Од Босне до Украјине: Бернар-Анри Леви у шик оделу избегава „снајперску ватру“

У Левијевом филму „Босна!“ армија БиХ „брани част Европе од српских фашиста“, а за тај период веже га и једна „сентиментална успомена“: беретка са белим љиљанима, коју је носио Алија Изетбеговић, а та беретка у његовој колекцији и данас „заузима почасно и неотуђиво место“

У свом новом документарном филму „Слава Украјини“, познати француски интелектуалац и помодни филозоф Бернар-Анри Леви избегава руску снајперску ватру ноншалантно носећи панцир преко шик одела скројеног по мери.

„Он се пење и на украјински морнарички брод у Одеси, који чисти Црно море од руских мина, док његова седа коса нежно вијори на ветру“, пише, у лирском маниру, „Њујорк тајмс“.

Зашто, међутим, Леви у ратној зони носи скупа дизајнирана одела? „Облачење није важно, али је један од малих знакова поштовања за народ Украјине“, објаснио је Леви у једном интервјуу.

Такође, он у овом филму разгледа разрушене стамбене блокове у Кијеву, спушта се у ровове са украјинским војницима у Славјанску, или теши мајку чији је мали син толико трауматизован ратом да је престао да говори.

Гледајући нови филм Бернар-Анри Левија, гледалац би могао доживети својеврсни „дежа ви“. Све су то сцене које је већ негде раније видео. На пример, у његовом документарном филму „Босна!“ из 1993.

Заиста, и тамо се Леви скривао од (непостојеће) снајперске ватре, с тим што су нешто касније објављене фотографије које су настале током снимања, а на којима се види да је опасност од снајпера у овом документарцу лажна, јер су на сликама забележени пролазници како радознало посматрају овог „филозофа“, који се из неког разлога и од нечега скрива.

Левијев крсташки поход

Онај ко, макар и летимично, прати рад и „стваралаштво“ овог „новог филозофа“, зна да у њему одавно нема изненађења.

Леви је последњих пет деценија провео молећи Запад да интервенише у низу сукоба, јављајући се са бојног поља из Босне, Дарфура, Руанде, Курдистана, Авганистана или Либије.

Бернер-Анри Леви је давно изабрао своју страну. Он се увек доследно борио за глобализам, за либерализам, против Француза и Француске, против Русије и Србије, против православља…

Такође, он свој политички ангажман схвата као неку врсту крсташког похода. Леви је, већ годинама, на страни „либералног прогреса“, као упорни борац против француског и скоро сваког другог национализма, које је изједначио са „фашизмом“, са Хитлером и Холокаустом.

Једном речју, његово „стваралаштво“ је нека врста јефтиног политичког памфлета. Бернар-Анри Леви свакако није ни академски тип, који свет посматра са филозофским миром, из кабинета, или са лулом у руци, кроз дебело стакло својих наочара.

Он не реагује на догађаје са закашњењем својственим академским и научним круговима како би расправљао о њиховом значају са безбедне временске дистанце. Он реагује промптно, док догађаји вртоглаво смењују један други, а на сцени се пролива права или лажна крв, свеједно, и извија густи дим.

„Велики глупан“

У таквим тренуцима, Леви не оклева да напусти ни луксузни амбијент хотела са пет звездица, са погледом на Тријумфалну капију, у коме пише неку нову и обавезно „јеретичку књигу“. Филозоф који се потписује са само три слова, као „БХЛ“, повремено прекида и боравак у својој палати у Маракешу, како би се, у раскопчаној белој кошуљи, спустио у прашину политичке арене. Заправо, он је, што звучи парадоксално, један од најутицајнијих савремених идеолога и активиста глобализма, о чему сведочи читав низ његових књига.

Значај његовог „филозофског дела“ при том остаје, у најмању руку, споран. За француског филозофа Перија Андерсона, на пример, он је „незналица“ и „велики глупан“ – „доказано неспособан да правилно схвати неку чињеницу или идеју“. Другим речима, његове књиге и идеје су површне, можда и погрешне, али зачуђујуће делотворне. Он их третира као пуко оружје у деценијама дугој политичкој борби.

У својој књизи из 2010. „О рату у филозофији“, Леви опширно цитира Жан-Батиста Ботула, филозофа из 20. века и зачетника школе мишљења познате као „ботулизам“. Али Ботул никада није постојао и представља сатирични изум писца Фредерика Пажиса. Леви се, у то време, осећао скрушено и похвалио је „преваранта због његовог лукавства.“

Истини за вољу, Левију није ни превише стало до признања академске мисли. За његову репутацију „најпровокативнијег и најјеретичкијег мислиоца данашњице“ заслужни су корпоративни медији, а не универзитетске катедре или херметички затворени филозофски кругови.

БХЛ је, пре свега, идеолог, макар и плитак, који туђе идеје користи према сопственом нахођењу, и то искључиво за своје, прагматичне потребе и циљеве.

Раније авантуре Левија

Када ситуација то од њега захтева, овај „медијски филозоф“ се упућује на вруће тачке планете, са камером у једној а „калашњиковом“ у другој руци, одакле „извештава са лица места“. У ствари, он не извештава о конкретним догађајима, он догађајима „даје смисао“ и смешта их у властити координатни вредносни систем.

Године 1993. снимио је свој филм о Босни, у коме је муслимански вођа Алија Изетбеговић представљен као бранилац „европских вредности“, као космополита и узорни борац за мултикултурну и мултиетничку Европу.

У његовом филму „Босна!“ армија БиХ „брани част Европе од српских фашиста“, а за тај период веже га и једна сентиментална успомена: „беретка са белим љиљанима, коју је носио Изетбеговић“ (та беретка у његовој колекцији и данас „заузима почасно и неотуђиво место“).

Током рата у Грузији 2008. Леви је први пут, а уједно и последњи, извештавао о томе како су Руси спалили град Гори, али су га демантовали француски новинари. БХЛ, како се накнадно испоставило, није ни крочио у тај град, који је, уосталом, остао неоштећен у „руској агресији“. Грузијски војници су запалили поља око града како би Русе оптужили за разарања и цивилне жртве. Леви се недвосмислено ангажовао и у Либији, наравно, на страни „побуњеника“ (читај: џихадиста), а у корист западне интервенције против пуковника Гадафија.

Овај ангажман ће касније покушати да оправда на посебно безочан начин: тврдњом да нико не може да оспори да се у Либији, после „победе демократије, живи боље“ него у време Гадафијевог режима. Леви је то рекао за земљу која је претворена у тржиште робљем.

Године 2014. га први пут затичемо у Украјини, на кијевском „евромајдану“, где у ватреном говору Путина пореди са Хитлером. После се овај „јавни филозоф“ редовно сретао са тадашњим председником Украјине Петром Порошенком, који за Левија остаје „ретка светла тачка демократије на иначе мрачном небу совјетског истока.“

Што се тиче Сирије, Бернар-Анри Леви се није устручавао да у тексту на сајту „Пројекат синдикат“ за егзодус становника из ове земље оптужи Русију, упркос чињеници да је у том тренутку америчко бомбардовање Сирије трајало дуже од годину дана. И да је егзодус почео давно пре, као последица систематског терора Исламске државе и „посредничког рата“ који су против владе у Дамаску повеле „западне демократије“.

Онај ко има жељу да гледа његов нови филм, треба да има у виду да овај „филозоф“ не извештава о догађајима, већ да сам креира сопствену стварност. Уколико се догађај о коме извештава није десио, Леви ће га измислити и, за потребе своје „истине“, наместити одговарајуће кулисе.