ОБЛАЧЕЊЕ У ОБЛАКЕ: НАД ПРИЧОМ ДРАГАНА БАБОВИЋА „НЕЋУ ДА СЕ ТАКМИЧИМ“
Уморили смо се од такмичења. Читава западна цивилизација је, како би рекао Кафка, била само пуко трчање кроз празнину и падање у празнину. А време нам није дато да бисмо се такмичили, него да бисмо у њему уживали, у свим цветовима – часовима који су нам поклоњени, да их удахнемо, издахнемо и поново уризничимо у ноздрве и душу онај непролазни миомир, свеже покошену ливаду, са све попцима и свицима.
И о томе је прича Драгана Бабовића, човека који је, јер је и светлописац, фотографијом умео да хвата златне тренутке у којима време престаје да вртложи, и улива се у један једини тренутак – а вечност није ништа друго до тренутак који не пролази, и сабор који се на разилази. (1)
Такмичили смо се у школи, да будемо најбољи ђаци, па на факултету најбољи студенти, па на послу, најбољи и први у реду за унапређење, па у друштву најпаметнији, најдуховитији…И у свим тим такмичењима нисмо имали времена једни за друге, и све нам је пролазило као песак кроз прсте. И све су наше куће увек биле од песка, и први талас бола их је рушио.
Песник Рајнер Марија Рилке је то болно осетио:
Најпре детињство, безгранично, без бола,
одрицања и циља. О, несвестан ужитак.
Наједном међа, страх, кулук и школа
и пад у искушење и губитак.
Зато је Драган Бабовић написао причу о једној девојци која није хтела да се такмичи, и која је о свом непристајању написала причу, стајући под стег човештва. А није хтела да се такмичи јер њена мајка није хтела да се такмичи. А хтела је, та девојка из приче, та девојка која је написала причу, да живи, онако како живе биљке које дишу и пресаздавају ваздух за друге, онако како расте трава, и како шумори ветар у грању. И само зато што је постала биће тренутка који се, јер је вечност, улива у вечност, добила је посао, мужа, децу, и изградила свет у коме није било места за сенке напретка, утваре прогреса и авети што нас вуку ка амбису проглашеном за успех.
Цветала је, јер је постојала.
А успех?
Има га, али није у медаљама, чак ни олимпијским, ни у наградама, чак ни књижевним. Ни у новцу, небројеном, који лудаке што га имају више но цела планета на крају доведе до ђавоље идеје „златне милијарде“.
Успех је у треперавим тренуцима препуштања постојању.
Јер, шта је успех осим погледа на небо који сам, за време десет минута вољно на обуци у ЈНА, у војничком граду Карловцу на Купи и Корани, бацао са тла на коме лежах у војничком шињелу скројеном педесетих година двадесетог века?
Или, кад сам почивао на клупи на дечјем игралишту поред зграде у којој живим, и опет гледао у небо, док су се моја, и туђа, и сва наша деца, играла, жуборила, жагорила, роморила, у цветовима – часовима свог постојања?
То је био успех.
Никаквог такмичења, само постојање.
Без златних медаља, и суза због пораза.
У вечном детињству, са дедином руком на рамену, док се обзорје са оне стране планине Јелице час приближава, час удаљава.
Колико је мудрости у одлуци Бабовићеве девојчице да се не такмичи, и у дозволи њених старијих да тако буде.
Јадна наша деца: тако много живота је уништено безумном родитељском жељом да им синови и кћери буду бољи, најбољи, најбољи од најбољих, двоструко, троструко, стоструко одликовани, и да их, рецимо, продамо као најбоље кошаркаше, тенисере, моделе, било шта…
А реке теку, живот траје, месечина се прелива преко болова и радости, и расту бића која је Бог дао за срећу. Срећу као сусрет…
А среће, такмичарске, нигде. Осим у секунди после које почиње чама. Чама што, по Бодлеру, пуши наргиле и зева да би сав свет прогутала.
И тако, тако траје.
А поезија све зна. Зна како треба.
Тако у „Песми о Каспару Хаузеру“ каже Георг Тракл: „Он је доиста волео сунце што је пурпурно силазило низ брег, /шумске путање, распеваног коса/ и радост што је у зеленилу. //Озбиљан беше му боравак у сенци дрвета/ и чисто његово лице.“
У „Часовима приватне историје“ песник Александар Ристовић нам каже шта је постојање без такмичења: „Једна жабица/ скочила је у бару,/ друга је искочила из баре. /Извесна светлост пада/ на отворену књигу и прсте“.
Јер, опет у Ристовићевој песми са „Са свих страна“: „На власти су социјалисти, /монархисти,/ утописти,/ али, исто тако,/ на власти су/ и: /гундељи, жабе,/ скакавци,/ коњи, магарад и козе,/ наравно и: /травке које поваздан стоје/ на једном месту/ клатећи се/, не очајавајући.“
Прича Драгана Бабовића повела нас је ка пуној истини о путевима ка ослобођењу.
И све то на крају Олимпијаде, њених победа и пораза, то јест пиљевине која остаје кад циркус оде, и кад више нема шатре која покрива арену.
И све што вреди беше на почетку битија као сусрета са праобасјајем, кад нас је деда водио за руку ка обзорју. Плавом, слободном, чистом…
Нашем, без медаља, али са облацима у које се облачимо, постајући небо.
УПУТНИЦА:
