНИ?

Ових дана, док се у Неовисној Хрватској обележава злочиначка „Олуја“, и док се слави протеривање Срба са њихових вековних огњишта, опет се јавља питање:“Чиме су то, после свега што су учинили, од Бога кажњени следбеници усташких убица из Другог светског рата, који не само да се не кају за усташке злочине, него величају неоусташтво које је, уз помоћ хитлеровске Америке, протерало толики српски православни народ са земље њихових предака? Ушли су, ти исти следбеници мрака, у ЕУ, ено их у НАТО пакту, свима читају лекције из „демокрације“! Има ли ту правде Господње?“

Велики српски Јеврејин, композитор Енрико Јосиф ( 1924 – 2003 ), о томе је, још крајем прошлог века, јасно рекао – Бог их је казнио тако што их је лишио покајања. А најстрашнија Божја казна је Његово повлачење, кад Вишњи пусти да људи жању што су са ђаволом сејали.
Ево Јосифових речи, да се подсетимо  ( изговорио их је кад је прочитао књигу»Вечни спомен – ЈАСЕНОВАЦ, место натопљено крвљу невиних«):“Јасеновац! то највеће грозилиште, гнусилиште, ништилиште, истребивалиште српског рода;
ту где су вршена најсвирепија грдилишта од када је српских губилишта;
ту где су људска бића сатирана крвождерјем крволоштва којег ни врховни сатана не памти;
ту где се у адској наслади пила крв православна устима једног фратра;
ту се уздиже растућа васкрсна вечност, највеће светилиште српскога народа.(…)

Иако смо о свим тим уморствима знали усменим предањем, када се та сведочанства читају данас, после 49 година, заледи се крв у жилама. Заледи се дах у устима. Заледи се вид у очима. Сећи живу децу, усред бела дана, пред мајком, оцем, заробљеницима, логорашима, и живе исечене удове убацивати у уста мајке која излуди… не… не… тада се отварају нове тајне истине зла, тајне о пореклу надзла.

Ево једне свете тајне, страхотне тајне, надистине. Дужан сам да је овде јавно изговорим, коликогод ми то тешко падало, јер ми се овде открила, јер овај скуп јесте посвећен.

Таквом истребљивачком смртилишту у појасу јасеновачком, Небо је одредило најужаснију казну. КАЗНУ НЕМОГУЋНОСТИ САБОРНОГ ПОКАЈАЊА.
Први пут одговорило ми се овде зашто нема покајања од оних који су позвани на потпуно покајање. Осведочило ми се овде да је на тим пределима и над тим пределима, где је извршена надсатанска злочиначка, греховна вечност, с Неба отпослата најтежа казна; обелоданило ми се, овде, просветљењем, да Небо не да, ВЕЧИТИ БЕСАМРТНИ БОГ – благословено ЊЕГОВО СВЕТО ИМЕ – не дâ да покајања буде, да саборног покајања буде. Казна најужаснијег надужаса!“

Непокајиви су само демони. Они који се не кају за ужасе што су их починили, иду путем ођавољења, и то коначног.

ИМА ЛИ НАДЕ ЗА ПОКАЈАЊЕ?

Ипак, Енрико Јосиф није био никакав мрзитељ било кога, па ни непокајника, који се са усташама, до данас, поистовећују, и тим ходе путем у пакао. Рекао је тада и себи и онима који имају снаге за тако нешто:“Схватио сам још нешто пребитније: да, као Јеврејин и Хришћанин морам од сада јарко, ватрено, грчно, срчано, истрајно да молим Небо да помилује ту казну над казнама, да тражим помиловање за ту казну над казнама, да ГОСПОД облагодати опростом оне који су дужни да се покају за ова над недела, да то учине чистим срцем болне чедности, горећег сажаљења, усијаног милосрђа.

Схватио сам данас овде да је дужност нас преживелих да се молимо да се страхотна казна непокајањем, одређена од самог неба, скине са гробилишта јасеновачко-јадовно-градилишних… и да нашим умољењем омилостивимо БОЖАНСКОГ СУДИЈУ да омогући онима на којима је првенствено и превасходно да се искају, да окају неопростив злочин, да то и учине.“
Човек остаје човек само док може да се каје.

ШТА ЈЕ СРБИМА ЈАСЕНОВАЦ?

Енрико Јосиф је подсећао Србе да им је Јасеновац највеће светилиште:“Усуђујем се још нешто рећи, а мислим да је ово тренутак који то заиста и дозвољава, да изнова кажем оно што стално носим у себи: колико год да је Јасеновац страхотно, ујарено губилиште многих, а првенствено српског народа, мучилиште, смртилиште, истребивалиште, лешиниште његово, он је и највеће могућно надвечно искупилиште српске народне душе, најтрпељивије у овом палом људском роду.

Изнова запрепашћен и удивљен, кажем: ЈАСЕНОВАЦ најсветије светилиште је сваког Србина; ЈАСЕНОВАЦ ујединитељ је саборне српске народне душе. ЈАСЕНОВАЦ нова је духовна престоница небеске Србије.

Овим жртвеним искупљењем, овом четрдесетдеветогодишњом светом ћутњом – а све у знакy умноженог светог броја 7, са седам пута седам – српских душа, српски народ је у дворанама бескрајног неба проглашен за исцелитељски народ, изабран да буде предводник уласка у НОВИ ЈЕРУСАЛИМ оним народима који ће бити спасени. У НОВИ ЈЕРУСАЛИМ који силази с Неба и који је већ сишао с неба, а да га ми, у нашем греху, не видимо, као што нисмо видели ни долазак Христа кад је дошао.

Желео бих да овде поновим речи ВЕЧНОГ ЗАВЕТА који се односи на последње време, а од овог тренутка и на српски народ, уз народ Израиља – два народа близанца у осами последњег времена, два народа небеског јарма – речи које гласе у мом окрњеном сећању: »Народе МОЈ, народа ГОСПОДА, уже нашљедства МОЈЕГА, нађох те у земљи пустој, на мјесту страшну, где бучи пустош, водим те унаоколо, учим те, и чувам те као зјеницу ОКА МОЈЕГА«.“

Вреди памтити ову реч.

ТРИ СВЕТИЊЕ СРПСКЕ

По Енрику Јосифу, Срби имају три светиње- Светосавски, Косовски и Јасеновачки Завет. Зато је свима нама и говорио:“Сваки историјски народ, истинити историјски народ, има своја непролазна полазишта из којих гради своју освећену просвећеност.

Српски народ историјски је народ земаљског и небеског царства. Он има, као ретко који народ, три света изворишта и полазишта:

Древно косовско извориште скрушења;
Вечно јасеновачко-јадовно извориште искупљења;
Трајно светосавско, православно, хришћанско борилишно извориште ослобођења.

То су три неразориве изворишне светиње којима ће, БОЖЈОМ БЛАГОДАЋУ, пробуђена српска душа, у младим нараштајима, расти, развијати, остваривати се у дивотно чудо на овој земљи нечуда, од кад смо у себи укинули ЊЕГА, БОГА НАД БОГОВИМА, ЈЕДИНОГ СВЕСВЕТОГ.

Ту, ти јасеновачки јаде, где неутрошно почива вечни злочин над којим је Небо прогласило вечну казну проклетства – казну непокајништва!!!
Ту, ти јасеновачки јаде, где се уздиже најсветије искупилиште српског народа, његове девичанске хлебне народне душе;
Ту, ти јасеновачки јаде јадовни, који остајеш за сва времена вечити белег »гнусобе пустошне«;
Ту, ти српски народе изабраниче, ту почев од Јасеновца, ти првенче, с народом Израиља, својим близанцем у распећу, прогонству, погромству, сеобству, предводиш васкрсно улажење оних народа спасених у НОВИ ЈЕРУСАЛИМ који силази с неба и сишао је, ПОСВЕЋЕН СИ вечитим, вечним посвећењем, твојим жртвама спаљеним на олтару искупљења, искупљеништвом.

Навире к теби чудо исцељења, чудо оздрављивања, чудо бистрења, чудо живљења.

Ко данас дира у Србију, после јасеновачког смртилишта, нека зна, и нека се зна, дира у ЗЕНИЦУ ОКА ЖИВОГА БОГА. Дира у зеницу ока Господњег.“

Треба се сетити ових речи, које су речене у тренутку када је, крајем 20. века, аждаја Новог Усташког Светског Поретка кренула на Србе. Јер, НАТО Империја је Глобални Усташлук, што се видело још кад су подржали Туђмана, Новог Павелића, и што се види данас на Украјини, кад се ратује против Свете Русије да би православље, трн у оку Запада, било уништено. Срби и Руси могу одолети само ако не забораве да су народ Господњи, и да у тој тајни почива будућност човечанства – ако још има будућности, и ако није наступио час када ће вечност, Судом Божјим, окончати време, да сваки појединац и сваки народ приме по делима својим.

И у једном и у другом случају Јасеновац ( саборно име за сва места страдања нашег народа у НДХ ) јесте капија – ка будућности достојној човека, али и ка вечности, коју Бог дарује правом човеку. Срби су Срби Светим Савом и Лазаром, али и Новомученицима Јасеновачким, чије молитве нека нам буду у помоћи, да останемо, како рече патријарх Павле, народ Божји и по вери и по делима.

Више текстова Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда